Предговор

Некад су манастири, у стара добра времена, а још ревносније у смутно доба - неговали своје летописе. Улога летописца била је колико одговорна, толико цењена. За најбоље је то била врло часна обавеза и света дужност.
Манастир Ваведење на Топчидерском брду у Београду један је од најмлађих у Српској Православној Цркви. Његов ктитор је Персида Миленковић, велмка добротворка, која је подигла још неколико задужбина у нашем престоном граду.
У Ваведењу су боравили, па су ту и сахрањени, неки значајни архијереји: митрополит скопски Јосиф (чувар патријаршијског трона у тешким годинама за време Другог светског рата и после њега), митрополит загребачки Доситеј, мучен у Хрватској дошао у Београд да ту, међу својима, умре; митрополит загребачки Дамаскин, митрополит црногорски, потом будимски Арсеније, епископ будимски Данило.
У истој порти почивају и три знамените игуманије: Меланија Кривокућин, Ангелина Грачева и недавно преминула високопреподобна мати Агнија Дмитровић.
У Ваведењу се окупљала, па и сад се окупља, елитна паства, особито православна младеж, која живо учествује у литургији, вазда заинтересована за богословска питања и одговоре. Ту су се одликовали истакнути проповедници, данас владике, тада јеромонаси и наставници: Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић, Игнатије Мидић. Сад у Ваведењу најчешће служи, и са верницима дели мисли, епископ Атанасије Ракита.
Време пролази, неминовно брише и нека драгоцена сећања и искуства. Манастир у коме се непрестано нешто лепо и значајно збива треба да памти та збивања; а како друкчије него записујући их, то јест негујући традицију летописа.
Млада монахиња Теодора, која завршава студије на Богословском факултету, ударила је темељ, или бар поставила угаони камен, за летопис манастира у коме је пре пет година замонашена. Написала је, за почетак, увод у историју свог манастира, описујући личност и дела игуманије Меланије Кривокућин. Тај увод је тако добар, у ствари истраживачки рад, да се може сматрати доприносом за повест женског монаштва у протеклом бурном веку.
Манастир светог Ваведења, на Топчидерском брду, завршен је године 1938. Мати Меланија Кривокућин прва је његова игуманија. Она је у Београд пренела златна монашка искуства из фрушкогорских манастира, особито Хопова, још више Кувеждина, и других за које се ова света духовна огњишта везују (на пример: Ђипша или Дивша, Петковица).
Велико духовно освежење и појачање донели су у наше манастире избегли и прогнани руски монаси, монахиње и архијереји. У Сремским Карловцима уточиште је нашао Свети синод Руске заграничне Цркве, на челу са митрополитом Антонијем Храповицким, смештен у старом патријаршијском здању. Десетине руских архијереја живели су са српским манастирским обитељима. Монаха и монахиња, понекад племићког рода и високог образовања, било је у више наших манастира. У једном тренутку Руси су били бројнији од српских монаха, па је на челу Студенице, те «царске лавре», «мајке српских манастира», игуман био руски духовник. Покадшто би избила и љубомора, јер су учени Руси, који су донели и своје обичаје, доживљавани од српских калуђера као некад Грци-фанариоти.
Мати Теодора је описала живот Меланије Кривокућин пре монашења, живот духовно богат, у сремском селу Дечу, где је Меланијин отац Јефрем Белегишанин био узоран и зато незаборавни парох. Та свештеничка обитељ затекла се у вртлозима Великог рата 1914, који се свирепо обрушио не само да разори огњишта, него и да угрози здравље, најзад да уништи и саме животе, тако да се Меланија нашла у свету који је «тиран тиранину» сама, баш као «сирак тужни без нигдје никога».
Године 1920. дошла је у манастир Хопово, где су већ приспеле бројне руске монахиње, изгнанице из Русије и Молдавије: предводила их је врло учена и отмена игуманија Екатерина, која је пре монашења предавала књижевност на универзитету. Долазак руских монахиња пресудно је утицао на обнову српског женског монаштва. Том препороду је у сусрет ишао и богомољачки покрет, чији је поборник био владика Николај, охридски и жички. Уз присуство Николаја и епископа нишког Доситеја Васића (касније загребачког), у септембру 1921, постриг Меланије у чин расе и камилавке, обавио је епископ битољски, потоњи митрополит скопски, Јосиф.
Сестре Хопова су уз напрегнут духовни живот и физички рад, пожртвовано неговале сирочад и друге невољнике, што им је подизало углед и привлачило нове ученице, послушнице и монахиње. Хопово је постало расадник женског монаштва. Тако је у јесен 1925. манастир Кувеждин претворен у женски манастир. Био је то славни манастир, јединствен и посвећен светом Сави, чији је јеромонах Силвестар Вучковић забележио и у Хиландар пренео, године 1832, светосавску химну, коју је, још 1735, испевао владика вршачки Јован Георгијевић, потоњи митрополит карловачки.
Дивни Кувеждин, не једном пустошен, требало је обнављати, припремајући га да прими бројно сестринство. Тај задатак су Свети Синод и патријарх Димитрије поверили мајци Меланији.
Мати Теодора је описала злехуду судбину и изузетне вредности манастира Кувеждина, више пута пљачканог и паљеног, а у Другом светском рату, од усташких злочинаца разореног.
Мати Теодора је успела да васпостави списак сестара из 1930: њих двадесет три, Српкиња и Рускиња, а међу њима и врло образована мати Ангелина Грачева, рођена у Петрограду 1893, пострижена у Кувеждину, сахрањена у београдском Ваведењу. Додат је и списак манастирских послушница - њих четрнаест, као и две манастирске ученице. Набројана су сва послушања у манастиру Кувеждин; самим тим је приказан врло разгранат и напоран начин живота. Дочаран је радни дан, описани су кувеждински храмови и празници, посебно како су обележаване две манастирске славе - свети Сава и Преображење.
Кувеждинске монахиње су обавиле и једно племенито посланство у Сарајеву, у три добротворне установе: Дечији дом, Забавиште и Трпеза за сиромахе. Та мисија је трајала девет година.
Године 1938. довршен је манастир Ваведење у Београду, који је постао метох Кувеждина. Тада је Кувеждин имао педесет монахиња. Мати Меланија је са десет сестара прешла у Београд, где је тек требало стварати услове за уредан живот, а она је увек имала планова за нове племените акције. При том, није заборављала Кувеждин. Отишла је тамо и онда кад је било најтеже и најопасније: усташе су опљачкале, спалиле и порушиле манастир, а монахиње отерале у логор, у Цапраг.
Мати Меланија се у логору тешко разболела: с великим достојанством и храброшћу борила се против опаке болести, и даље, све до краја, носећи бреме дужности. Испустила је душу 28. априла 1942. Њене наследнице, мати Ангелина и мати Агнија, наставиле су, у Ваведењу, њено дело. Сад све три почивају у порти манастира, са северне стране храма.
Духовни утицај игуманије Меланије дочарала је врло уверљиво мати Теодора, која је за то обавила не мала истраживања. Труд се исплатио: њен рад је значајан прилог историји монаштва у двадесетом столећу. Може се рећи да је то њен подвиг. Добро би било да се она тиме не задовољи и да се ту не заустави, него да настави: или да даље истражује путеве женског монаштва или бар да ревносно бележи збивања у свом манастиру, као вазда будан летописац коме ништа битно не измиче. Ваљало би да овај њен рад буде штампан у целини и у наставцима у «Православљу», а зашто не м у неком световном листу? Јер подвиг игуманије Меланије и њених сестара јесте очаравајући. Не сме се заборавити тај пример врлине који осветљава пут новим нараштајима.

проф. др Драган Недељковић

наставиће се