Игуманија Љубав (Нестеренко), настојница Ново-Тихвинског женског манастира (Катаринбург): Ново-Тихвински женски манастир је познат je с крајa XVIII века. У 1920. години је затворен, па порушен. Обновљен је 1994. године, а данас овај манастир представља једну од већих женских обитељи у Русији.

- Мати Љубав, данас има много приче и заблуда које се тичу монашког живота. То важи не само за оне људе који нису оцрковљени, него и за неке православне мирјане. У чему је по вашем мишљењу основни циљ савременог монаштва?

-Заиста, приче има много и унутар манастирске ограде. Вероватно углавном постоји мишљење да је манастир – прибежиште несретних људи, код којих није опредељена судбина, који нису успели да остваре породични живот, да имају децу. Можда им се десило неко разочарење у животу, или су се тешко разболели, или их мучи страх од усамљености у старости. Али у стварности, све је то велика заблуда. И вероватно су корени овог погрешног мишљења у томе што је савременим људима тешко да се издигну изнад овоземаљских вредности. Јер сви по навици сматрају да су сретни искључиво они који су успешни по неким животним питањима. А свети оци говоре да је земаљска срећа – тек одраз вечног блаженства. Зато је људима и тешко да схвате, да је стваран узрок одласка човека из света једино љубав према Богу Једином.

Свима су нам позната осећања људи који воле, ако је то материнска или супружничка љубав. Волећи ми смо спремни да подносимо разне тешкоће ради другог човека, осећамо тугу ако смо раздвојени од њега. Зашто се онда јавља недоумица када је нечије срце рањено љубављу према Њему, Који је по речима Псалмопевца, «увенчан добротом више од синова људских»? И ова тежња може бити таква да је човек спреман да заборави све светске радости, спреман је да само с Њим беседује. А у стварности, то је и урођено човеку по природи, јер је човек пре пада непрестано пребивао у разговору са Богом. Стога нема ништа необично у томе када се овај природан зов ка Творцу разгори у човековом срцу.
Ако говоримо о суштини монаштва, његова основа у свим временима је иста, она се не мења. Монаштво – то је у целости посвећивање себе Богу, а у првом реду то је, уистину, молитвено служење. Природно је да човек који воли стреми ка другом лицу, монах незадрживо стреми према Лицу вишњега, за монаха је живот – молитва. То је суштинска делатност сваког монаха. На томе путу постоје разни степени. Све почиње од покајне молитве, када човек осећа своју ништавност, своју греховност, и моли се за себе. И то је већ нешто велико, јер се човеку отвара могућност да узнесе своје молитве пред Бога кроз покајање. Многи остају у овом делању читав живот. Али има и оних који по мери чистоте срца, по мери духовног раста, достигли и високо молитвено стање духа – тада човек постаје способан да смести у срце самог Адама, узноси молитве за цео свет. Познати Атонски подвижник, старац Јосиф Исихаста каже: «Умна молитва је моја професија». И ако хоћемо да говоримо о данашњем стању у манастирима, пре свега управо ову професију данас треба поново оживети. И пре револуције у руским манастирима није све било најбоље, примећено је удаљавање од молитвеног живота: монаштво су настојали да активно привуку за друштвено служење, да се отварају старачки домови, домови за незбринуту децу, домови за монахе који не могу да дају допринос друштву. По овом питању се жестоко расправљало на првом монашком сабору, и главни представници монаштва једногласно су одлучили да је неопходно поновно оживљавање управо молитвеног служења. А ако је у то време ово питање било тако важно, тим више је оно и сада, после катастрофе која је задесила Русију.
Треба да схватимо да испред нас савремених монаха стоји исти задатак: повратак светоотачком учењу о умном молитвеном делању и очишћење срца. Без овога монаштво губи и своју суштину, свој облик, постаје институција неопредељеног правца. И не треба падати у униније ради тога ако нам се чини да је то немогуће достићи. Светоотачка традиција се много пута прекидала. У XIII-XIV веку оживљавање традиције умне молитве везано је за име преп. Григорија Синаита, у XVIII веку сматра се да ју је обновио старац Никодим Светогорац и његови следбеници. Ову традицију је добила у наслеђе и древна Русија. Преподобни Антоније и Теодосије Печерски, преп. Сергије Радоњежески и стотине његових ученика, преп. Нил Сорски и његови наследници – ево најпознатијих имена овог «златног ланца». Али и у Русији је ово делање имало време свога процвата, а тако и пада. Например, у XVIII веку државне реформе наносе велику штету руском монаштву, изгледало је да ће се тешко моћи опоравити од последица. Али као и у друга времена, нашли су се они који су се борили за обнављање монашких идеала.  Благодарећи преподобном Пајсију (Величковском), а касније и његовим ученицима, монаштво у Русији је поново постало оно што и јесте по призвању – «светлост свету».
Може се поставити питање, зашто је потребан такав начин живота, да се човек уклања од активног делања, да уопште никако не утиче на свет, него да се само моли? Али ако то посматрамо из угла здравог расуђивања и с тачке гледишта савремене филозофије – ми остављамо могућност другима да делују, склањамо се, и тиме на неки начин олакашавамо другима, ако се тако може рећи, борбу за место под сунцем. Поред тога монаси таквим уклањањем себе истовремено воде и борбу против греха, који се крије у сваком човеку, а тиме се и зло у свету, на неки начин, у одређеној мери умањује. И на послетку, ако наставимо да расуђујемо о томе од какве је то користи, у још једноме се може уочити колико је неопходан монашки подвиг. Јер чистећи своје срце, човек добија способност да се моли за своје ближње, срце онога који се моли се тако проширује, да може у њега да стане «И све и сви». Варсонуфије Велики је говорио, да се савремени свет држи молитвом оних људи који моле Бога за опроштај грехова целог човечанства. Шта то значи? О томе, да смо ми навикли да све добро које имамо, све успехе у друштвеном животу приписујемо умним способноситма, талентима, труду, што и јесте тако, и да људи живе у благостању, али свет се држи да се не сруши само молитвама тек неколико Божијих угодника.
Вредно је напоменути, да се се у монаштву често издвајали људи који су помагали другима својим мудрим речима, саветима - постојали су старци, који су духовно благотворили целој Русији. Монаштво је дало и самопожртвоване архијереје, и прекрасне мисионаре, какви су нпр. били св. Герман Аљаски, свети. Инокентиј Иркутски, свети Николај Јапански. Иако такво служење свету и није циљ монаштва, али је оно – управо пројављивање живота у духу очишћеном подвизима: «Онај који упали светиљку, не меће је под суд, него на свећњак да светли свима».
- Црквени историчари су запазили да се крајем XVIII века женско монаштво развија активније од мушкога. Ово се протеже и до данас. Шта ви мислите, зашто је тако?
- Могуће је да је тако, јер је у последње време рационализам постао снажна идеологија која је обузела оне људе који воде активни начин живота. Такви су, изгледа углавном мушкарци, док су жене у нешто мањој мери томе подложне. Иако им се подсмевају као бићима ирационалним, али можда је, управо захвањујући таквим особинама женске природе, као што је оријентисаност на осећања, веровање срцу, женама лакше да покоре свој разум вери и да остваре у себи хришћанске идеале. Овим се можда може објаснити што је данас много више жена у Цркви. Мушкарци су оријентисани на вањско, на стварање каријере, зависе од друштвеног мишљења, а жена је по том плану више слободна, на њу мање делују савремени научни и у вези с науком разни погледи. Стога је одрицање од света за њу нешто лакше.
Женској природи су својствене две особине, срдачност и једноставност, и ако нису закопане под пепелом страсти, управо ове особине дејством благодати Божије приводе човека да «није далеко од Царства Божијега». Ово се не односи само на наше време, него се и раније ово могло приметити. Например, није случајност да су уз крст Спаситеља стајале управо жене, у исто време када су се мушкарци, апостоли, од страха разбежали остављајући Га. Уистину «нејаке света изабра Бог» и сила Његова «у немоћи се показује».
Иако, у ствари, није ни важно колико има женских, а колико мушких обитељи. Данас је ситуација таква услед неких социјалних предуслова, али она може и да се промени, јер снагу за служење Богу има како мушка, исто тако и женска природа. Не би требало говорити да је неко више или мање способан, јер «нема мушког пола ни женског», него је у Христу - нова твар.
- Има ли нешто традиционално што бисте поново оживели у Ново-Тихвинском манастиру?
- Пре свега требало би нешто рећи о духовној традицији манастира. На жалост о таквим сведочанствима у обитељи ми готово да немамо никаквих доказа, јер није сачуван цео историјат ове монашке обитељи. Имамо само пусте рачуне – књиговођствене папире, које говоре о домаћинству, али не и о унутарњем животу манастира. Није сачуван ни устав манастира. Па ипак можемо са сигурношћу да кажемо, да је манастир у целости следио светоотачку традицију, тј. да су сестре, иако можда и не све, знале о умном делању, Исусовој молитви. Имали смо срећу да се видимо са схимонахињом Николајом (Засипкином), духовним чедом настојнице нашег манастира схиигуманије Магдалине (Досманове). Од ње смо и сазнали детаљније о животу ове игуманије која је много година пре револуције управљала овом обитељи. Читав живот мати Магдалене говори о томе да је она била наследница истинске духовне традиције. Настојала је да сви читају књиге, уз које су се васпитавала многа поколења монаштва: «Добротољубље», «Лествица», Поуке аве Доротеја. Учила је да дан почиње и завршава Исусовом молитвом, о испуњености овом молитвом током целог слободног времена. Имамо усмена сведочанства о томе, да се мати Магдалина духовно окрепљавала код архимандрита Арефи, који је био ученик чувеног у нашим крајевима старца Илије који је дошао са Валаама ради обновљења монашког живота у Врхотурском манастиру. Стога ми са одређеном сигурношћу можемо рећи, да је у обитељи постојало учење истинском монаштву. А оживљавање управо овог наслеђа је за нас од велике важности.
Ако говоримо о поновом обнављању црковних уметности – заиста се трудимо да радимо оно што можемо. Али требамо имати у виду и ово: наша обитељ је до револуције била веома велика (хиљаду монахиња), обезбеђена, богата, имала је 18 радионица. Данас ми располажемо са много мањим могућностима. Традиционално је у нашој обитељи постојао иконопис, кројачка радионица, послушање у сувенирници. У том правцу се ми и сада развијамо, иако користимо савремену технологију, трудимо се да радимо строго у оквирима црквене традиције. Например, сестре које иконопишу оријентисане су на византијски стил иконописања, сликају канонски по древној руској и грчкој традицији у периоду од XII-XIV века, време највећег процвата иконописне уметности. У кројачкој радионици се израђују везене иконе, одежде, плаштанице, сестре раде по узору на византијске и руске орнаменате.
Да би освојиле нова знања сестре које раде у овим радионицама посећују изложбе, раде у складиштима музеја, путују, ако се тако може рећи, на поклоничка културно-уметничка путовања. Велику помоћ нам пружа својим консултацијама радница рестауратор радионице Московског Кремља, византолог, кандидат наука уметности Ана Јегоровна Јаковљева.
- Ваш манастир се налази на Уралу, и својевремено је био оријентисан и на обављање мисионарских задатака. Какво место заузима мисионарска делатност код вас данас? У чему је њена савремена специфичност?
- Већ смо говорили о томе да је основна делатност монаштва – брига о унутарњем животу, скривеном. Значајно је напоменути одлуку учесника Првог монашког сабора 1909 године у којем су једнодушно сви били за то да је суштина монаштва налази у свецелом предавању себе Богу ради очишћења свога срца; да је друштвена делатност монаштва можда и корисна за свет, али штетна за њих саме, јер их удаљава од јединог потребног. То је посебно тако када је реч о женској обитељи. Свети оци нарочито упозоравају инокиње да се уклањају од одлазака у свет, говорећи да тиме оне наносе двоструку саблазан: повређају и себе и друге.
Стога се сестре не баве мисионарством у правом смислу те речи. Ипак ми не можемо а да не имамо у виду посебности нашег времена: после 70 година совјетске власти, људи просто гладују за речју Божијом. Стога осећамо обавезу да и ми дамо према својим силама допринос у оживљавању православља. Например, веома важним и душекорисним делом сматрамо издаваштво манастира које објављује књиге духовника обитељи, схиигумана Аврама (Рејдмана) – зборници беседа с духовном тематиком за монаштво и мирјане, недељне проповеди и проповеди у дане црквених празника. То је истински хлеб за монаштво, тако потпуно и приступачно нам отац објашњава многе одговоре на питања из духовног живота. Издаваштво објављује и друге књиге духовно-просветног садржаја.
Оживљавање црквених уметности може се назвати на известан начин проповедањем, које формира правилно црквено знање, уводи човека у здраву духовну традицију. Правилно богослужбено певање, иконе и вез – све то и без речи сведочи о вечној и неземној красоти православља, помаже људима на њиховом путу у цркву.
Kao посредни, «виртуелни» мисионарски рад можемо издвојити наше представнике у раду на интернету: на данашњи дан на нашем сајту сваке недеље се објављују проповеди духовника обитељи, новости манастира; тамо су и житија уралских подвижника благочестивости, као и текстови о смислу монашког пострига, о молитви. Благодарећи постојању манастирског сајта многи мирјани имају могућност да добију одговоре на питања која их интересују.
То јест, можемо рећи, да наша обитељ обавља мисионарску делатност, труди се да је обавља, али онако како је заповеђено да се она обавља управо у манастирима. На пример, на том истом Првом монашком сабору учесници су прихватили као најбољу ову социјалну делатност, која се обавља под руковођењем монаха, али - од стране мирјана и изван ограде обитељи. Тако да се мисионарењем баве активно сви свештеници који служе у обитељи. Трудом једног од наших свештеника, проте Игора Бачинина, при манастиру је основан Просветни центар, који се грана у неколико области. Једна од њих је друштво «Трезвеност» које помаже људима у стању овисности од алкохола. Треба рећи, да многи страдалници одлучно мењају свој живот, дају завет трезвености, оцрковљавају се. Постоји исто тако и центар «Живот», који се бави проблемом заштите живота још нерођене деце. У друштво «Милосрђе» долазе сви којима треба подршка. Ако бисмо набројали и друге гране, тада су то катехизијски и библијски курсеви, друштво православних педагога, омладински клуб. Наш Просветитељски центар позива познате лекторе, проповеднике, педагоге који држе предавања у граду. Духовништвом обитељи се духовно укрепљују градска насеља, затвори. Обављају се велики мисионарски радови и на метосима обитељи у верхотурској области, где се духовништвом манастира окрепљује духовно, може се рећи, цео рејон – неколико села. Супруге наших свештеника предају у школама општег образовања.
Наша обитељ пружа подршку и традиционалним благотворним делатностима. Од 2001. године при манастиру постоји и дом за девојчице у име преподобне мученице Јелисавете, данас имамо већ 25 васпитаница. Као и пре револуције, прихватилиште се налази изван манастирске ограде у којем раде људи из света, у њему раде верујући мирјани. Имамо и благотворитељну трпезарију, у којој свакодневно добија бесплатну храну више од 1400 људи – инвалида, пензионера, деце из сиромашних породица са много деце. Преко 600 остарелих и тешко болесних који не могу доћи у трпезарију, уз помоћ социјалних радника добијају храну кући. Са људима који посећују ову благотворну установу свакога месеца се воде разговори о духовном животу.
- У вашој обитељи има веома много сасвим младих сестара. Зашто долазе овде млади? Можда из страха од самосталног живота?
- Наравно да не, о несамосталности не може бити ни говора. Одлазак из света – то је озбиљан и храбар поступак, то је посебан одраз самосталности. Напротив, овде је присутна ревност, одмереност; само малобројни налазе у себи такву храброст за одрицање, да направе тако озбиљан животни избор – да посвете себе Богу.
И уз то, по учењу светих отаца, у младости је човек двоструко спремнији за монаштво, него што је у старости, јер је млада душа гипка, покорна и лакше се мења на боље, она још није тако прионула к пороцима. Многи оци, који су се прославили својим монашким животом, дошли су у манастир као веома млади, а неки још као деца. Зато се не треба чудити, што младе вуче срце Богу и долазе у свету обитељ. Како се сваком послу треба учити, тако посебно и монаштву – науци над наукама и уметности над уметностима, овде су и потребне свеже снаге, потребна је пријемчивост, да би се све постигло. Човек, који усвоји ово знање у младости, има много веће могућности да усвоји јеванђелске идеале у животу, од оних у којима су се већ укорениле страсне навике. Младости је иначе својствено да се замисли над смислом живота, о своме путу и да свесно одабере служење Богу. Млада душа још није запрљана земним пристрастима, који су везани за корист, ниске интересе, она се искрено бави питањем, где је Истина. Стога ја не видим ништа необично у томе што у нашем манастиру има много младих и сасвим младих становница.
- Мати, реците нам нешто о богослужбеном уставу обитељи. По чему је он посебан?
- Као и све руске обитељи, ми имамо јерусалимски устав, тако звани Типикон. Трудимо се да не скраћујемо службе, увели смо и читање одређено по уставу. Посебност је у томе што ми имамо традиционално древно руско знаменско појање, певамо по нотама. Од недавно сестре усвајају и древно-витзантијско песмо–појање.
Друга посебност је у томе да се ми трудимо колико можемо да се оријентишемо на светоотачко учење о умном делању и сматрамо, да без пажљивог и постојаног занимаља Исусовом молитвом човек није способан нити да постане кротак, нити да се очисти од страсти, нити да задобије добродетељи. Такво очишћење се остварује једино путем непрестаног призивања имена Господа Исуса Христа. Преподобни Григориј Синаит говори кратко и јасно: «Срдачна молитва – извор је сваког блага, што напаја душу као вода врт». И упоредо са заповешћу о непрестаној молитви током дана, свим сестрама је прописано испуњавање правила по бројаницама, такозвана «петстотинка» за време повечерја.
- У нашим новинама је већ било речи о раду ваше иконописне радионице. Споменули сте и кројачницу. Какве још радионице постоје у вашој обитељи? Какве им постављате задатке, између осталог и у економском погледу?
- Као што сам већ рекла, имамо још и мало издаваштво, имамо црквено-историјски и грчко-словенски кабинет. Само једним делом су наша послушања окренута према остваривању доходка за обитељ. То се односи у првом реду, наравно на сувенирницу, кројачницу и иконописну радионицу. Сестре су дужне да себе издржавају трудом својих руку, стога ми примамо разне наруџбе, шијемо, сликамо, а тиме и издржавамо сестринство. Али, безусловно ми не стављамо пред наше радионице искључиво економске задатке, главни наш циљ – јесте оживљавање традиционалне црквене уметности, што није лако у овим условима када смо изгубили директну линију наслеђа. Например, сестре које се баве везом морају да изучавају специјалну литературу, да посећују музеје, да се консултују са стручњацима. А иконописци настоје да сваке године путују у места где су се сачувале фреске, мозаици и иконе из периода који нас интересује од XII-XIV века, - сестрама је заиста тешко да раде, ослањајући се искључиво на репродукције, фотографије, немају живи додир са древним примерцима. Оне су већ биле у Суздаљу и Владимиру, у Великом Новгороду, путовале су у Србију, биле у константинопољским црквама.
Пред појцима је постављен сложен задатак – оживљавање традиционалног типа појања, изучавање знаменског напева. Такав избор није сучајан: знаменска тонска скала је настао на посебан начин, он искључује чувственост, сентимеенталност, уводи човека да урања у молитву. Овим појањем се ствара права атмосфера на богослужењима, при чему видимо да молитвено користи не само сестрама, него и нашим парохијанима.
Што се тиче издавачке делатности – она предаставља пре свега мисионарску делатност, а не начин прихода. Ми се трудимо да издајемо различите књиге духовног садржаја, које би биле од користи и монаштву, и мирјанима. Првенствено желимо да послужимо нашој браћи и сестрама у Христу и на такав начин.
Зато се може рећи и о грчко-словенском и црквено-историјском кабинету – и овим видом делатности желимо да служимо Цркви. Тако да сестре које имају послушање у грчко-словенском кабинету, изучавају црквено-словенски, древни и ново-грчки језик са циљем да га касније користе за превођење дела светих отаца. Јер многа и многа светоотачка дела остају недоступна за читатеље ради недостатка њихових превода на савремени руски језик, неки од ових превода треба дорадити или су застарели по стилу. Историјски кабинет се бави сакупљањем сведочанстава о уралским подвижницима, скупља документацију за канонизацију, сестре много раде са архиварским документима, изучавају црквено право.
- Метох вашег манастира са радионицама налази се у селу Меркушино, у којем су биле обретене исцелитељне мошти прав. Симеона Верхотурскога. Како вама изгледа духовни живот овог подвижника?
- Свети праведни Симеон, којега ми сви веома поштујемо, припада реду посебних светитеља. Његов животни пут се разликује од обичног, како смо ми навикли да сматрамо. Обично човек ступивши у подвижништво трпи дуготрајну борбу са страстима, пребива у покајању и тек после десетине година задобија чистоту, безстрашће. А свети Симеон благодарећи, можда, природној кротости и, безусловно својој пламеној ревности, отишао је Христу као сасвим млад човек, и за тако кратко време достигао такву висоту духове мере. Он је био један од оних целовитих личности, какве је рађала некад руска земља. У том смислу га можемо поредити са светим Јованом Кронштатским, са старцем Силуаном Атонским, јер су они били руковођени непосредно од стране Бога, у то време када је за већину такав пут био немогућ. Господ непосредно уразумљује само оне, који су сачували неку целовитост, простоту душе, који су у великој мери задобили смирење.
Свети Симеон је изабрао кратки пут ка спасењу – заронио је у бездан смирења. Он је сматрао себе прахом и пепелом, њега је вређао свако ко је хтео, а он је остајао достојанствен. Наравно, да би тако рано ступио на пут смирења, потребан је већ савршен узраст у Христу, стога је кратак и прекрасан био његов животни пут.
Разговор водио Сергеј Чапнин

Превод с руског: Наташа Убовић
преузето са интернет презентације
Манастира Лепавина