Одговорност је одувек била баук за посрнулог човека. Још од Адамовог пада па до данас тих једанаест слова и даље представља ноћну мору мислеће животиње – homo sapiensa. Сви покољи, зверства почињени су управо из немања смисла за личном одговорношћу. Линија слабијег отпора довела је до ескадрона смрти који све што су урадили, или нису, правдали су тиме што је то неко тако рекао, наредио... шта год. Сви тоталитаристички режими су се одржавали сличним начином а рушени су тек када би се оформила маса која би собом, сопственим мноштвом, заштитила личну одговорност.

Психологија масе
Психологија масе, која од појединца прави тек само шраф машинерије којој је по дефиницији све дозвољено док год је потребна, јесте добровољно одрицање од сопства на рачун или за љубав неке идеје, неког човека. Култ личности јесте корак напред. Треба знати да не праве господари робове већ робови господаре, док је мотив мање више исти - страх од одговорности, страх од сопства. Фирер, император, маршал је рекао тако и ко смо ми да мислимо другачије - јесте логика робова који се и сами чуде како уопште неко жели да мисли друтачије. И заиста, сусрет са собом, што и јесте претпоставка одговорности, изузетно је напоран пут, пун сумњи и недоумица. Тај пут јесте искорак са широког пута којим ходе многи, а на коме је топло, безбрижно и безлично. Искорак из те безличне масе јесте тежак, али придев лако не треба ни да постоји у речнику зреле личности. Оно што је теже и оно што је исправно обично иду руку под руку. Ништа што иоле има смисла није лако.
Љубите ближње своје као сами себе - јесте позив на освешћивање, на прихватање. Шта значи волети ако не прихватати. Прихватити другог онаквим какав он јесте; не идеју њега, односно њега какав би требало да он буде, какав би он могао да буде. Не тако, већ њега какав он јесте то значи волети га. Но, да бисмо могли прихватити друге морамо најпре прихватити себе и ту се враћамо одговорности, али и љубави.

Љубав и заљубљеност
Љубити себе није израз егоцентричне нарцисоидности, већ племенитог дијалога којим освешћујемо себе и отварамо се ка другама остварујући се као личности. Да не би било недоумице морамо на овом месту направити јасну разлику између љубави и заљубљености. Заљубљеност је стање у којем ми прихватамо идеју другога, док је љубав однос којим прихватамо другога. То је, сложићете се, веома тешко јер претпоставља познавање другог, познавање себе. А колико ми познајемо себе и колико заиста о себи мислимо. Како сами себе себи представљамо. У тим питањима лежи кључ данашњег и не само данашњег, отуђења о којем сви причамо тражећи узрок у другима, а не налазећи га у себи.
Можда то и јесте узрок отуђења, то што га тражимо у другима, што не схватамо да оно зависи од нас, од нашег поимања себе и нашег односа према другима. И заиста, шта је отуђење ако не престанак самоосвешћивања и почетак прихватања туђих ставова, мисли... за сопствене ставове, мисли... без критичког и личносног осврта на њих. Без жртве, без труда које морамо поднети, ти сами ставови губе на важности, а наше прихватање на смислу. Спознаја пасивне улоге у сопственом животу јесте горка и од ње се бежи, она се потискује и самим тим се од ње отуђујемо, а како наша мисао јесте неотуђиви део нас самих, ми се тиме отуђујемо и ограђујемо од себе. Други јесу корак напред. Ако себе не схватимо озбиљно и ако себе одбацимо у домену истраживања, спознаје, други тек неће доћи у обзир. Њих ћемо или нећемо прихватати по ономе колико су нам потребни, колико су нам употребљиви.

Нарцисоидност и егоцентричност

Једном речју, од других тиме правимо средство иако би требали да нам буду циљ. Оваквим ставом према другима депласирамо сопствену личност сводећи је на ниво индивидуума у којем се аутентичност изражава дистанцом, а однос - корисношћу. Но, тиме се не исцрпљује последични след таквог начина постојања, штавише, то је тек темељ узалудног бивствовања, док границе развоја диктирају околности; нужносг, која сада већ представља ток и увир живота. Живот тако више није радосна вест, већ прераста у букагију морања, а сам след догађаја у кошмар детерминисаности где смо још само марионете усуда који повлачи конце нашег деловања. Из такве перцепције других и живота произилази немогућност непосредног односа са другама, јер смо и ми њима само средство. Оваква поставка ствари нас усмерава да у отуђености и бегу потражимо спас или барем тренутак предаха - мира.
Љубите ближње своје као сами себе - сада већ немогуће звучи јер последица отуђености од себе јесте привид љубави према себи - нарцисоидност и егоцентричност. Пошто тај привид делимо са другима остајемо тако суштински странци и себи и другима. Боголикост, личносни сусрет Бога и човека као и радост Новог Јерусалима остају тако недоступни, на нивоу идеје у којој је немогуће учествовати, реалности која се не може досегнути.

Православни мисионар, март/април 2008. г.