Увод
Манастир Баведење Пресвете Богородице у Београду је млађи манастир по историји, подигнут 1935-1936. године, те о њему није ништа писано. Занимљива је и донекле чудна чињеница да многи Београђани не знају за постојање овог манастира у центру Београда, који је на неки начин заклоњен од метежа и урбане средине. Мада тако млад, има истакнуто место у новијој историји српског монаштва. Духовни печат дале су му монахиње Рускиње које су пристигле у Србију између два рата.
Седамдесетих година манастир Ваведење постаје центар окупљања младих хришћана и оних који су то желели да постану, нарочито у време служења тадашњих професора - јеромонаха: др Атанасија Јевтића, др Амфилохија Радовића и др Иринеја Буловића. Тада се искра духовног препорода у српској цркви међу првима појавила у манастиру Ваведењу.
Све ово указује на значај и потребу систематског изучавања и праћења монашког живота и делања у овом манастиру од његовог оснивања до данас. А за осветљавање ове теме незаобилазно је упознавање личности мати Меланије Кривокућин која је боравила и у Ваведењу од 1938. до 1942. године и била његова прва игуманија.
Како је о самом манастиру недовољно писано, тако и о његовим игуманијама постоји свега неколико записаних речи. Зато нам предстоји задатак почетка реконструкције живота и рада манастира у прошлости, истраживање личности прве игуманије овог манастира, њеног доприноса учвршћењу и даљем развоју монашке заједнице, пре свега у Ваведењу као и њен духовни утицај на касније монашке генерације.

Живот Меланије Кривокућин пре монашења
Игуманија Меланија Кривокућин (рођена Белегишанин) рођена је у Дечу 1. фебруара 1886. године од Јефрема Белегишанина, пароха Дечког и Милице (рођене Суботић). Као дете истицала се необичном даровитошћу. У кући је васпитавана и учена у верском и националном духу. После завршетка основне школе оболеле су јој очи и тако слабог вида била је принуђена да одустане од вишег школовања.
До њене четрнаесте године пратио ју је овај проблем, али упорношћу и марљивошћу успела је да то надокнади на други начин. Читала је добру световну литературу а, наравно, најчешће црквено духовну, према којој је већ од ране младости осећала љубав и наклоност. Млада Меланија је још тада имала жељу и помисао да напусти световни начин живота и посвети се вишем облику духовног живота - монаштву. Вредно је радила и помагала у свему својим родитељима. Увек озбиљна и достојанствена, помало замишљеног погледа, пленила је својим држањем и владањем.
Међутим, године 1906. изненада умире њена мајка, протиница Милица од које је Меланија наследила много тога доброг и лепог. Сав терет вођења једне свештеничке куће пао је на Меланију и старог проту Јефрема. Добро научена домаћинским пословима и раду водила је готово самостално кућу и цело имање. Године 1909. Меланија се удаје за свештеника и правника Николу Кривокућина, који је био постављен за помоћника своме тасту у Дечу.
После две године умире им дете и они се посвећују пастирском раду. Меланија се својим активностима нарочито истицала међу женама дечке парохије све до избијања рата 1914. године. Тешко време и ужасна дешавања натерале су Меланију и Николу да заједно са њеним старим оцем 30-ог септембра 1914. године напусте Срем и избегну у Ниш. У Нишу остају годину дана и предано учествују у раду српског Црвеног крста. Тако је Меланија непосредно и дубоко доживљавала велике патње и страхоте које су задесиле српски народ.
Заједно са српским избеглицама, од немила до недрага, прошавши и албанску голготу, на дан светог Николе 1915. године стижу у Медову. Отац, напаћен изнемогао и сувише болестан умире и силом прилика тамо буде и сахрањен. Уочи нове 1916. године Меланија се са својим побожним и болесним супругом укрцава на брод за Италију. Скрхан несрећама и мукама овај пар се у Риму сместио и предахнуо за три године, али је почетком 1919. године решио да ипак врати назад у Срем на своје огњиште.
Код куће је све већ било порушено и опљачкано. Исте године 22. августа умире и Никола Кривокућин који је поред свих трагедија кроз које је прошао био и тешко болестан. После деценије честитог и примерног брака Меланија остаје сама, сигурна у давнашњу жељу да остало време свог живота проживи као монахиња.
Напокон, 20. децембра 1920. године одлази у манастир Хопово, међу руске монахиње, које су те исте године дошле у Југославију. Године 1921. 18 септембра, епископ битољски Јосиф постригао ју је у чин расе камилавке. Постригу монахиње Меланије присуствовали су епископ охридски Николај Велимировић, епископ нишки Доситеј Васић, који је том приликом изговорио дирљиву беседу.

Обнова српског женског монаштва
Уз цркве и манастире што су их у средњем веку подизали наши владари као задужбине у којима су се монаси и испосници молили за спас душа, народа и државе, који су били центри наше средњевековне културе, постојали су и наши православни женски манастири, што су их у истом циљу и у исту сврху, подизале наше владарке и жене наших деспота, последњих српских владара. После пропасти наше државе, угасили су се и женски манастири и нису обнављани до најновијег доба.
У Србији и Српској Православној Цркви традиција женских манастира је била пресечена и онемогућена врло тешким историјским приликама, тако да непосредно после Првог светског рата није било никаквих изгледа за обнову женског монаштва. Међутим, код нас се појавио Богомољачки покрет који је постајао све масовнији.
Богомољачки покрет се јавио као реакција на послератни пад морала и духовности у српском народу, као насушна потреба људи, који су кроз живот и честе ратове поставили велике задатке, да вером у Бога и јеванђелском науком раде на моралном препороду српског народа. Основа овог народног покрета била је да се поправи, утврди морални живот, како лични, домаћи, тако и друштвени. У многим местима су се појавила друштва богомољаца. Окупљали су се око својих цркава, манастира.
Предводник ових богољубивих и честитмх друштава био је епископ охридски и жички Николај Велимировић. Људи који су били у тим друштвима живели су заиста примерно, најстроже су се придржавали хришћанског живота. По речима аве Јустина Поповића «... кроз тај покрет наша народна душа казује себе, своје чежње и своје наде, отима се ка Светим Оцима, ка православним Подвижницима, ка подвизима светог Саве. Тај покрет представља подвижништво у маси. То га чини изузетним у историји наше Цркве ... «
У Русији, међутим, под утицајем Византије, где је женско монаштво још од најстаријих векова хришћанства било веома развијено, број женских православних манастира био је ванредно велики. Немајући значај само светих места у којим су се монахиње предавале подвижничком животу, многи су се женски руски манастири истицали и својом активношћу на културном и социјалном пољу.
У недостатку наших манастира, девојке из наше земље су одлазиле у Русију, да би тамо оствариле свој духовни живот као монахиње.
По Божијем Промислу у Србију су стигле руске монахиње - избеглице. Оне су донеле традицију која је врло дуга у Русији богатој женским манастирима. На другој страни, Богомољачки покрет је изнедрио побожне девојке и жене, које су радо прихватале ту руску праксу и традицију. Убрзо, дакле после Првог светског рата, започела је обнова женског монаштва у Србији и широм простора где су живели православни житељи.
После првог светског рата затечен је на територији тадашње уједињене Српске Православне Цркве само један једини женски манастир са десетак монахиња - Беровски манастир у епархији злетовско-струмичкој. Године 1924. постојала су 4 женска манастира: Хопово, Кувеждин, Берово и Св. Илија-Мирковци, са укупно 107 сестара.
Пред почетак другог светског рата 1941. наших 12 епархија је имало своје женске манастире, чак 27, са 397 сестара. Према Статистичком прегледу епархија за 1969. године српска Црква има 81 женскм манастир са 845 монахиња и искушеница.

Манастир Љесна – матица Кувеждина
Велики руски женски манастир, који се мора сматрати као матица првог српског манастира после светског рата у Југославији, основан је одлуком Руског св. Синода од 25. априла 1884. године у Љесни, малом селу Сједлецке Губерније у Холмској Епархији (Пољска). То је прво био римокатолички мушки манастир монашког реда Павлиса, који је овом одлуком претворен у православни женски манастир. Њега су још 1686. године подигли римокатолици у част Мајке Божије и то на оном месту где се Она јавила у облику своје чудотворне иконе коју су, по предању, нашла два пастира 14. септембра 1683. године на једној крушци у шуми близу села Буковки код Бјеле, а коју су они, после 3 године однели из сеоске цркве и пуна два века држали у својим рукама.

Игуманија Екатерина
У том преустројеном манастиру чији је храм поново осветио 31. маја 1881. године холмско-варшавски архиепископ Леонтије - настанила се 20. октобра 1885. године побожна и умна грофица Евгенија Борисовна Јефимовскаја (касније игуманија Екатерина) са још 5 сестара и две девојчице и отпочела свој добротворни рад у њему. Под њеном мудром управом и благодарећи њеним везама са највишмм престоничким круговима, који су је здушно помагали, овај женски манастир који је од 26. августа 1889. добио име Љеснички првокласни женски Богородични манастир, развијао се крупним корацима како у материјалном, тако и у духовном погледу. Број сестара је убрзо порастао на преко три стотине. Поред велелепног Саборног храма са три олтара, подигнуто је у овом манастиру до 1907. године још 6 мањих храмова у којима су се вршила сваки дан прописна богослужења.
При манастиру су постојале многе просветне установе (женска црквено-учитељска школа, Виша девојачка школа, женска сеоско-домаћинска школа, па ниже основне школе и педагошки курсеви) у којима се учило око 500 деце, затим добротворне установе: сиротиште за мушкарце и девојчице од 2-7 година којих је било око 50, склониште за 40 сиромашних старих жена и Болница са добро снабдевеном апотеком 1 амбулантом од 25 постеља. У свим овим установама биле су запослене сестре које су биле квалификоване и оспособљене за те послове. Остале сестре бавиле су се разним занатима: иконописањем, повезивањем књига, шивењем свештеничких мантија и одежди, златовезом и осталим везовима и др. Наравно ту су била и послушања у пољу, воћњаку, врту и пчелињаку.
Свим тим многобројним пословима руководила је игуманија Екатерина, а од 5. септембра 1907. године игуманија Нина (у свету Наталија Григоријевна Косаковскаја). Светски рат је прекинуо овај колосални рад манастира Љесне. После пада тврђаве Брест-Литовск морала се по наређењу војних власти, цела обитељ евакуисати из Љесне. Обе игуманије са три манастирска духовника, једна вероучитељка, два ђакона, два псалмошчика, 300 сестара и 300 манастирских ученица и питомаца напустише свој манастир 30. јула 1915. године и допутоваше у Петроград. Ту су сестре биле смештене по петроградскмм женским манастирима, а игуманије се настанише у своме подворју.

Долазак руских монахиња - избеглица
Ускоро су морале да напусте и Петроград, те се 1. септембра 1916. године преселише са 200 сестара и 2 духовника, женском школом и педагошким курсевима у којима је било 150 ученица, из Тверске Губерније у Бесарабију у Кишињевску епархију, где буду смештене у мушки манастир Жапку. Ту је ова знатно проређена обитељ живела четири године, за које време се скоро сасвим распала. После успешно завршених усмених преговора, које су обе игуманије лично водиле са Средишњим Архијерејским Сабором у Београду, преселише се 17. августа 1920. године са 60 сестара и једним духовником у Југославију. Најпре су биле смештене у Кувеждину, а одатле у другој половини октобра у Хопову, који је актом Министарства Вера од 4. октобра 1920. године одређен као њихово стално пребивалиште.
Прво што је мати Екатерина урадила по доласку у Југославију било је отварање сиротишта за руску и српску децу. Њихов долазак у Хопово је одушевио многе Српкиње, које жељне монаштва долазе у Хопово и примају постриг. Мати Екатерина је била старија и болесна, али бодрог и молитвеног духа; мотрила је будно на своје монахиње и на чистоту њиховог живота. Уснула је у Господу 15. септембра 1925. године после великих дела и патњи које је мужаствено подносила. Она је духовна мајка српских монахиња, јер је ова руска игуманија грофовског рода, обновитељка српског женског монаштва.

Обнова манастира Кувеждина
Игуманија Нина, сарадница мати Екатерине, после њене смрти преузела је вођење манастира и руковођење монахиња. Игуманија Нина је ступила у манастир одмах након завршених универзитетских студија, кад јој је било 24 године. Више монахиња има већу школску спрему, матуру, специјална познавања језика, музике или универзитетско образовање. Готово све су као младе ступиле у манастир. Српкиња монахиња Меланија је била намесница манастира Хопова. Сестринство поучено и вођено мудром мати Екатарином и мати Нином функционисало је врло добро и ускоро је постало расадник врсних монахиња и трудбеница. Уз руске монахиње стасавале су и српске монахиње и послушнице. Поредак или Типик у манастиру Хопово је био поштован и испуњен и у најмањем. Потпуно предане духовном животу сестре су се бавиле и неговањем сирочади и невољних уједно! Вршећи све послове у манастиру, чак и оне најтеже на имању раме уз раме са радницима. Духовност и побожност ових монахиња била је надалеко чувена.
Ускоро се указала потреба за оснивањем још једног женског манастира. Одлуком Светог синода и Патријарха Димитрија од 16. октобра 1923. године манастир Кувеждин у Фрушкој Гори претворен је у женски. Исте године 1. новембра манастир је предан на управу монахињи Меланији, сестри манастира Хопова. Ову врло енергичну, сналажљиву и вредну монахињу чекао је велики посао.
Мати Меланија је од Његове Светости добила усмени благослов да још 30. септембра дође у Кувеждин и припреми манастирски конак за пријем двадесет сестара које из Хопова у Кувеждин треба да пређу на Дмитровдан. Манастир је био у бедном стању, са мало новца у каси, великим дугом, нммало стоке, са зградама у трошном стању, прилично празним просторијама, трпезаријом и кухињом без посуђа. Понешто од стоке било је враћено из Хопова тек следеће године. Истовремено је дошло до одвајања манастира Дивше од Кувеждина. Дивша је увек припадала Кувеждину као метох.
Према усменом предању манастир Кувеждин је основао деспот Стеван Штиљановић и посветио га св. Симеону Мироточивом и св. Сави. Турци су манастир разорили и дуго је био пуст. Обновљен је крајем осамнаестог века. Обновили су га монаси манастира Сланци код Београда када су се склонили у Фрушку Гору.
Манастир је имао богату ризницу, у којој су се чувале све драгоцености и старине, попут путира од чистог сребра, унутра позлаћеног, са староруским натписом, израђеног 1559. године, затим златне кашике за причест из времена витезова са 8 алемова и иконом св. Георгија. Чувала се и петохљебница из 1758. године, затим бакрорез који је израдио Захарија Орфелин 1772. године. У манастирској библиотеци чувало се 500 разних дела, а било је и 19 србуља, 15 писаних и 4 штампане.
Манастир Дивша је претворен у мушки манастир, а уједно је од Кувеждина одузето и цело имање тог манастира и предато једном јеромонаху на управу. Манастиру Кувеждин је већ од Аграрне реформе одузето 225 јутара најбоље оранице. Сестринство које је бројало тада 24 члана поседовало је 350 јутара лоше шуме и око 75 јутара оранице подељене на 22 парцеле.
Мати Меланија је са сестрама населила трошан, врло сиромашан и запуштен манастир, а убрзо их је снашао и овај велики проблем са Дившом. И да међу сестрама ове свете обитељи није било, како пише манастирском летопису, вере које је крепила, наде која је обећавала бољу будућност и љубави која све трпи ради Онога који је ради нас све претрпео, клонуло би се већ на првом кораку и све напустило.
На вапаје за помоћ сестринству, које се временом увећавало, било је мало одговора. Велика обитељ својим приходима није могла да покрије ни основне потребе монахиња. Мати Меланија је покушавала да отвори радионицу где ће сестре правити воштане свеће са намером да их потом продају у Сремској епархији. Али подршку нису имале.
Материјално стање је било очајно. Упркос свему, сестринство није посустајало. Мудрим и домаћинским управљањем мати Меланије и неуморним радом и преданошћу монахиња манастир је живео, без обзира на тако слабо и тешко материјално стање.
Живот је био врло напоран и сестринство је оскудевало у много чему, али је зато духовни живот био на висини.
Док је у Хопову било скоро читаво руско сестринство, у Кувеждину је преовлађивало српско. Већ првих година наше црквене власти констатују да су ова два женска манастира праве кошнице у којима влада савршен ред и духовни мир и где се монахиње пожртвовано старају око неговања сирочади.
На канонском путовању кроз Срем 21. октобра 1932. године Њ. Св. Патријарх Варнава је дошао и у манастир Кувеждин где га је дочекао епископ нишки г. Доситеј са настојатељицом, осталим сестрама и народом из околине. На св. архијерејској литургији, Патријарх Варнава је произвео у чин игуманије вредну настојатељицу сестру Меланију, подаривши јој игумански крст и жезал...

Уређење унутрашњег живота у манастиру
У Политици од 24. августа 1932. године у чланку г. Дојчила Митровића пише да је мајка Меланија прва игуманија од пропасти српске средњевековне државе. Њен лик је енергичан и сув. Такав, он доприноси да буду светли унутрашњост и изглед манастира и конака.
Мати Меланија је у родитељском дому добила образовање, а од богобојажљивих и племенитих родитеља наследила је изузетно васпитање и одговорност. Уз руске монахиње у Хопову она је стекла молитвеност и послушност, али и умеће за организацију послова и послушања. Међу сестрама је уживала велики ауторитет. Сестре су је волеле, поштовале и у свему слушале, своја послушања обављале су вредно и радосно и, како их је она учила, са молитвом у срцу. У манастиру Кувеждину владао је узоран ред по коме се живело и радило.
Устав женских манастира у Српској Православној Цркви одобрен је одлуком Светог архијерејског Сабора 1925. године, а обавезним је проглашен 26. октобра 1927. године. Монахиње су биле испуњене правом сестринском љубављу и све су оне, било монахиње, послушнице или манастирске ученице, увек бивале заузете молитвом заједничком и личном, радом у кући, кухињи, радионицама и на имању.
Послушања и дежурства су била подељена на повремена и стална. Сва послушања је одређивала мати Меланија. Водила је бригу о свакој монахињи, њиховим потребама, трудећи се да послушања која сестре обављају буду у равнотежи са њиховим душевним и телесним снагама и здрављем.
Мати Меланија је важила за озбиљну и строгу игуманију, али је, ипак, најстрожија била према себи. И сама Мати вршила је сва послушања на задивљујући начин дужности настојатељице, намеснице, економке. Водила је и канцеларијске послове. Била је слабашна телом и болешљива, па вероватно и због тога увек врло пажљива и опрезна према својим сестрама. Бринула је за све у манастиру. Сама је умела, када треба, да окречи, залепи, поправи и закуца. Била је увек присутна свуда где су монахиње радиле. Мотрила је на њихов рад и владање, старајући се за њихове богољубиве душе.
Најтежи послови углавном су били на имању пољски радови. На ова послушања ишле су јаче и здравије монахиње и послушнице које су од ране зоре до касно у ноћ знале да иза косача руковедају и везују снопове. Мати је морала да узима и раднике како би сви ти послови били пре урађени. Међутим, више пута су све саме обављале, јер су хтеле да манастир поштеде таквих трошкова. Упорношћу, мушком снагом и молитвом оне су истрајавале и живеле у тако тешким временима и лошим материјалним приликама. Ипак, својим неуморним радом сестре су заједно са мајком Меланијом успеле да постану обитељ за углед и поштовање.

Списак сестара из 1930. године
1. Мати СЕРАФИМА (у свету Наталија Томскаја) рођена у селу Белопољу (Холмска губернија) 24. јуна 1874. године. Ступила у манастир Љесну 16. маја 1893. године. Пострижена у Кувеждину 6. априла 1924. године. Свршила нижу гммназију.
2. Мати АГНИЈА (у свету Анастасија Слаута) рођена у Старини (Гроденска губернија) 9. октобра 1873. године. Ступила у манастир Љесну 1. јуна 1897. године. Пострижена у Кувеждину 6. априла 1924. године. Свршила болничарски курс.
3. Мати АТАНАСИЈА (у свету Анастасија Савић) рођена у Љесовчици (Гроденска губернија) 15. априла 1885. године. Ступила у манастир Љесну 16. септембра 1900. године. Пострижена у Кувеждину 6. априла 1924. године. Изучила столарски занат.
4. Мати ВЕРА (у свету Харитина Лукјанук) рођена у Кошилову (Гроденска губернија) 5. октобра 1881. године. Ступила у манастир Љесну 1. јуна 1902. године. Пострижена 6. априла 1924. године у манастиру Кувеждину. Изучила обућарски занат.
5. Мати ЈЕВПРАКСИЈА (у свету Јефимија Полешук рођена у Желобки (Холмска губернија) 4. августа 1885. године. Ступила у манастир Љесну 25. маја 1904. године. Пострижена 6. априла 1924. године у манастиру Кувеждину. Свршила сеоску школу.
6. Мати МАРИЈА (у свету Марта Антоњук) рођена у Путновини (Холмска губернија) 4. јула 1885. године. Ступила у манастир Љесну 20. новембра 1904. године. Пострижена је 13. априла 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила је основну школу и изучила столарски занат.
7. Мати МАГДАЛИНА (у свету Марија Кордјукевић рођена у Августову (Гроденска губернија) 20. новембра 1872. године. Ступила у манастир Љесну 2. фебруара 1905. године. Пострижена 13. априла 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну школу.
8. Мати КСЕНИЈА (у свету Параскева Морозјук) рођена у Кошилову (Гроденска губернија) 14. октобра 1893. године. Ступила у манастир Љесну 1. јула 1909. године. Пострижена 13. априла 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну школу.
9. Мати ТАЈСИЈА (у свету Татјана Јаковљева) рођена у Петрограду 1. јануара 1886. године. Ступила у манастир Љесну 10. октобра 1909. године. Пострижена 13. априла 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну школу.
10. Мати ЈЕФИМИЈА (у свету Јевдокија Петничук) рођена у селу Березовки (Кијевска губернија) 1. марта 1888. године. Ступила у манастир Љесну 15. септембра 1911. године. Пострижена 13. априла 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну школу.
11. Мати ЈЕЛИСАВЕТА (у свету Јелисавета Колибазина) рођена у Петрограду 8. марта 1871. године. Ступила у манастир Љесну 20. јуна 1914. године. Пострижена 13. априла 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила нижу гимназију и школу народних уметности у Петрограду. Поред руског говорила и француски.
12. Мати АНГЕЛИНА (у свету Ана Грачева) рођена у Петрограду 26. јануара 1893. године. Ступила у манастир Љесну 12. новембра 1909. године. Пострижена је 3. маја 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила школу народних уметности у Петрограду.
13. Мати ИРИНА (у свету Марија Гошко) рођена у Дагилецу (Гроденска губернија) 22. октобра 1887. године. Ступила у манастир Љесну 1. јуна 1905. године. Пострижена 3. маја 1925. године. Свршила основну школу.
14. Мати АЛЕКСАНДРА (у свету Анастастија Волкова рођена у Боровки (Подољенска губернија) 22. децембра 1889. године. Ступила у манастир Љесну 2. октобра 1909. године. Пострижена 3. маја 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну школу, обућарски занат и златовез.
15. Мати НАДЕЖДА (у свету Татјана Лукјањук) рођена у Кошилову (Гроденска губернија) 5. јануара 1901 године. Ступила у манастир Љесну 9. маја 1914. године. Пострижена 3. маја 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну школу, златовез и књиговезачки занат.
16. Мати ЈЕВГЕНИЈА (у свету Јефросинија Вишњевска) рођена у Косници (Подољенска губернија) 1. октобра 1896. године. Ступила у манастир Љесну 1. јуна 1916 године. Пострижена 3. маја 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну школу.
17. Мати ВАРВАРА (у свету Наталија Шибулова) рођена у Великој Кикинди 10. марта 1894. године. Ступила у манастир Хопово 27. јуна 1922. године. Пострижена 19. новембра 1925. године у манастиру Кувеждину. Свршила основну и Вишу грађанску школу.
18. Мати ЛЕОНИДА (у свету Лидија Жукова) рођена у Петрограду 4. марта 1893. године. Ступила у манастир Љесну 5. децембра 1911. године, а у манастир Кувеждин 3. јуна 1925. године где је и пострижена 14 маја 1928. године. Свршила је стручну школу у Петрограду. Од 30. августа 1929. године је на послушању у Сарајеву.
19. Мати ЕКАТЕРИНА (у свету Јелена Симић) рођена у Великој Кикинди 10. марта 1899. године. Ступила у манастир Кувеждин 17. јула 1924. године, где је пострижена 14. маја 1928. године. Свршила је основну школу. У својој 17. години је ослепела. И поред тога обављала је разноврсне послове врло уредно и прецизно, а у богослужењима је говорила многе псалме и делове службе, које је знала напамет, а и појала је многе црквене песме.
20. Мати ТЕОФАНИЈА (у свету Бојана Онин) рођена у Чоки (Банат) 6. децембра 1886. године. У манастир Кувеждин је ступила 18. априла 1926. године. Пострижена је 27. јула 1930. године. Од 30. августа 1929. године је на послушању у Сарајеву.
21. Мати ЈЕЛЕНА (у свету Јустина Мељник) Карпаторускиња, рођена у Мујинцима (Босна, код Бања Луке) 15. марта 1898 године. Ступила у манастир Кувеждин 5. септембра 1926. године. Пострижена 27. јула 1930. године.
22. Мати АНА (у свету Ангелина Лацковић) рођена у Клењу (Мачва) 4. децембра 1900. године. Пострижена у манастиру Кувеждину 3. маја 1925. године, а после две године премештена је у манастир Петковицу.
23. Мати АНАСТАСИЈА (у свету Агрипина Пелех) рођена 21. јуна 1880. године, а постижена 29. јануара 1926. године. Умрла је у манастиру Кувеждину 10. марта 1926. године.

Манастирске послушнице
1. ХРИСТОСИЈА Станић рођена у Пољну (Јагодински округ) 6. јула 1904. године. Ступила у манастир Кувеждин 31. маја. 1924. године.
2. ДРАГА Јанчићева рођена у Ђали 4. децембра 1897. године. Ступила у манастир Кувеждин 5. јуна 1924. године.
3. КОСАНКА Кузманчевић рођена у Лежимиру 12. октобра 1911. године. Ступила у манастир Кувеждин 27. октобра 1924. године.
4. ЈЕЛИСАВЕТА Ковачевић рођена у Стењани (Босна) 28. јануара. 1898. године, а у манастир Кувеждин ступила 16. децембра 1924. године.
5. МАРТА Мељник рођена у Мујинцима (Босна) 14. септембра 1904. године. Ступила у манастир Кувеждин 5. септембра 1926. године.
6. МАРИНА Стефанишин рођена у Лишњи (код Бања Луке) 25. октобра 1902. године. Ступила у манастир Кувеждин 5. септембра 1926. године.
7. ЈЕЛЕНА Микорић рођена у Прњавору Кувеждину 20. маја. 1907. године. Ступила у манастир Кувеждин 21. фебруара 1928. године. Од 21. октобра 1929. године је на послушању у Сарајеву.
8. ЖИВАНА Лацковић рођена у Клењу 1. маја 1910. године. Ступила у манастир Кувеждин 9. децембра 1928. године.
9. ВИДОСАВА Лацковић, рођена у Клењу 22. маја 1912. године. Ступила у манастир Кувеждин 9. децембра. 1928. године.
10. ЈЕЛЕНА Шикопарија рођена у Жабљу 25. марта 1888. године. Ступила у манастир Кувеждин 13. децембра 1928. године.
11. МИЛИЦА Ракић рођена у Драгутинову 30. јануара 1908. године. Ступила у манастир Кувеждин 14. маја 1929. године. Од 21. октобра 1929. године је на послушању у Сарајеву.
12. ЈУЛИЈАНА Добројевић рођена у Пивницама 23. августа. 1898. године ступила у манастир Кувеждин 1. новембра. 1929. године.
13. МАРИЈА Милић рођена у Горњим Ковиљу 16. јула. 1913. године. Ступила у манастир Кувеждин 10. септембра 1929. године.
14. АНКА Димшић рођена у Черевићу 8. септембра 1911. године. Ступила у манастир Кувеждин 15. фебруара 1930. године.

Манастирске ученице
1. АНА Стасјук, рођена у Лишњи (Босна) 6. октобра 1914. године.
2. АНА Стефанишин рођена у Лишњи 13. маја 1916. године.
Обе су, као малолетне, ступиле у манастир 30. маја 1929. године.

Послушања у манастиру Кувеждину
1. Намесница, све дужности и обавезе обављала је мати Меланија уз помоћ монахиње Серафиме.
2. Надзорница, брине о поретку у манастира и о сестрама, да своја послушања обављају на време и како треба. Ово послушање имала је мати Александра.
3. Еклисијарх, мати Јелисавета је била задужена да брине о црквеним богослужењима, да се све служи по црквеном Уставу.
4. Панамарка, мати Вера је поспремала олтар и цркву, палила кандила и свеће.
5. Економка, овај посао је уз помоћ мати Евгеније обављала мати Меланија.
6. Библиотекарка, мати Серафима се старала да све манастирске књиге буду на месту и у реду, водила је уредну евиденцију о издатим и новим књигама.
7. Трпезарка, мати Ксенија је водила манастирску трпезарију и одржавала у њој ред и чистоћу.
8. Баштованка, пошто је манастир имао леп парк, строго се водило рачуна о његовом изгледу и чистоћи. Монахиња Серафима је љупко и предано неговала цвеће и зеленило, док је мати Ксенија имала послушање око поврћа.
9. Мати Јелена је надгледала и пословала у штали, музла краве, носила део млека у кухињу, а други део сирила. Сестра Христосија је гајила и хранила живину.
10. Болничарка, мати Агнија је у манастирској болници неговала старије, оболеле сестре и давала им потребну терапију и лекове.
Манастир је временом стекао и неколико радионица. Игуманија мати Меланија је обновила дивне рукотворине у везу и злату из давне наше прошлости уз помоћ одличне везиље, руске монахиње Ангелине. Она је, иначе, бмла врсна учитељица ручног рада и успела да одушеви монахиње за овај рад на очувању српских народних мотива и везова.
Монахиње су израђивале уметничке иконе из 16 и 17 века, архијерејске одежде и митре, крстове, прекриваче за часне трпезе и налоње, завесе за царске двери, бројанмце од злата, свиле и вуне. Мати Меланија је била иконописац, радила је и ликове на иконама које су сестре везле златом и свилом. Једна таква икона сада се чува у манастиру Ваведење (икона Пресвете Богородице Љеснинска заштитница).
Игуманија је уз своју келију и канцеларију имала и једну мању просторију где је сликала. Златовезом и уметничким везом бавиле су се углавном монахиње Надежда, Александра и Јевгенија са искушеницама.
Поред ове, развијена је и кројачка радионица где су а често и по поруџбини шиле одежде, свештеничке мантије и монашка одећа. Манастир је имао солидан приход од овог рада, али је проблем био набавка добрих и скупих материјала. Шивењем су се бавиле монахиње Евпраксија, Јелисавета, Тајсија и Марија и искушеница Јелена.
У воскарници је мати Јефимија правила од чистог воска свеће разних величина за манастирску употребу.
Просфоре је обично суботом месила сестра Александра, а слепа монахиња Екатерина месила је хлебове.
Послушање у кухињи тј. дежурства трајала су по недељу дана. Смењивале су се три куварице са својим помоћницама: мати Варвара са послушницом Маријом, мати Марија са послушницом Живаном и две послушнице Христосија и Јелисавета. Судове су на смену прале и брисале по две манастирске ученице. Све сестре су на звук клепала напуштале своје послове, облачиле чисту одећу и уредне улазиле у трпезарију на редовне оброке. Столови су били прекривени уштирканим чаршафима и није се чуо звекет тањира. Сестре су служиле са обе стране стола, а одређена сестра читала је Житија светих за тај дан.

Радни дан у манастиру
Радни дан почињао је клепалом у цик зоре, зими у 5 сати, а лети у 4 сата. Сестре је будила надзорница која је ишла по келијама да не би неко преспавао правило или да провери стање болесних сестара. У манастирској капели оне су заједно по правилу читале Полуноћницу и Јутарње молитве. Затим је звонило и оне су одлазиле у трпезарију на доручак. После доручка ишле су на своја послушања. У 10.30 поново се чуло клепало и тада је манастирски духовник са панамарком и одређеном сестром служио обедницу. Ударац у гвоздено клепало означавао је време за ручак.
Свакога дана, зими у 17 часова а лети у 18, служена је вечерња служба, а у продужетку и јутрење. Иза службе на звук клепала сестре су вечерале у трпезарији, а затим одлазиле у капелицу да би заједно читале Вечерње молитве и Акатисте. Понекад је, нарочито зими, намесница мати Серафима поучавала млађе сестре у вери, владању, појању, читању и осталим духовнмм врлинама.

Храмови и празници
Уочи недеље и великих празника служила су се свечана бденија, а недељом и празницима Литургија која је почињала у 10 сати. Само немоћне, болесне сестре и оне које су биле на важним пословима, нису морале бити на богослужењу. Празници су прослављани торжествено и радосно.
Велики празници Бадњи Дан и Божић прослављани су по српском, а Васкрс по руском обичају. За Бадње вече трпезарију су застирале сламом, а на столу су поред Божићног колача који је био на тањиру пуном јабука, сувих шљива и новчића, стављале чесницу и воштаницу. За време ручка, мати Меланија је ломила на комаде чесницу и делила сестрама, а оне су усхићено тражиле сакривен сребрни новчић.
За Васкрс по руском обичају месио се Артос који је од Светлог Понедељка до суботе стајао у цркви пред Спаситељевом иконом. После Литургије се делио заједно са нафором. Сестре су прмпремале и Пасху смесу од јаја, сира, кајмака и шећера, која се освећивала у трпезарији и јела пре доручка. Целе Светле седмице лтургија је служена заједно са јутрењем.
У Кувеждину је било неколико храмова. Главна велика црква посвећена је светом Сави Српском, а подигнута је 1816. године. Иконе на иконостасу и слике у храму живописао је 1853. године Павле Симић. Црквени торањ звоник подигнут је 1803. године. Ту су била четири звона, али су током рата однета из манастира. Поред је била и капела која је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице.
У манастиру су биле још две мање цркве капеле. Прва је била у конаку са јужне стране велике цркве и у њој се служило само зими у најхладније дане. Посвећена је Покрову Пресвете Богородице. Она је преуређена од књижнице и собе Псалтирнице, где су сестре до тада читале Псалтир. Уз топлу пажњу и помоћ добрих људи оне су је украсиле и уредиле, а осветио је Патријарх Димитрије на Преображење 1928. године. У њој се непрекидно читао Псалтир са молитвама и помињањем живих и упокојених. Псалтир се читао пред иконом Мајке Божије и увек је горело кандило. Читале су све монахиње и послушнице, смењујући се на сат времена. Почињало се са читањем у 5 сати ујутро, а завршавало у један сат по поноћи. Ово је било ретко и свето послушање које је само сестринство Кувеждина вршило.
Друга мала капела била је на узвишењу јужно од манастира. Посвећена је Вазнесењу Господњем, а подигнута је 1788. године. Названа је још и гробљанска капела јер су около сахрањиване монахиње. У њој се служила литургија свега два пута годишње, на Спасовдан и Светли Уторак.
Поред славе манастира Светог Саве 27. јануара, Кувеждин је стекао и Преобажење као своју другу славу. Наиме, Патријарх Димитрије је био оснивач, духовни отац и велики добротвор манастира Кувеждина и његовог сестринства. Био је поносан на ову обитељ која је важила за примерну, а која је била под његовим очинским старањем.
На Преображење 1925. године Патријарх Димитрије је први пут дошао и толико је био обрадован и очаран миром, слогом и духом сестринства да је пожелео поново да дође, па и чешће, нарочито на Преображење.
О велике празнике, а посебно о ове две манастирске славе народ је хитао према Кувеждину са свих страна. Било је доста верника из Богомољачког покрета. Они су у манастир пристизали још уочи бденија. Народ се дружио, молио и певао духовне народне песме. Било је ту и богомољаца који су имали посебан благослов да поучавају народ.
Сестре су под будним оком неуморне мати Меданије спремале све за те дане и за своје госте. Желеле су да свима укажу гостољубље Аврамово и радост духовну.
Дирнут љубављу и пажњом својих духовних кћери, Патријарх Диммтрије је у Књизи посетилаца записао следеће: «И данас, у Недељу 6/19 августа 1928. године на празник Светог Преображења Господњег, одслужих Свету Литургију у светом манастиру Кувеждину. Нека су благословене све сестре монахиње са својом игуманијом Меланијом и сав народ који се заједно са нама моли Господу Богу.»
Патријарх Варнава је, поред блаженопочившег Патријарха Димитрија, био такође заштитник и покровитељ манастира Кувеждина. У Књизи посетилаца приликом своје посете са Патријархом Димитријем (још док је био скопски митрополит) уписао је: «Посетио сам манастир женски Кувеждин и нашао у њему примеран ред и ретко верско одушевљење и молитвено настројење. Нека Бог благослови игуманију и све сестре свете обитељи на срећу наше свете православне Цркве.»
Богослужења у манастиру Кувеждину вршена су строго по црквеном Типику, и у посту и у остале дане преко године. На Покладе уочи Беликог поста после вечерње вршило се опраштање сестара. Прве недеље Великог поста сестре нису ишле на заједничку трпезу, већ су се уздржавале од хране, јер су држале сухоједење. Тада се на богослужењима два пута у недељи прочитавао цео Псалтир. У данима поста спремала су се јела од теста, поврћа, а суви хлеб и чај били су посластица. Током Страсне недеље сестре су најстрожије постиле. Причешћивале су се на Велики Четвртак и Велику Суботу. После исповести читале су прописане каноне и Акатисте.

Добротворни рад кувеждинских монахиња у Сарајеву
Године 1929. у Сарајеву, у Чемерлиној улици бр. 15 сарајевска црквена Општина је основала и сместила три добротворне установе: Дечији дом, Забавиште и Трпезу за сиромахе. Тим поводом одбор ове општине је упутио молбу дабробосанском митрополиту Петру Зимоњићу да пронађе погодно особље које би то преузело и водило. Митрополит се обратио викарном епископу Иринеју из Сремских Карловаца актом да се управа овим установама повери монахињама манастира Кувеждина. Епископ Иринеј је 14. јула послао акт Управи манастира позивајући мати Меланију да што пре одреди и изабере четири монахиње које би за ове службе одговарале по способности и владању.
Већ 30. августа исте године мати Меланија је заједно са шест својих монахиња отишла у Сарајево. За месец дана је са одборницима сарајевске црквене Општине и њеним председником г. Атанасијем Иконићем, добро организовала целу делатност. За рад у Сарајеву биле су одређене мати Ангелина Грачева, Леонида Жукова и Ана Лацковић (коју је убрзо заменила послушница Марина Стефанишин), две послушнице Јелена Микорић и Бојана Окин, и манастирска ученица Милица Ракић. Мати Меланија је одредила за управницу монахињу Ангелину, а остале послове поделиле су друге сестре.
Дечији дом и Забавиште имали су по две веће просторије опремљене са двадесет гвоздених кревета. Ту је било у почетку око петнаестак деце и мушке и женске. Преко лета деца су са монахињама ишла по два месеца у Кувеждин и тамо се укрепљивала душом и телом. Бригу око ових установа делило је и Министарство Просвете, које је ангажовало Ксенију Комад учитељицу - васпитачицу манастира Кувеждина (иначе васпитаницу манастира Љесне). Убрзо је број деце порастао до педесет. Примала су се деца између 3 и 7 година. Учена су у верском и националном духу, а пре свега лепом понашању и побожности. Деца су напредовала у учењу и знању како молитвеном, тако и знању националних и духовних песама. У једној просторији су учила, а у другим двема су се играла и забављала. Недељом и празницима монахиње су их водиле у капелицу, која је била у саставу Дома, на свету Литургију и тамо су она учествовала на богослужењима својим појањем.
Ево шта је о Дечијем Дому и раду кувеждинскмх сестара писано у сарајевском листу «Братство».
«Угодно изненађење свакој души, искрено православној, која се понекад предаје сумњама и песимизму. Улазећи у ову лепу, чисту зграду, окађену тамјаном, осећате нешто интимно, нешто што дубоко продире у вашу душу. Нежни гласићи дечији измењују мелодије црквених песама и тропара и преносе вас далеко у вашу прошлост и дане детињства. Оне су лек души изнуреној суровошћу дивљачких џезова и дисонирањем модерне музике. Наилазите на старе изворе за којима чезне душа странствујушчих. Са благим, љубезним погледом домаћица, дочекују вас Кувеждинске сестре које се посветише најузвишенијем раду уздизању напуштених, оних малих о којима је Господ говорио. Са преданошћу васпитача мисионара, са љубављу коју само жена може да покаже, прихватиле су децу да са њима деле радости и жалости.
Пролазите ходник, украшен уметничким сликама које представљају нежност и љубав према деци, канцеларију управнице са великом иконом Пресвете Богородице, коју су радили Атонски монаси, сликом Његове Светости Патријарха Варнаве и игуманије манастира Кувеждина м. Меланије, главне организаторке овог дома. Кроз дечија одељења, светла и узорно чиста, кроз болницу, бању, трпезарију и кухињу проводи вас настојатељица мати Ангелина, која управља свим овим установама. Осам монахиња одржавају ред, чистоћу и кухињу и старају се о религиозном и националном васпитању деце. У дому се налази 40 деце Деца су лепо одевена и стално су под лекарским надзором. Деца, која су у Забавишту и која долазе од својих кућа, добијају доручак. Од оснивања дома у кухињи предано ради сестра Теофанија која редовно издаје храну сиромасима. Око 50 сарајевских немоћних сиромаха сваки дан долазе и примају ручак и вечеру. Кухиња узорно чиста и уредна.
Празник је. Са звоника бруји звоно. Улазите у малену капелицу, у којој монахмње послужују и деца одговарају. Малишани у стихарима са крстом, чирацима и рипидама поклонима означавају моменте службе. Домски свештеник Славко Трнинић, катихета женске гимназије, нежни пријатељ малишана, служи умилно, смерно док му малишани одговарају. Настојница мати Ангелина управља овим необичним хором. Малени ситни гласић јеца речи апостола, које продиру дубоко у душу религиозног човека.
Иконостас, који су израдиле вредне сестре Кувеждинске, архијерејски сто и старе иконе дају импресију малог храма. У олтару на часној трпези рад сестара. Одежде и дарци и то је њихов труд.
Све три установе одржавају се неуморним радом вредних сестара манастира Кувеждина, које су високо подигле углед нашег женског монаштва и које су до сада показале најлепши успех у своме раду.»

Прелазак монахиња из Кувеждина у Ваведење Београд
Кувеждинске монахиње су старањем мати Меланије девет година ревносно управљале Дечијим домом, Забавиштем и сиротињском кухињом у Сарајеву. Даљу бригу око ових установа по благослову нишког епископа г. Јована, преузеле су сестре манастира Дивљана код Беле Паланке.
Кувеждин је 1938. године бројао 50 сестара. У то време у Београду је већ био подигнут манастир Ваведење који је постао метох манастира Кувеждина.
Ктиторка ове новоподигнуте задужбине била је гђа Персида Миленковић. Патријарх српски Варнава Росић 10. августа 1935. године осветио је темеље, а 25. октобра 1936. године и сам храм.
Жеља патријарха Варнаве и саме ктиторке била је да се у том женском манастиру оснује наша прва православна школа за милосрдне сестре, ради хришћанске службе по нашим болницама.
А онда нашу цркву и земљу задеси велика трагедија: убиство Престолонаследника Александра Карађорђевића и загонетна смрт великог патриоте и заштитника Кувеждинског сестринства и осталих манастира, патријарха Варнаве.
Сестринство је осећало да долази време великих промена и губитака, скупљале су своју снагу и умножавале молитве и трудове да очувају све што је остало да се спаси.
Године 1938. по одлуци блаженопочившег патријарха Варнаве 12 сестара је дошло у манастир Ваведење у Београду. У манастиру није било ни основних ствари; извесно време спавале су на сламарицама. Део сестара остао је у Кувеждину, а мати Меланија се старала да све добро и уредно функционише. Сестре су неговале сирочад, које је било све више.
Мати Меланија се са сестрама свесрдно посветила новом манастиру. Почетак је био прилично тежак мада су имале помоћ Патријаршије. То ипак није било довољно да се набави сав инвентар потребан за боравак и опстанак монахиња. Почетак у манастиру Ваведење личио је на почетак у Кувеждину. Када су се мало снашле и себи обезбедиле основне услове за живот, наравно врло скроман и пун одрицања, почеле су да се баве ручним радовима на свили и са златом. Убрзо су добиле и прву велику поруџбину од саме Патријаршије, а и великих црквених великодостојника.
Ктиторка Персида Миленковић је редовно долазила на богослужења, остајала са монахињама у дугом и топлом разговору. Ваведење је био њен други дом. Поред ктиторке у ову нову светињу долазили су у посету и на богослужења виђенији Београђани, интелигенција и елита престонице. Чест гост био је и Бранислав Нушић.
Једне године је на манастирску славу 4. децембра дошао и служио епископ горњокарловачки г. Сава Трлајић, сада већ причисљеном лику светих. Еп. Сава је служио и бденије и литургију. Црква је била пуна народа, а певао је хор из дворског храма на Дедињу.
Саслуживали су старешина манастира Крушедола, архимандрит г. Сава Петковић и протојереј г. Радивоје Милојковић, који је у Ваведењу иначе редовно обављао свакодневна богослужења, (а касније се и замонашио ту и био духовник архимандрит Рафаило), затим протојереји г. Васо Бранковић и г. Калуђерчић са ђаконима г. Медаковићем и г. Шиљком. Са еп. Савом славски колач пресекли су домаћин славе гђа Персида Ммленковић и игуманија мати Меланија.
И у овом манастиру је владао ред, дисциплина и чистоћа. Монашка правила и богослужења вршена су ревносно и радосно. Сестре су устајале у 4.30. Одмах су ишле у цркву на заједничко правило и Литургију и све се завршавало у 9 сати. После службе монахиње су одлазиле на своја послушања. Две монахиње, мати Варвара и Августа, имале су послушање црквењака. На службама и Литургијама певао је хор монахиња. Неговале су руско и карловачко појање.
Мати Меланија је имала жељу да у оквиру манастира Ваведења отвори интернат за девојке које су се у Београду школовале. Било је неколико питомица које су живеле у манастиру под будним и брижним руковођењем мати Меланије и њених сестара. Повремено је мати Меланија одлазила и у Кувеждин, где су вредно пословале и живеле остале монахиње које су одржавале велику економију и шуме. Монахиња Варвара је са сестрама Зинаидом, Севастијаном и Акилином жмвела и у Кувеждину, у намери да обнове и очувају своју матичну кућу.
И Патријарх Гаврило Дожић је такође очински бринуо за ове монашке обитељи.

Одлазак монахиња у логор Цапраг и страдање манастира Кувеждина
Ратна разарања су 1941. године задесила и Фрушку Гору, па тако и манастир Кувеждин. Манастир је био покраден, спаљен и порушен. Нешто од светиња се дало спасити и изнети на време. Месеца маја 1941. постављен је за комесара манастира - усташа Стипе Рукавина, а за његовог заменика Маријан Дебељак, обојица из Сремске Митровице. Пре доласка комисије загребачког Музеја почела је пљачка манастирских драгоцености и имовине.
Записник о примопредаји историјско-уметничких дела манастира Кувеждина потписали су 15. септембра др. Иван Бах, др. Стјепан Готвалд, и комесар Стипе Рукавина: «Инвентар садржи 58 ставака, од тога 22 из цркве, 32 из ризнице и 4 из капеле.» Под ставком бр. 50 налази се «око 150 књига из књижнице.» Утврђено је да је у манастирским конацима боравила усташка јединица која је бројала око 120 војника. «У борбама са партизанима страдале су манастирске зграде у намерно изазваним пожарима. После повлачења усташа неспаљени део конака налазио се у рукама партизана и служио за команду.» Тада је манастир Кувеждин био у саставу фрушкогорских партизанских Рохаљ база, па је у њему била смештена велика интендантура са радницима.
У пролеће 1944. године немачка војска и усташе минирали су цркву и конаке, чак и економске зграде. Обурвани су кубе, стубови држачи кубета, звоник, сводови. У рушевинама цркве иконостаса, радови академског сликара Павла Симића, из 1894. године, док је дуборезбарија потпуно уништена. После рушења цркве у Кувеждин се вратила једна монахиња и почела да спасава иконе испод дебелих слојева порушене опеке и шута, преносећи их у оближњу капелу. Ово своје пожртвовање платила је главом. Усташе су је ухватиле, убиле и на њу набацале иконе. У Кувеждину је страдала архива, већи део библиотеке, део ризнице са црквеним сасудима.
Шестог септембра 1941. 32 монахиње су одведене заједно са игуманијом. Логор је био у Цапрагу. Тамо су им давали рђаву храну, обарено корење и тврдо и трудо лишће купуса и кеља.
Усташе су држале монахиње Српкиње, а Рускиње с отпустили и оне су се одмах вратиле. Монахиња Августа је са децом сирочићмма кренула за Београд. По пуштању, остале монахиње Рускиње прешле су у Београд, у свој метох, манастир Ваведење.
Мати Меланија је још у логору била јако болесна (боловала је од канцера). Храброст м достојанство ове крхке монахиње пленила је средину где би се налазила. Измучене и затворене монахиње ипак по Божијем промислу бивају пуштене из логора на дан Воздвижења Часног Крста 27. септембра. Од тада до у наше дане овај празник и сећање на избављење сестара из логора смрти обележава се као друга манастирска слава манастира Ваведења.
 

Болест и упокојење мати Меланије
Једино уточиште где су монахиње Кувеждина, са својом игуманијом Меланијом могле да бораве био је њихов метох, београдско Ваведење. Рат је гутао жртве и несрећа је постала свакодневица. Монахиње су обављале своја послушања и редовно богослужиле молећи се непрекидно Господу да спаси све православне и да свима да снаге и бодрости да истрају у тим данима страхоте. Кувеждин је спаљен, покраден, његови трудбеници и верни чувари протерани, намучени...
Болест мати Меланије је узимала маха. Немоћна телом, а духом још јака и будна, мати Меланија је водила кућу као да је потпуно здрава. Монахиње су је брижно неговале и чувале. У њмма је мати имала добре сараднице и духовне кћери. Било је међу њима врсних подвижница и молитвеница. Кризе са здрављем су се смењивале. Мати Меланија је стално имала температуре и болове, али она ни онда није себи попуштала. Ако би јој куварица донела нешто боље или јаче да поједе, она би питала шта су сестре имале на трпези, па кад би чула да је за њу спремљено боље или другачије, враћала би то јело и укорила сестру. А оскудица је била заиста велика, монахиње су јеле слабу храну и хлеб на граме. Намесница мати Ангелина нарочито се бринула и туговала због болести мати Меланије. Својим сестрама болесна матушка свакодневно је давала поуке и указивала им на чување светиње и светост монашког живота и завета.
Неко време пред упокојење није могла ни да устаје. У посете су долазили архијереји, монаштво и пријатељи манастира, жалећи што ће се ускоро растати са таквим монашким ликом и величином каква је била мати Меланија.
У уторак 28. априла 1942. године представила се у Господу, у женском манастиру св. Ваведења на Топчидерском брду у Београду, игуманија Меланија настојатељица Кувеждина, Ђипше и св. Ваведења у Београду.
Игуманија Меланија је била врло вредна делатељка у винограду Господњем. Она је прва српска игуманија обновљеног српског женског монаштва. Предано и савесно је радила на унапређењу нашег женског монаштва до свога издиханија. Рад и делање мајке игуманије био је запажен и признат од стране Српске Православне Цркве, што се видело по величанственом погребу њеном. На опелу чинодејствовао је Његово Преосвештенство епископ викар г. Арсеније, уз садејство великог броја свештеника и свештеномонаха. На опелу је био присутан и Његово Преосвештенство епископ будимљански г. Валеријан. Преосвештени г. Арсеније врло лепим и дирљивим говором опростио се у цркви с покојницом. Нека је вјечнаја памјат игуманији Меланији. Овако је записано у Гласнику СПЦ 1942. године.
Следеће године између 7. и 8. фебруара, уснула је сном праведнице у својој вили на Дедињу у Београду, у дубокој старости, у 90 години живота велика ктиторка и добротворка гђа Персида Миленковић. На опелу ктиторке чинодејствовао је митрополит скопски Јосиф, заменик Његове Светости, уз саслужење више свештеника. После заупокојене литургије одржан је помен, а око 15 сати и опело. Пригодну беседу одржао је митр. Јосиф, али и Министар просвете г. Велибор Јонић. Сат времена пре опела дошао је са пратњом и Председник Српске владе г. Милан Недић и поклонио се сенима велике ктиторке и добротворке.

Духовни утицај мати Меланије
Мати Меланија је оставила дубок и снажан духовни траг иза себе. Осветлила је добар пут својим монахињама и наредним генерацијама које стасавају у Заведењу и осталим манастирима који су је знали и у којима су живеле и живе монахиње које је она васпиавала и духовно руководила. Била је врло озбиљна, достојанствена, правдољубива и богољубива, али и строга. Својим животом она је давала пример монахињама и верницима који су долазили у њене манастире. Поштована је од патријараха, многих архијереја, монаштва и народа. Из њеног окриља изашле су многе угледне и врсне игуманије и монахиње. Из Хопова и Кувеждина изашле су многе и вредне трудбенице на духовном пољу, стасале у предане и пожртвоване монахиње и игуманије. Међу њима су игуманија Ангелина Грачова, бивша намесница Кувеждина, а потом игуманија Ваведења у Београду, Јелена Јокић, васпитаница Хопова и Кувеждина - игуманија манастира Ћелија, игуманија Сидонија, Рускиња, бивша сестра Хопова, игуманија манастира Петковица, игуманија Надежда и игуманија Меланија, васпитанице Хопова и Кувеждина, обе игуманије манастира Горњака, игуманија Аполинарија, сестра манастира Кувеждина, игуманија манастира Крушедола, игуманија Саватија, замонашена у Кувеждину, игуманија манастира Рисна, игуманија Девора, васпитаница манастира Кувеждина, игуманија манастира Суводола, игуманија Ангелина, бивша сестра Кувеждина, игуманија манастира Успенија (Крепичевац) код Бољевца и многе друге.
Њен допринос развоју, угледу женских манастира и монаштва, а и духовном утемељењу и изграђивању манастира Ваведења је огроман и оригиналан, препознатљив.
Њене наследнице, мати Ангелина и мати Агнија, такође су поседовале њене квалитете, озбиљност и опитност духовног живота. Поред свега тога, све оне су имале велико срце пуно самилости и љубави за све људе.
Предање о мати Меланији и њеном животу преносило се генерацијама и тај дух Кувеждина живи у манастиру Ваведење и даље, молитвено чуван од свих искушења и смутњи.
Мати Меланија је дала печат времену у коме је живела и делала. Оставила је богату духовну заоставштину монахињама које је руководила онда, а и касније преко својих ученица, јер је живот свој посветила Богу и бризи за спасење Богом поверених јој душа.

Прилог
ГЛАСНИК СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ
бр. 16 из 1928. године
МАНАСТИР КУВЕЖДИН -
ИЗВАНРЕДНА УТЕШНА ПОЈАВА

Г. Стрика је у својој красној књизи «Фрушкогорски манастири» додирнуо и наш женски манастир Кувеждин. Обим рада му свакако није дозвољавао да свестрано опише не живот, него управо нови покрет и нови дух, који је поникао у Кувеждину. Додирнуо је само летимично како женски манастир Кувеждин васкрсава наше старе српске мотиве уметничким везовима. Међутим, прелази свако очекивање оно што човек види у том манастиру, па се морате запитати није ли ово дубоко смишљен програм васкрсавања на старине, за коју се толико интересујемо и за њену ренесансу анимирамо најбоље своје археологе и професоре.
Посетио сам манастир Кувеждин. За два дана свога боравка у њему стекао сам тако силне импресије, с једне стране величанствене и утешне, с друге - болне и жалосне, да морам да их саопћим нашој јавности, да се на тај начин уважи оно што је уважења достојно, а с друге стране, да се хитно прискочи у помоћ, да не буду импресије и надаље болне и жалосне.
У јавности су се о нашим манастирима чуле само осуде. Чак и црквени наши људи траже неке реформе у манастирима и износе програме, како би требало манастире реформисати, да више послуже социјалним интересима. У Кувеждину сам нашао ускрсли дух старе наше традиционалне побожности. Сумњам да се где год, у ма којем мушком манастиру, тако тачно и савесно врши устав манастирски, као овде. Но, не само спољашње. Треба погледати она лица у молитви, озарена и преображена побожношћу и ступити с њима у разговор, да на први поглед стекнете осведочење, како су те душе дубоко прожете вером и побожношћу, како су у својој сиротињи и патњи пуне самопоуздања и уздања у милост и помоћ Божију и како управо фанатичном ревношћу, од прве до последње мајке и искушенице, све са највећом преданошћу испуњују свој узвишени програм.
Фрапирају човека манастирске радионице. У њима се види програм и заветна мисао вредних монахиња, те ни најстрожији критичар не би могао рећи: ово још треба да дометнете у свој програм, - тако им је рад свестран, а у резултатима савршен. Најмодернији везови, комбиновани у старим српским мотивима, које они ваде из богатог мајдана наше славне прошлости, задивљују вас својом прецизношћу и естетском лепотом. За другим се столовима буди наша иконографија, и то каква! Строго православни ликови, изведени златом, свилом и седефом, засењују лепотом и блеском очи. Орман, у којем чувају своје радове, пристајао би у најлепшу и најбогатију изложбу уметнина, а мислите да гледате неки красан музеј наших старина. Осетио сам једанпут у веку сличан усхит, кад сам видео у Венецији чувену столну Муринову изложбу. Ту су вам иконе у свим величинама, израђене бојама и седефом, али тако вешто, да се не може описати оно преливање боја кадивених одећа. И то је рад тако солидан, да се може оставити на киши, да га можете ножем грепсти, па га нисте кадри покварити. Како то раде - то је за сада тајна манастирска, наслеђена од сестара Рускиња. Ту су вам богати фини везови, ту су вам величанствене архијерејске митре (нажалост још увек непродате, још увек оне исте, које сам пре две године видео у Карловцима, кад су их вредне монахиње носиле на продају архијерејима од једнога другоме за зреме заседања св. архијерејског сабора).
За лепу, уметнички израђену икону, ма и за копију, репродукцију, плаћају се хиљаде динара. У манастиру сам видео две једнаке иконе св. оца Николе у формату 52 х 39 см (наруџбе), израђене златом, али целе иконе златом, као оне наше старе дивне плаштанице и богати архијерејски окрути, дивни епитрахиљи и орари, рађени пре сто педесет и двеста година и у нашим радионицама и поручивани у иноземству (нпр. чувени бечки радови). По моме лајичком суду треба израдити десет таквих икона, па да човек изгуби своје очи. Кад сам то мишљење рекао мајци Ангелини, вредној Рускињи, настојници радионице, потврдила ми је то дословце и показала загасите наочари, уз које морају да раде такве радове, јер злато силно засењује и квари очи. И овакву уметнину продаје манастир за - 3500 динара!
Гобленски радови не само ликова светитељских, него и целога одела и целога залеђа (Hintergrund) у свима величинама, задржавају вас и не дају вам се одвојити од стола. Дух и срце целога манастира, изванредно енергична, вредна и мудра мајка игуманија Меланија, која је у правом смислу мајка целоме манастиру, руководи свима пословима и целим животом манастирским, па уз то још доспева да, самоука али извежбана до виртуозности, својом руком мала бојом све ликове и руке на свима иконама.
Најпосле - ради куриозности спомињем - видео сам и скоро готову доњу мантију свештеничку, коју су саме вредне монахиње искројиле и сашиле.
Видео сам сву ту ренесансу (а споменуо сам овде само летммично најкрупније ствари, а колико их још има, које би ваљало споменути!), па сам помислио: овако пуштамо у немар Божји дар. Зар се не би могла организовати продаја светих икона, које би израђивале ове вредне руке, па да се у народу рашири овај красни православни тип, место оних накарадних икона, које раде којекаква мазала! Зар се не би могло помоћи, да се развије ова домаћа индустрија везова, црквених одежди итд, а све у нашим красним народним мотивима!? Нећу да говорим о воштаним свећама које лију саме ове женске, а којима би се такође могле снабдевати наше цркве - остављам за сада на страну - свеће и пчелињак њихов, који саме раде, да истакнем оно, што је прече и важније: иконографију, везове и црквене одежде.
Такав је био мој усхит на првоме кату у радионицама. Али кад смо ишли доле, дошли смо у најгрубљу прозу, хладну, безуспешну. Тамо смо прешли на разговор о материјалној страни. Изненадио сам се. Растужио сам се, кад ми је на моје питање: како вас помаже Црква, како вас придиже јавност - одговорила мајка игуманија, да немају ни од куда никакве помоћи. Само је добра воља код свију ту, али помоћи ни од куда никакве. Шта више, наилазе на неразумевање и сметање.
У манастиру живи преко тридесет калуђерица и десетак служинчади. И четрдесет грла треба нахранити тако рећи из ничега. Дошле су у опустошен манастир. Морале су да набаве из свога зноја, почевши од игле, па све друго. Манастир је дивно оправљен, нема једне пукотине да зјапи неоправљена. Све је чисто и у реду. Црква оправљена, крстови позлаћени, кубети реновирани, цео манастир темељно оправљен. Али како? Место да им се дала средства, дао им се зајам од 80.000 динара, платив за 15 година уз 6% камате. А не пита се, откуда да се отплати. - Наравно из зноја, штедње и патње. Ја сам уверен да ће оне то и отплатити, али треба погледати како живе, како се пате, како откидају од уста! Па још уз то морају да плаћају и старе дугове, које нису оне начиниле, него их примиле у наслеђе. Фискус не зна за милосрђе. Ове године, осим редовне порезе, имају да плате 30.000 динара дужне порезе од прошлих година уз претњу оврхе. Просто крхају руке и питају се: како ћемо?! - То је наш неопростив грех.
Ако се хтело да се начини покушај са женским манастиром, доста је било пет година покушаја. Па кад се по резултатима види да је институција не само одржана усред мука и патње, него да је још и пуна живота, а да је тај покрет тако важан за цео наш верски и социјални живот, онда смртно греше они који могу помоћи, а не помажу. Није шала издржавати 40 душа са 70 јутара земље и нешто шуме, која је природно благо, али благо од којега манастир може само незнатан део годишње да употреби. Закон гарантује максимум поседа код нас 519 јутара оранице. Аграрна реформа је одузела од манастирских 300 јутара - 230 јутара, а манастиру оставила само 70 јутара. Уз то су дошле наше власти те им одузеле манастир Ђипшу, који је дотле био у заједници са Кувеждином. Уздају се у закон и правду. Изглед је, да ће им се одузетих 230 јутара повратити. А кад сам их упутио да моле Његову Светост и преосв. г. Епископа, да им се поврати Ђипша, у којој седи само један калуђер, одговорише ми: Његова Светост нам је велики пријатељ, високопреосв. г. Епископ нам је наклоњен и хоће, ми се уздамо у Бога и њих. А осим њих сви нас уверавају, да ће све поправити, што је погрешено и да ће им се повратити, што мм је одузето. И ја сам уверен да ће се све то поправити и омогућити овом вредном и заслужном друштву, само се бојим, да не буде помоћ касна, кад се затре та дивна енергија и изгуби вера у људску помоћ.
Написао сам овај чланчић у двострукој намери: прво, да прикажем нашој јавности, а нарочито нашем свештенству, овај леп наш напредак, ово буђење Евгенијине и Еуфимијине ревности, а друго, да овим јавним апелом замолим меродавне, да подрже и оснаже ову институцију, не само корисну, него управо спасоносну. Јер ово је буђење из гроба наше старе уметности; ово је ископавање наше славне прошлости исто онако, као што наши вредни археолози отимају земљи и малтеру по нашим манастирским фрескама затрпане и сахрањене споменике наше лепе и славне прошлости.

прота Александар Живановић, професор