право слово

Лабуд је давао час мраву и веверици. Било је то на обали реке и сунце је сијало. Седели су под врбом, у сенци једне ниске гране.
Био је то други час, али од првог часа нису ништа запамтили.

Данас ћу вам – рече лабуд – говорити о пролажењу.

По мраву и веверици била је то добра идеја, јер о томе нису много знали.
Лабуд направи озбиљно лице и рече: - Све пролази.
Под врбом је за тренутак завладала тишина. Вода у реци је светлуцала и није било ни дашка ветра.

Да ли сте то знали? – упита лабуд.

Не – рекоше мрав и веверица. – То нисмо знали.

 Да – рече лабуд. – Све пролази. Наведите нешто и ја ћу тада рећи да то пролази. Мраве...

Врба – рече мрав.

Да – рече лабуд. – Добро је што си то рекао, мраве. Врба пролази.

Врба? – упита веверица и погледа горе разрогачених очију.

И куда онда одлази? – упита мрав.

Хе, хе – на то ће лабуд. – Па не причамо сад о томе. Причамо о пролажењу, а не о куда. То долази тек у последњој лекцији.

А колико заправо има часова? – упита веврица.

Не знам – рече лабуд. – Нисам их никад избројао.

Веверица је уздахнула, а мрав упита:
- А шта ако ја сада мислим да врба никад не пролази?

Па – рече лабуд – онда немој да узимаш часове код мене. Боље иди код цврчка. Код њега ништа не пролази.

Ништа? – упита веверица.

Ништа. – рече лабуд.

Ни јутро? – упита веврица.

Ни јутро. По цврчку чак ни пљусак не пролази, ни главобоља или једна секунда.

А какви још часови постоје? – упита мрав.

Па, код морског рака – рече лабуд. – Код њега је све помешано.

Све? – упита мрав.

Све – рече лабуд. – По морском раку мраком можеш исто тако добро да једеш као и прстима. Нема разлике. Или...

Мрав дубоко уздахну и погледа на другу страну.
Веверица је осетила како јој се на челу направила дубока бора.
Лабуд није довршио своју реченицу и изјави: - Време је. Час је завршен.
Глас му је звучао несигурно.

Следећи час можда је сутра – додао је. А онда одлете и ишчезну у даљини.

Мрав и веверица ћутке су седели један покрај другог на обали реке. Сунце је било високо на небу. Повремено би шаран истурио главу из воде и рекао: - Хеј! – и поново нестао.
Мрав је мислио на време, сунце, ваздух, лето, тегле с медом, рођендане, тугу, маховину, мирис боровине. Да ли све то пролази? – мислио је. Или ништа од тога?

А ми – упита веверица одједном – да ли ћемо и ми проћи?

Мрав је размишљао неко време. А онда је устао, направио чудан скок изнад траве у ваздуху, пао на леђа и рекао машући свим својим ножицама: - Нее, ми никада нећемо проћи. Ми не!