Блажени… који примише Христа долазећег као светлост у тами (уп. Јн. 1, 5+12), јер такви постадоше синови светлости и дана (уп. 1. Сол. 5, 5).

Блажени који се већ сада оденуше у светлост Његову, јер се обукоше у свадбено рухо. Њима неће бити свезане ноге и руке и неће бити бачени у огањ вечни … (уп. Мт. 22, 11-13)

Блажени су који устима свога ума непрестано кушају од незалазне светлости, јер такви ходе као по дану (Рим. 13,13), и време ће провести радујући се…

Блажени су који чак и сада зажижу светлост у срцима својим, пазећи да се не угаси, јер ће такви одлазећи из овога живота просветљени и радосни, носећи своје светиљке, поћи у сусрет своме Женику и ући са Њим у брачне одаје … (уп. Мт. 25, 1-13).

Блажени су који непрестано ридају ради својих грехова, јер ће их светлост ће их прожети и променити горчину у сладост. (уп. Мт. 5,4)

Блажени су који сијају божанском светлошћу и виде своју немоћ, те разумеју наказност одјејанија своје душе, јер ће такви проливати бујице сузе, али ће се у потоцима својих суза потпуно и очистити.

Блажени су који се приближише божанској светлости и понирући у њу будући јој присаједињени у потпуности постадоше светлост, јер такви несумљиво скидоше са себе трулежно одело и неће више проливати горке сузе (уп. Рим. 13, 12-14).

Блажени су који виде своју одећу да сија као Христос, јер ће непрестано бити испуњени радошћу неизрецивом и проливаће сузе надумне сладости, разумевајући да и сами већ постадоше синови и причасници васкрсења.

Блажени су којима је око ума увек отворено и кроз молитву созерцавају светлост, беседећи са њом уста на уста, јер такви су по достојанстсву равноангелни, и усуђујем се рећи, имају и примиће веће достојанство од ангела, јер ови први славослове, а ови потоњи саучествују. И ако су достигли или ако икада, док су још у овоме телу спутавани трулежношћу, достигну то, какви ли ће тек бити након Васкрсења, када приме духовно, непропадљиво тело? Свакако неће бити само ангелоподобни, већ ће засигурно бити као Господ анђела, јер је написано: а знамо да ћемо бити слични Њему (1. Јн. 3,2).

Блажен је монах који у молитви стоји пред Богом, гледа Га и бива гледан (уп. Јн. 14,21; Мт. 5,8); и будући само и једино у Богу, он разумева да је изнад овога света, те није у могућности да разлучи да ли је он то у телу или је ван тела (уп. 2. Кор. 12, 2-3); јер такав ће чути неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити (2. Кор. 12, 4) и видеће што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође (1. Кор. 2, 9).

Блажен је који види да се светллост света уобличва у њему, јер такав, имајући у себи Христа као зачетак (уп. Гал. 4,19) сматраће се Његовом мајком, као што је Он Сам, Који само истину говори: мати моја и браћа моја они су који слушају ријеч Божију и извршују је. (Лк. 8,21). Зато они који не држе Његове заповести својевољно се лишавају овако велике благодати, јер све то беше, јесте и биће могуће; испунило се, испуњава се и испуњаваће се за све оне који извршавају Његове заповести.

(О мистичком животу, том И, стр 166-169; енглеско издање