У селу с херојским именом Храброст самоубиства су вршиле целе породице. Десетине младих и телом здравих људи изабрале су омчу уместо живота. На први поглед кривац свега била је вотка, а потом домаћа ракија која ју је заменила. Смрт се престала грохотом смејати у лице онима који ту живе пошто је бивши совхозни агроном примио монашки постриг.

"ХРАБАР" ЖИВОТ
У овој теми ја на жалост нисам теоретичар, мој тата се убио у том Храбром 1980. године. Неколико часова пре трагедије он је ватрено причао нама и мами, како је јуче скидао са вешала свог вршњака. Успео је. Скинуо га је живог.
- Какав глупак, има тако дивне ћеркице! А он? - чудио се отац обавијен димом од цигарете.
На мајчину примедбу да водка никоме добра није донела, тата је сочно опсовао врага и рекао, да њега, како кажу, цело село на вешала не може натерати.
Увече је он привезао каиш од панталона за радијатор...
Храброст су основали кубански козаци почетком двадесетог века. Крчили су тајгу поред речице, до границе с Кином могло се руком добацити. Село није имало архитекту па су његове улице хаотичне и разбацане, тако да двојица сеоских поштара крајем дана остану без ногу, обилазећи сва његова дворишта и капије. Село је живело уобичајеним животом, душући истим дахом са другим селима у земљи. До револуције градња цркве у њему није успела. А потом је црвена идеологија бурно процветала на сеоским улицама. Задруга, колхоз, совхоз - мењали су се натписи фирме на месној канцеларији. А поредак живота остао је непромењен, налик на хиљаде совјетских приземних насеобина по имену село. Радили су "од јутра до сутра", но увек су били сиромашна сеоска задруга. Приноси су били у складу са екстензивном методом вођења економије. Са њеним губитничким правилима живота.
У свему осталом село је било као и друга села: десетогодишња школа, дом културе са сопственим КУД са ансамблом уз чију свирку је плесало пола региона.
Од таквих села и насеља и било је изаткано најпростије миље нашег живота.
Једина невоља која је била у селу -практично сваки месец у њему су се дешавала самоубиства. Код тамошњих самоубица омиљени метод било је вешање. Добровољно су почели одлазити из живота још почетком спокојно снених седамдесетих година.
Била је то као духовна епидемија. Самоубиства су вршиле целе породице. Дешавало се да се два три брата и отац обесе за неколико година. Без видљивих разлога за то. Људи нису имали ни дугова, ни бурних романси, није било приметних узрока на послу или у породици. Но, животна стаза водила је на вешала...
Смрт самоубица цео остатак живота за његову родбину пече неподношљиво осећање кривице. Зашто? Због чега? Ко је крив?... Та питања заувек остају без одговора...

ОПАСНОСТ ЗА СЕЉАКЕ
Пре четрдесет година у село је дошла млади агроном - Галина Нејман. Од моћног чукундеде Немца, остало јој је само презиме. А што се тиче свега осталог - образац совјетског живота. Послератно, a тo значи и полугладно детињство провела је у забајкалским степама. После школе девојчица с напором ступа у Благовештењски аграрни институт. Од првих до последњих дана учења она је незаменљива праља посуђа у институтској трпезарији.
Родитељи су јој живели веома бедно. Као компензацију за прекинуту младост имала је карактер "кратак фитиљ" - механичари су је се бојали више од мамурлука и одмах су је почели звати "мамом".
Гаља-агроном мајсторски је возила пољопривредне машине, искусно пушила. Пијанци угледавши њен ауто, бежали су куд који.
Није имала среће у породичном животу: муж - алкохоличар, два сина -разлике годину дана на рукама. И тежак рад - до крајње исцрпљености.
- Ја бих, свакако, и тако носила свој тежак крст, но једном је мој мужић забио синчићу нож у леђа. Слава Богу, не смртно. Отишла сам од њега следећег дана, - признаје она.
Муж је дуго молио за опроштај, по навици се клео и обећавао да више неће тако бити. Нисам опростила.
Пролазиле су године. Њен старији Димка, двометарски горостас, одслужио je армију, оженио се и храбарски уобичајено намакао себи омчу. Оставио је иза себе двоје малолетне деце.
Све мајке подједнако страшно, a истовремено свака на свој начин преживљавају смрт своје деце. Галина Нејман неколико месеци после сахране сина није могла да ноћива у кући. Тек што би затворила очи, зачули би се непознати кораци и шумови.
- Знаш, чинило ми се, сићи ћу с ума. Психијатар је преписао антидепресиве, од којих ми је било још горе, - признаје она. Практично се одучила од спавања и одвикла од хране. Некакав црни ужас очајања стезао ју је све јаче.

ТАМО СЕ ЧУО ГЛАС
Ноге су је саме довеле у храм. На првој исповести, када је свештеник почео читати разрешну молитву, пала је у хистерију. Ридала је као никада у животу. Прве ноћи после исповести уснула је као мртва. Почела је често ићи у цркву. Омча ужаса тихо је попуштала и живот је постао лакши. Једном је уснила сан - рука у свештеничкој одежди водила ју je пo селу. Неочкивано је показала на полуразрушено здање совхозне управне зграде.
- Чула сам глас, да на том месту треба да буде православни дом, - сећа се.
Свештеник ју je c неповерењем благословио.
- Ви немате снаге да ову рушевину доведете у ред, - сумњао је баћушка.
Кроз пола године бивша совхозна развалина добила је божанствени изглед. Покривен кров, замењени прозори, озидана пећ. Појавила се ограда. Сву своју пензију бивши агроном улагала je y поправку совхозне зграде.
- Радила сам и ноћ и дан, понекад се чинило да ћу пасти, да нећу издржати. Но Бог је давао снаге, - признаје она.
Рећи да је село није разумело, значи ништа не рећи. Исмејавали су је, правили јој сметње и чак пљували у лице.
"Будала" - то је најблаже, шта сам све слушала од оних, с којима сам проживела пола живота, сећа се она. Признаје да јој је најтеже било при њеном "агрономском" карактеру да прећути и не одговори.
Ја сам просто изговарала Исусову молитву и одлазила даље, - говори бивши агроном.
Када је био добијен благослов надлежног архијереја и свештеник дошао да освети некадашњу зграду, чак је и он био задивљен оним што је видео. У свему је царовао поредак. Дом су осветили у част светог Силуана Атонског, узгред, који је дошао на Свети Атон с биографијом сеоског младића и војника, с душом пуном немира и сумњи, но који је потом достигао узвишену душевну чистоту и праведност.
У безбожном селу после отварања Дома људи су се почели крштавати, читаве породице. Они који су Галини Нејман пљували у лице, међу првима су примили тајну.
Најважније је што су после отварања Дома у Храбром престала самоубиства. За последње три године на себе је дигао руку само један човек који није могао да издржи онколошке муке.
Агроном Галина Нејман је после дугих размишљања решила да прими монашки постриг.
- Најтеже је било умртвити своју гордост, закопати свој егоизам, - кротко се смеши монахиња Домника.
Сада се Дом држи на њој, организаторске способности су јој добродошле и ту је школа веронауке за децу и одрасле под њеним руководством. По свим сеоским трговинама она је поставила сандучиће за прилоге. Првих месеци ту су убацивали заједно са згужваним новчаницама и писамца са псовкама мржње. После три године село са хиљаду житеља за спасење душа жртвује око хиљаду рубаља месечно. У просеку рубљу по души...
Протеклог фебруара у сеоски дом забасао је аљкаво одевен, уморан путник. Пао је пред иконама на колена, дуго се молио, потом је замолио од монахиње да попије, и отворио душу.
- Ја сам из суседног села, ишао сам на Транс-сибирску железничку пругу да легнем под воз, угледао сам на овом дому православни крст, и ноге су ме саме к вама довеле. Сада се враћам назад, чека ме двоје деце код куће...
Матушка Домника га је загрлила и први пут после сахране сина ридала из свег гласа. Видећи у његовим погрбљеним леђима десетине истих таквих сељака, који су добровољно отишли из живота, док се она годинама борила за веће приносе совхоза.
А сада се мати Домника у монаштву бори са сеоским продавцима ракије, који с њом продају смрт и сузе.
- Идем по кућама, убеђујем, саветујем. Молим се за њих, они не знају шта чине. Јер тај новац им неће донети срећу - искрено сматра она.
И још она сваки Божју дан чита молитву за покој душа свих, који су се уморили да се наслађују тим кратким треном по имену живот. Када сам задњи пут био у Храбрости, замолио сам је да помиње раба Божјег Владимира, мога оца. Она је обећала...

ПРАВА РЕЧ
Монахиња Олга (Гобзјева), председавајућа координационог Савета женских добротворних организација Руске Православне Цркве:
- Ова прича је истинско чудо. Није то примитвино и чудо кога се сећамо, a за којим жуде многи од нас. Већ тихо, молитвено чудо, и зато и истинско. Материнска молитва је најсилнија на свету, она са дна мора подиже. Овде се почела молити мајка, коју је такође опекао демон греха и пијанства. Зашто се људи тако самоубијају у том селу? Била је то као духовна епидемија, за сваку људску душу вођен је жесток рат таме и светлости. To исто село, ти исти људи, а смртни грех је отишао. Ваистину, не постоји село без праведника.

 

Православни пут,
октобар-децембар, 2010. год.