Тијана Ђорђијева Канкараш, на Преображеније ове године напунила је 90 година. У животу је много прошла и претурила. Две колонизације. Путујући трагала је за бољим животом, тако јој је и живот протицао. Живот је посветила својим најближима, а своју породицу није никади засновала. Од пуне куће данас живи сама, али о њој брине братанична Рада. Сахранили је мајку Спасенију, синовца Баја који је погинуо пре 17 година у рату, сестру Стану, брата Милосава и снају Драгу. И данас, иако под бременом година, ради понешто у кући и дворишту. Каже да јој то враћа снагу.

Кажите нам нешто о свом детињству, родитељима и Голији из тог врвмена?
Рођена сам у Гослићу у Голији од оца Ђорђија Канкараша и мајке Спасеније рођене Пуровић. Као дијете не сјећам се много Голије, јер смо одселили у Македонију 1921. године. Мој отац је ратовао на Бугарску па је као ратну заслугу добио земљу у Македонији. Са њим су отишла још три брата и још један близак рођак. На имање у Македонију одселили смо нас четворо дјеце, отац и мајка. Двије године касније отац се врати у Голију и прода имање у Гослићу мојим извањим ујацима. Послије тога се запути у Невесиње гдје му је била удата сестра за неког Пера Тунгуза. Ту је ноћио и кренуо назад за Голију, па у Македонију. Некад се пјешке ишло па је заноћио у Мостару. Током ноћи га неко опљачка и узме му сав новац. Он јопет, јадну капу у жалосну руку, па се врати у Невесиње код сестре и зајми паре да се врати кући. Живио је једну годину са нама и од сјекирације, зато што је повео фамилију и оставио је без игдје ишта, доживио је слом живаца и умро 1924. године у четрдесетој години живота.

Сећате ли се пута за Македонију?
Сјећам се кад смо кренули. А знаш како смо кренули! Кренули смо у јесен па смо дошли у Србију у Маровац, ту смо презимили. Ту је био мог оца брат, он је отишао некад прије. Тај му је брат умро, тамо смо затекли његову ђецу и тако смо код њих презимили. Одатле смо кренули како је ко стиг'о, неко коњем, неко магаретом, неко пјешке па смо одатле стигли у Кончу. Из Конче смо дошли у Струмицу. Били смо једно недјељу дана у Струмици код неких приватника и ту су нам давали да једемо. Сјећам се да су нама, дјеци, тресли дудова да једемо. Знам када смо кренули за Србију да сам.јела качамака из каце, скорупом осмочена. Имала сам три године када смо одселили из Голије, али се добро сјећам, одселили смо у мјесто Радовиште. До њега се долазило овако: Скопје, Велес, Штип, па онда Радовиште. Кад смо остали сирочад сви су нас помагали и рођаци који су ту били близу, комшије муслимани и Македонци.
Посијали би нам њиву па дођу и кажу: „Стрина Спасенија, њива ти је посијана". Имали смо тамо 6 хектара земље. Тто је била плодна земља. Кроз мјесто је протицала ријека и ми смо наша имања наводњавали. Имали смо свега у изобиљу, то је било плодније него овдје у Војводини. Македонци су ти наш народ, они су ти светковали исте свеце, ишли смо с њима у манастире.

Како сте се сналазили са језиком?
Лако. Ко када сам била дијете прије научила да бројим турски но српски. Док се играмо клиса и лопте једни од других часом научимо. Било је доста турске дјеце у комшилуку и кроз игру ја сам разумјела њиов језик. Кад смо дошли овдје ко избјеглице дијеле ципеле у школи. Био неки Бугарин, чујем да он зна турски, па ја њему кажем на турском: „Остави мени једне ципеле чипле сам боса". А он гледа па му ништа није јасно. Од све дјеце сам ти била најјача, све сам их била, па се дјеца почну жалити мојој мајци, а она им каже што јој се пустите. Нијесам била најстарија али сам била јака и крупна па сам могла да заводим реда.

Да ли је у том Радовишту било много породица из Црне Горе?
У срезу радовишком је вођена евиденција и према томе било је преко 300 породица из овијех крајева. Било Кривокапића, Балетића, Самарџића, Ражњатовића, Тодоровића, Миловића, Вукотића, Тјукановића...

Колико вас је Канкараша доселило?
Било је једно седам-осам кућа.

Колико вас је деце било?
Имала сам два брата и сестру. Брат Радивоје ми је страдао у Македонији. Дошла нам у посјету из Голије Јока Канкараш, том мом брату донијела на поклон црногорску капу, а довела свога сина на промјену ваздуха код нас. Био је болестан. Одведем ја њега да чува овце, тамо много чобана. То је било 1931. године. Изиђем на улицу па погледам низ једну страну, а он јадан трчи и на њему све гори. Скакала дјеца преко ватре, а он не зн'о да се угаси па потрчао и оно се разбуктало на њему. Живио је још осам дана послије и умро.

Јесте ли ишли у школу?
У школу ме нијесу спремали, мајка је говорила: „Како да је спремим у школу кад ми је домаћин у кући. Све ми ради". Али сам научила да сричем ћирилицу и за себе понешто да прочитам и да срачунам. Дивно смо се са свима слагали, ишли смо једни код других и на радост, и на тугу, и тако је било све до рата, док нису дошли Бугари.

Када су дошли Бугари?
Шестог априла, када је рат почео. Памтим то добро, наша војска је била у Радовишту, сви мушки су отишли у резерву, цио дан сам пекла љеб и кувала јаја. Кажу нама женскима, ако ми будемо одступали и ви женске одсупајте за нама. Кад су они почели да одступају и ми кренемо за њима, и дошли до Штипа. Тако ти са једне стране њемачка војска, а одовуд бугарска. Каже мени један војник: „Сестро јесу лн дошли Руси до Грчке?" А ја му на то: „Не знам, ђаво однио, јесу или нијесу ли?" А Грчка је близуРадовишта. Онда су нама Бугари рекли са куфером си дошао са куфером и излази. Десетог априла смо изишли из куће, а 28. јуна смо изишли у Голију.

Како сте ишли до Голије? Пешке?
Нијесам пјешке. Ишли смо сушто смо стигли. Возом, теретним вагонима па до сљедеће станице. Онда откаче вагон, па ту останемо на неком колосијеку по пет, десет дана. Кажем ти колико смо путовали, април, мај, јун.

Куда сте путовали?
Ко зна куда су нас возили. Ваљда про Србије. Скинули смо се у Билећи. Били смо сви четворо, брат ми Милосав, мајка и сестра Стана. Ја као најслободнија одем да питам када има воз за Никшић.Тамо један Талијан пере руке и одговори ми по нашки у 8 ујутро, а ми сишли у осам увече. Треба ноћити негдје. Приђе ми један жељезничар и каже: „Куд ћете несретно робље? Иду ноћас Турци и кога гођ нађу кољу". Ја рекох: „Нека кољу", мислим, заклана сам више. Одведе нас у једну малу просторију, ваљда гдје се стављају пакети, ту смо нас четворо лежали једно на друго док је свануло. Ујутро смо сјели на воз и сишли на Петровиће, ту је била ујчевина моје мајке, Кнежевићи. Код њих смо починули један дан, онда смо јопет кренули с Петровића, па с Крша Миловића и Утеса стигли у Голију.

Пошто нисте имали свог имања код кога сте дошли у Гослић?
Код ујака. Да сам имала колико астал својега никад ме Војводина не би виђела. Никад. Боже сачувај. Што да ме види Војводина? Тамо смо били тачно четири године и четири мјесеца. Све сам радила послове који се раде тамо на селу, чувала живо, носила лист, пластила сијено. За три године нијесам залогај љеба у уста изјела. Била ме је велика сиромаштина, биједа. Ујна моја јако је добра била, Вида, била је од Вујичића. Једном неки Петар Ћетков Канкараш ишао из Пиве, тамо му била сестра удата и носио са собом погачу овсену, па ме с једне влаке зове: „Тијана дођи овамо". Дођем ја код њега, ломи он мени оно парче, ништа у животу нијесам слађе појела. Ујна је увијек говорила: „Све ми је лако, али ми је Тијане најжалије". Они једу коприве, купуса, ја не могу ништа то, но ми дају шољу варенике и удробе сира и ја сам ти о томе живљела. Свако јутро ми ујна да ко навору мало да поједем, онда кад је љето има боровница, малина, јагода, има свашта, а кад је зима има кромпира, купуса, мрса, само љеба нема. Како су стари људи казали свему храна, а љебу хвала.

Како се осетио рат у Голији, да ли су пролозиле војске поред ваших кућа?
Свакакве војске су пролазиле туда, војска дође па ти нареди да им скуваш, да им закољеш по три-четири брава. Претресали су куће и узимали све што им се свиђало. Било је ту ћилима, ђевојачког рува, чаршафа, све вриједно однесу. Отворе куфере и узимају што им се свиђа, а ти ћутиш к'о да ти давају јабуку. Кад дођу остану неколико дана. Сјећам се један је пјевао: „Зеленашку примам плату, имам земљу у Банату". Не поновила се та времена.

Ко вам је понудио да идете за Војводину?
Кад је дошла колонизација, ми смо хтјели да се вратимо за Македонију, али нам нису дали, па смо се писали за Војводину. Мој ујак је био на Крсцу када се то писало, па нас је одмах уписао, свакако смо као избјеглице имали предност. Ми нијесмо требали да дођемо у Врбас. Кад су први колонисти кренули, ми смо били с њима. Путовали смо девет дана. Писало је нама на возној карти Бачко Поље. Дурмиторци остали да на изборима гласају за Вељка Зековића, а Јеврем Бјелица, авијатичар, иначе носилац споменице, са оним официром што је био спроводник, крену од вагона до вагона, покупише све возне карте и оду у Београд. Ми тако останемо два дана и двије ноћи на Габели. Послије тога нам подијеле нове карте на којима је писало Врбас. Дурмиторци стигли 1 у Врбас, али су се морали враћати за Бачко Поље. Дошли смо у петак 9. новембра, а 10. новембра носили бакље и пјевали кроз Врбас. Једанаестог смо изишли на изборе и били смјештени у колективни смјештај, гдје је данас школа. Добили смо послије кућу малу, биједну, никакву.

Како вам је било прилагодити се на нови начин живота?
Кад су се основале задруге било је јако тешко Радило се у пољу, а рад се мјерио у трудоданима. Ја сам имала 400 трудодана па сам тако испуњавала двије наднице за дан. А радило се од јутра до мрака. Ови што о радили у задрузи као књиговође њима се давала плата ко најбољег радника у пољу. Увече на састанку читај колико ко има трудодана. Каже овај што предсједава „Тијана Канкараш има 400 трудодана", а неки пита оклен јој толико, а овај што је биљежио каже: „Да сам се ја питао пис'о бих јој 600". Кад је дошла зима нема огрјеева. Дијеле дрва по сто кила на жељезничкој станици. И свакоме ће бити једнако. Многи се удруже и нађу кола од народних добара па товаре дрва, а ја остала сама Питам шта ћу, а они веле снађи се. Понијела упрт и оно 100 кила на леђа, а на путу нађем једну облицу узмем и њу, ко мало ми, па од станице до у Стари Врб, донесем кући. Нијесам се но једном одмарала. Била сам и на изградњи. Зима цича, обућа пропала. Кажем ја надзорнику радова „Ја не могу више, нијесам дошла овдје да умрем". Пусти ме он. Изиђе један Србијанац из јаме и изнио једну балу дрва. Видим нема га. Ја докопај ону балу па трчи у бараку, па наложи ватру неко буре да се огријем. Послаше ме код бригадира на одговорност јер сам кажу покушала штрајк. Одем право код бригадира, не вичем смрт фашизму, смрт је мене вељу. „Ти си Тијана покушала штрајк", он ће мене. Реко: „Јеси ли ти командант бригаде?" Каже: „Шта ти мене постављаш питање?" Ја њему на то: „А што ти мени? Ти сједиш у фотељу и гријеш се, а не видиш како ти бригада иде на посао". И није ме казнио. И кажу свима једнако.

Па, јесте ли веровали у ту идеју једнакости, како су комунисти говорили?
Био један скуп и дошао Мошо Пијада, окупио нас 20 ђевојака и 10 момчића.Свакоме ће бити једнако, носиће обућу, вели он тамо. Тражим ријеч и дадоше ми је: „Ја сам, друже Мошо, четврто дијете у мајке, па никад не добијем парче љеба". „Немој тако другарице", рече он. „Шта немој, ја знам да ћу носити обућу по броју и одијело, али да ће бити свакоме једнако то је немогуће, не може бити". Тако су народ залуђели. Сјећам се, увече била конференција, на састанку Задруге и кажу мени да ујутро изиђем код пруге кад наиђу жене са торбама да пребирам шта носе. Устанем ја и кажем: „Није мене мајка васпитавала да будем шпијун, нећу ја". Не смијеш рећи нећу. Ишћераћемо те из Задруге, пријете. Вељу: „Док је мојих леђа биће предузећа". Предложили ме да будем члан партије, ја устанем и кажем да нећу да будем члан. Јопет кажу: „Ма, не смијеш казати нећу". Нећу ја да руководе овдје балавци са мном. Кажу други који су слушали, ма бона Тијана, убиће те. Мислим се, имам и ја руке. Кад се откупљивало жито ко је имало сакрио били су га. Гледала сам једног ђе га бију, а он им вели: „Ваше је да бијете, а моје да га кријем". Црно је народ тада пролазио.

Како је живот текао после росформиравања задруга?
Држала сам живо, тринаест година сам разносила млијеко по граду. Све сам ишла пјешке, онда сам са 65 година научила да возим бицикло.

Ко вас је научио да возите бицикло?
Кажем једном рођаку да поручи овијем мојима да дођу да нешто привате од нас. Каже богами нећу. Те ја сама пјеш ке сјед ног на други крај града. Кажу мени како си брза, а кад би научила бицикло ћерат купили би га за тебе. Био је ту један мали пони бицикло. Истјерам га на улицу, сједнем на њега, па једну руку метнем на зид од кућа, а кад осјетим до ћу панут' станем. Пети дан поспије тога ја сам отишла у саобраћај. Каже ми покојни брат знаш ли знакове? Не ја. Зашто ће ми. Сретне ме милицајац и пита куда возиш, а ја кажем куда ме очи воде. Возила сам до коју годину уназад, сад ми не дају. а и слабије видм и чујем.

Када бисте имали поново прилику од свих места у којима сте боравили где бисте најрадије ишли?
У Радовиште. Тамо ми је најљепше било. Сељаци оданде, наше комшије много су пута долазили у Врбас да нас обиђу. Од наших нико није остао, али Македонци су нам редовно долазили.

Гледајући Ваше животно искуство, шта бисте поручили данас младим нараштајима?
Да поштују родитеље ради мирнијег живота. И да не даду на себе, јер ако се пуште коме, свм ће на њега. Ја сам се тако цио живот борила и изборила. Каже овим мојима, у свако доба ти 5000 могу дати, али тм памети не могу дати. Шта је све прешло преко мене, мој би се живот мог'о у историју писати.

 

Разговарао: Павле Б. Орбовић, историчар Нови Сад
часопис Голија, бр. 12