Прошо ми је цио живот у сузама... Цио живот сам тако несретна. Родила се, па сам остала и без родитеља мала; три сам брата имала, па сам сву тројицу изгубила, па чо'ека, па синове, па сестру... О Боже, мили Боже, ко да никад нисам рекла: Боже, Ти помози!
Не знам како сам 'вако, да Мама Милева ли је неко други згријешио па је се на мени сколило, као што сам слушала од старијех људи. Гријешан је свако... замишљам да смо гријешни чим смо на земљу пали. Не могу рећи да нијесам гријешна. Јесам.

Какав нам је Отац био кад је био мали?
Волио је друштво. Пуно. Волио је. Живо је дијете било, живо. Играо је се са дијецом, јашта је, кад чобани чувају овце; и он је чувао, волио је да се игра; волио је да задре у свакога; волио је слогу, али са строгошћу - да све буде како треба.

Да ли је слушао своју мајку?
Био је тако лаган послушати. Ни изговорио нијеси шта ћеш да те послуша - а он је на ногама. Он је лаган био устати у свако доба, само га јавнем - тај ко да није ни спавао.

Какав је био у школи?
-Учио је најбоље. Дошо једанпут из школе, добио слабу оцену. И толико је дијете забринуто било кад је дошло! Снијало, зимско доба било. Сјео крај шпорета да се огрије и само је се ушутио и замислио је се. - Ја шта ти је, Перо сине, јеси ли то болестан, кажи мајки, или си се пуно преладио па ти зима. Није ми хтио дуго да каже... не смије, ваљда. И касније каза: - Добио сам слабу оцијену, морам се трудити да поправим. Реко: - Лијепо, сине. Може свако да мало погријеши, да нешто изостане у нечему. А да се поправити; ако се трудиш, ти ћеш и поправити то, ако не бидеш се трудио, биде ти свеједно - неће само ништа! Мора све са трудбом нешто да биде.

Признао је да је погрешио?
Јесте, дуго неће да каже, ал' ја видим да је скроз своју мисао промијенио. Промијенио. Скроз.

Мајко, какав је карактер имао?
Добар, озбиљан, истинит, да знаш. Није волио неку шепртљу, неке изигранције с некиме, није волио. Сами га је Бог надарио и за Себе гајио, да имаду дивнога богомољца.

Да ли је волео да иде у Цркву?
Волио је да иде, рецитово је за светога Саву... дадеш му неки динар да купи 'леба, и нешто мало са лебом ђетету да поједе, а он гладан кући дође, ал' купи неку књигу из цркве да чита. Све на дарење Божије, како га је сами Бог надарио. И мој отац и мајка били су велики богомољци. Увијек су се молили Богу, јутро и вече. То је увијек било код њих, и нас су тако учили. Онда што сам и ја научила од мојијех родитеља њему сам причала... све ми се чини да је се звао - свети Авраам. Кад су наредили да закољу му сина, ти то боље знаш, је ли свети Авраам? Мој сине, толико треба Бога поштовати! Бог је свемогући да да и зло и добро. Затражио је Бог од тога Авраама, то је човек био као што смо и ми - имао сина свога, и затражили да му га закољу. Он је све пристао што Бог нареди - нек' биде воља Божија иако је син, а знам шта је своје чедо.
И реко, он је дао нека га закољу. И они су узели то дијете да виде има л' он то сво стрпљење као што је и говорио. Али Бог је онда учинио чудо; дијете његово остало како и јес', а претворила се, све ми се чини да је црна овца заклата.
Причао ми је како га је нешта обасјало. Јел' и вама то причао? Кад је пошо штали, каже: - Јој, мајка, сјајота је преда ме нека ударила, засијала се. Не умијем вам испричати. Причао ми је некијех случајева како је то као њему се нешто приказивало, то ми је причао. Нека сјајота, и да му је неко нешто реко и... заборавила сам. Каже: - Мајка, ја 'оћу да идем да бидем поп, да учим за попа. Реко: - Дела, сине. - А шта би ти, мајка, кад би ја изучио да бидем калуђер. Кажем: - Па, сине, немој! Биди поп, па ћеш доћи увијек, па ћеш имати својега порода. Тамо кад одеш не мере те мајка ни виђет; ни ти мајку, ни мајка тебе. А поп дође, па можда би био и код наске. Кад је био у Острогу, величали га тамо; разуман је био, сами га је Бог надаро.

Мајко, како је отишао у манастир?
Кад је дошо из Острога, оно још је младо дијете било, савлада га овај старији брат на ријечима да остане. И он тобож неће више да иде у Острог, остаје. И како који дан иде, ја јадна сам, све чувала стоку. Дођем вече кући, све дијете замишљено, замишљено и тужно увијек, не мере горе бити: - Јој, ја бих више умро, јој ја бих да идем! Јој, како склопим очи да заспим, преда мном све слушам како се моле Богу, и ја сам са њима. Кандило оно кади нас... ја у томе уживам, ја хоћу да идем! - Немој сине, остани... - видим ја да је Божије.
Кад сам једно вече дошла од стоке, питам свекрву:- Мамо, ђе је мој Перо?- Јој, снашо, ено га у соби горе. Лего је на кревет и само плаче. - А што плаче, шта му је? - Не знам. Ја брже горе у собу. Он је лег'о и чуо кад ја уђо, и само - не плаче, но јеца. - Јој, мили мој сине, шта ти је? - па га загрлим и поч'ем га љубити. - Што, сине, плачеш?- Јој, мајка, ја овде не могу бити... Јој, мајка, мени срце пуче, ја хоћу да идем за чим сам пошо, ја хоћу, и мени срце пуче за тим, и готово! Или да се вратим, ил' ме неће бити! Ил' ме неће бити - рече, - мајко, нека знаш. Поч'ем и ја плакати: - Немој, сине, немој тако да говориш! Па пространо је испод неба... куд те је жеља повела - за тим иди!
... И тако је отишо.
Кад једанпут посла писмо мајци и оцу: "Алал те вам што сте ме родили, што сте ме гајили и хранили. Ја сам осто, замонашио се, венчо сам се за камен."

Да ли вам је било тешко кад је отишао у манастир?
Ђе ногом знам да је стао мени се чини оно је златно место да би га љубила. Куд год сам 'одала само сам плакала. Само ми је у мислима био, и у њедрима мојим - мој Перо.
Кад сам стоку чувала, па сам легла и плакала сам. Ја нијесам ни видијела - шумар је дошо, што шуму брани. Кад је дошо крај мене, ил' је стао ближе мене... кад је казо: - Женска главо шта ти је то, што то плачеш? Ја сам уплашила се, скочила и не могу ништа да ви проговорим.- Зашто плачеш? Ја да прогунем пљунку не могу, потпуно ме нешто запушило да удави. - Зашто плачеш, па јел' ти неко умро? Ја сам онда на одмаке почела њему причати за мога Перу ђе ме је оставио. Он онда поче мене грдити. Каже: - Е, па за то да ти кажем да те је срам, срам те било. Види, и ја сам Србин, видиш шта носам (показује крст), видиш ово и верујеш ваљда да сам Србин. Кад би ми дао Бог да роди ми жена сина, ја би драге воље дао га и пун среће био кад би он отишо у манастир, као твој син што је отишо, а ти зато плачеш. Не знаш кол'ко грешиш! Немој, биди поносна, биди сретна! А у мене пусто срце. Еее, Божије прече, но ичије.
Кад сам чувала и овце и говеда, низ неке поточине, у шуми далеко, па наишла на неку букву кад је он чувао говеда са једним мојијем синовцем и исписо на букви: Другови Мирко и Петар чувају говеда, успомену воде, па писали које годиште и како чувају говеда. Ја туде кад сам наишла, ја сам се изгубила и пала. Лежала сам, нијесам знала за себе. Кад сам се пробудила - ниђе ни оваца, ни говеда. Кад сам устала, па не знам ђе се налазим, окрећем се на четири стране. Ђе ћу, ку' ћу и шта ћу, па чујем звоно, говеда отишла низ поток. Угријало - врућина, овце машиле се према брду, да иду гор' према кућама, и на она три-четри пландишта спландовале се. Ма не мере се ником каз'ти како ми је било без њега. Бог га дао, Бог га и узео. Велим, то је опет Божије све надарење.
Данас чујем како је постао неваљао народ, Бога вређају, 'сују се... ја не могу. Ја од тога избијегавам, ја се Богу молим, на мах ме некад савлада /умор/, ноге ме пуно боле, па стојим, стојим и не могу даље. Ја сједем некад, ал' ишчитавам све што сам навикла од мојијех родитеља. Читам: Оче наш, читам Богородице Дјево, читам Пресвету Тројицу, и онда свеце, и славе поменем и које знам и које не знам да нам гријехе опросте и да моле Господа Бога за нас, светог оца Василија, свете сјајне и часне мученике; молим се Богу што знам, а што не знам - Бог ће да опрости; молим се Богу за сав род хришћански, ко вјерује у Бога и ко му се моли, нека га Бог помогне и сачува од сваке незгоде.

из књиге:
Архимандрит Пајсије Танасијевић - Отац који те воли, 2004. г.