1

Nekoliko meseci posle njegovog odlaska u penziju umrla mu je žena. Imala je rak koji nije više bio ni za operaciju ni za lečenje, pa ju je on negovao kod kuće. Kad je umrla i kad je prestalo staranje o njenoj ishrani, svakodnevnim potrebama i njenom izmršavelom, ležanjem izmrcvarenom telu, morao je da se pobrine o sahrani, računima, osiguranjima i o tome da deca dobiju ono što im je ostavila. Morao je da odnese na hemijsko čišćenje njene najbolje haljine, da opere njeno rublje, očisti njene cipele i sve to spakuje u kutije. Po kutije je došla najbolja ženina prijateljica, koja je imala prodavnicu polovne odeće; obećala je bila njegovoj ženi da će te lepe stvari nastaviti da nose lepe žene.
Mada su to sve bili poslovi na koje nije bio naviknut, bilo je ipak toliko prisno i domaće poslovati po kući u kojoj iz ženine bolesničke sobe nije dopirao nikakav zvuk da mu se često činilo da bi bilo dovoljno popeti se uz stepenice i otvoriti vrata pa da se ponovo nađe kraj nje i, sedeći na ivici kreveta, kaže joj nešto ili je nešto pita. No onda bi ga svest o tome da je mrtva pogodila kao udarac. Često je tako bivalo i kad bi telefonirao. Naslonio bi se, kao što je obično radio, kraj telefona, na zid između kuhinje i dnevne sobe, govorio uobičajne stvari i osećao se sasvim normalno, a onda bi se setio da je ona mrtva pa više nije mogao da govori i morao bi da prekine razgovor.

Jednog dana je konačno sve bilo obavljeno. Činilo mu se kao da je uže presečeno, teret odbačen i kao da, nošen vetrom, plovi nad zemljom. Nije viđao nikoga i niko mu nije nedostajao. Njegov sin i njegova ćerka su ga pozvali da se na neko vreme preseli kod njih i njihovih porodica, ali mada je mislio da voli svoju decu i unučiče, pomisao da živi kod njih bila mu je nepodnošljiva. Nije želeo da živi okružen normalnim životom koji nije bio njegov stari normalan život.
Loše je spavao, rano ustajao, pio čaj, malo svirao klavir, sedeo nad šahovskom tablom i razmišljao o ovom ili onom šahovskom problemu, čitao i zapisivao ponešto za članak o temi koja ga je zainteresovala poslednjih godina službovanja i od tada ga pratila, ali ga nije istinski zaokupljala. Kasno poslepodne počeo bi da pije. Kad bi seo za klavir ili se nadvio nad šah, poneo bi čašu šampanjca, kasnije je ponovo punio, a za večerom, koja se uglavnom sastojala od supe iz kesice ili nekoliko kriški hleba, ispio bi šampanjac do kraja i otvorio flašu crnog vina koju bi ispraznio praveći svoje beleške ili čitajući neku knjigu.
Šetao je ulicama, šumama koje su često bile pod snegom ili duž reke, povremeno zaleđene uz obalu. Izlazio bi i noću, isprva pomalo nesiguran na nogama te bi se pokatkad spopleo i očešao o neku ogradu ili zid, ali bi mu se ubrzo glava izbistrila a hod postajao siguran. Želeo je da bude na moru i da se satima šeta plažom. Nije, međutim, mogao da se odluči da napusti kuću, tu čauru svog života.