Заједнички и за сваког хришћанина неопходни пут спасења, јесте држање и испуњавање заповести Господњих. То се види из речи Господњих, упућених богатом младићу: Ако желиш ући у живот, држи заповести. Као одговор на младићеве речи да је већ све испунио, Господ додаје: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном. Овим речима Спаситељевим следовали су милиони верних, жељни духовног савршенства, почев од Антонија Великог, Макарија Великог, Пахомија Великог, па све до наших дана. Они измислише нарочити начин живота - како пише Авва Доротеј - то јест, монашки живот, и стадоше бежати из света и живети у пустињама, јер схватише да, живећи у свету, неће лако моћи творити врлине. Тако се образовао посебан вид хришћанског живота - монаштво.
Као што трулежна и пролазна лепота овога света привлачи себи људе који жуде за њом, и чине те се они зарад и мале сласти колебају у осећањима и уму, па теже за страстима - тако да не само да презиру обећани небески живот, него се, авај, одвраћају и од самог Творца и истинитог живота, и претпостављају садашње будућем, драговољно пригрљујући на тај начин љуту и бесконачну смрт - тако и вечна, на небесима блага, побуђују у онима који се надају добити их, неизмерну чежњу за њима, насићују срца њихова неком божанственом и неисказаном слашћу, и чине да се они непрестано сећају тамошњег блаженства, награде за трудове и дивног славља подвижника. Мисао о томе подстиче их на толико усрђе према том вечном благу, да они не само да презиру временско и пролазно, него чак и живот свој не штеде, желећи да за Христа живот свој положе, и смрт за Њега претпостављају свим земаљским сластима и лепотама. А када нема гоњења хришћана, они узимају на себе дуготрајан, но за њих неопходан подвиг самоумртвљења. При томе подносе безбројне муке - сваки дан постећи, разним подвизима подвизавајући се и борећи се са невидљивим демонима. И будући у телу, непрестано приморавају своју природу да се противи бестелесним непријатељима. Монашки живот је похвала Цркве Христове - каже један од великих Отаца Цркве из VII века, свети Исак Сирин. У монаштву су донесени најзрелији плодови живота по Богу, и у монаштву су досегнути непрегледни врхови хришћанског подвижништва. Монаси су кроз векове стајали на бранику своје вере, као чувари чистоте и узвишености хришћанског живота. Од њиховог броја и квалитета зависила је снага Цркве и народа.
Рана хришћанска заједница није имала неке своје сталне установе монаштва. Међутим, отшелничко живљење старо је колико и пророчка традиција. Пророци, жеднећи за Богом, и незадовољни конформизмом установљене вере, развили су потпуну духовност пустиње. Може се чак рећи да је у дохришћанском јудеизму пустињаштво цветало. Четврти век за хришћанство доноси много промена, прво - проглашење хришћанства за државну религију, 313. године, а онда и - зачетке монаштва у правом смислу речи, у његовом отшелничком и општежитељном виду. Оцем монаштва сматра се свети Антоније Велики, који је живео и подвизавао се у Нитријској пустињи; подвизавао се у III, односно IV веку. Он је заступник анахоретског, односно пустињачког начина живљења. Вођа и оснивач киновијатског, односно општежитељног начина живљења, био је свети Пахомије Велики, а такозваног скитског монаштва свети Макарије Велики.
Љубав према Христу потпуно мења човека, приморавајући га да припада не себи, него Ономе кога љуби - каже свети Теодор Студит. Та по Богу љубав доводи нас до тихог пристаништа - манастира. Као припрема за ступање у манастир служи од срца Богу упућена молитва да Он укаже манастир у који ступити, и духовника коме се поверити, јер је немогуће без наставе и подршке са успехом проводити по Богу живљење. Свети Оци посебно наглашавају значај духовника у нашем будућем монашком живљењу, као и однос између духовника и његовог васпитаника. Навешћемо неколико мисли светих Отаца по том питању:
Брате, ако обитаваш у општежићу, помоли се усрдно Богу да ти укаже на човека који би те могао добро руководити. И кога ти Бог покаже, тајно или јавно, преко слуге свога, ти отиди к њему, и гледајући на њега и разговарајући са њим, сматрај га као самога Христа, слушај га као самога Бога, и научићеш се корисном. Што ти буде говорио, извршуј без поговора, Па макар ти оно што ти он наређује изгледало мрско и по твом схватању штетно. Јер, боље је назвати се учеником ученика него живети на своју руку и убирати плодове своје воље (свети Симеон Нови Богослов).
Свети Исаак Сирин каже: Не тражи савете од човека који не води са тобом подједнак начин живота, макар он био веома мудар. Боље повери своју помисао неуком, али искусном на делу, него ученоме философу који расуђује по својим закључцима, а нема искуства од делања.
А шта је то искуство, опит? Опит се не састоји само у томе да се приђе извесним стварима и погледа на њих, не изградивши у себи знање о њима, него - после дугог бављења њима, осетити јасно њихову стварну корисност или штетност. Јер, неретко нека ствар по спољашности изгледа шкодљива, али унутра је сва пуна кориснога. А бива и супротно томе - нека ствар изгледа корисна, али је унутра сва шкодљива. Многе од наизглед корисних ствари наносе штету. Стога прибегавај таквом саветнику који уме стрпљиво да размишља о ономе што захтева размишљање. Јер, није сваки који даје савет достојан поверења, него само онај који је сам добро упутио своју слободну вољу, и не боји се осуђивања и клевете.
У том погледу, преподобни Симеон, ктитор манастира Симонопетра на Гори Атонској, иде тако далеко да каже: Колико смо с једне стране дужни љубити Бога Који нас је из небића увео у биће, толико смо с друге стране дужни љубити старца, јер он уз помоћ Божију преображава у нама унутрашњег човека, васпоставља и обнавља пали образ у нама - који је пао нашим нехатом и нашим гресима.
Или, преподобни Јован Лествичник вели да је боље увредити Бога, него посредника између нас и Бога, то јест - духовника. Знајући то, и имајући на уму речи премудрог Соломона: Намере се расипају кад нема савета, у Грчкој је просто немогуће срести православног хришћанина који не живи у потчињености, и под духовним руководством неког духовника.
Монашки завети своде се на три главна: девственост или целомудреност, послушност духовнику и братији, и сиромаштво. Али, суштина подвига и поприште борбе су далеко обимнији. Покушаћемо то да изнесемо, и колико можемо, објаснимо.
Каже се за светог Прохора Пчињског: Стаде се подвизавати подвигом дивним и спасоносним, имајући увек пред очима душе Бога Творца и Спаситеља. На тај начин монахујући, саображавањем овог пролазног живота смрти Христовој, постаје исповедник, мученик, истовремено и сведок победе над смрћу. Монах сваку реч Господњу подвигом крсне љубави одстрадава, руководећи се само једним - постати заједничар Христовог васкрсења, и санаследник вечнога живота. Он дубоко поима циљ боравка на земљи, зато се бори до крви против зла и греха у себи и око себе, јер зна да без једне такве свесне и планске борбе нема спасења. На тај начин, он својом правилном употребом, или злоупотребом, од Бога му дате слободне воље, чини себе достојним славе или мучења - по светом Максиму Исповеднику.
Монах живи заповешћу Господњом: Љуби Господа Бога својега из свег срца својег и из сведуше своје. Без једне такве љубави, сав тај труд и подвиг не би имали смисла и вредности у делима нашег спасења. Без трудова и подвига, љубав као свеза савршенства је незамислива и просто немогућа. Зато с правом сматрају монашки живот најузвишенијом философијом живота. Заиста је чудесна тајна скривена од мудрих овога света, пуна великих логичких парадокса: Монах умире да би живео, ограничава себе да би био слободан. И у тражењу свог истинског „ ја ", свога лика, губи себе за овај свет, и тиме заборавља своје лажно ,,ја ", своје наличје. Продаје све, да би купио бисер многоцени. Радост која даје снагу и подгрева тиху наду, дубоко је урезана у тајну Крста; она је заправо његова скривена тајна. Јер је човек и у зноју, и у боловима, па чак и у смрти спознао једну изражајност коју у себи носе мука и бол - као једну живу могућност да ступи пред Бога, и да Му открива и исповеда своју жеђ за изгубљеним обожењем.
Језик који може да заиште васпостављање божанског општења јесте језик жртве - најживљи и најизраженији језик страдања за Христа и Царство Божије, каже један Светогорац наших дана, и додаје: Немогуће је да нема порођајних болова у души која воли Бога, утолико је то пре у монашком позиву - које је девственичко рађање духа спасења у утроби човековој. Престанак страдања би за монаха био губитак сигурности, свог односа са Христом, јер душа која заиста жели подвижнички живот не може да се задовољи једним компромисним стањем, већ стално тежи ка већим подвизима и болнијим страдањима, желећи на тај начин да пројави своју љубав према Богу и да живи у тој љубави. Умри савршено, да би живео савршено - вели свети Варсануфије. Дај крв, прими дух - вели авва Лонгин. Господ свима отвара врата свога човекољубља, позивајући: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим. Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако. На тај начин, осетивши у својој души трагове Божанске љубави и милосрђа, и спознавши дубину свог пада, монах решава да збаци окове самољубља и гордости, себичне индивидуалности, и обнови своју првобитну красоту.
У нашем веку нема много оних који су спремни да одбаце логику свог рационалистичког ума, да се разапну на Крсту љубави Божије, одричући се себе и своје пале воље. Зато данас, као и некада за Јевреје и Јелине, Крст постаје камен спотицања. На монаштво често гледају као на један пасиван, бесплодан, чак и себичан живот. Монаси својим силама настоје да промене свет, устајући против његове несавршености и неправедности, његових личних мерила, односа и вредности, упињући се да их учине праведнијим и бољим. Православни монах, прихватајући свет као дар Божији, Њиме мери све и свему даје своје место у вечности.
И поред свег свог самовања, монах се не удаљује од човека. Напротив, враћа му се. Монах је онај ко се од света одвојио, и ко је са свима спојен, јер - нема богољубља без човекољубља; по речима оца Софронија: Волети се не може без страдања. Највећи је бол љубити, њега нам јасно сведочи Господњи пример; а разумети таквог Бога немогуће је без живота у Богу, у најдубљим дубинама срца.
Монаси се удаљују од овога света и људи да би се поново са њим сјединили у љубави, али у љубави Христовој, љубави нелицемерној, несебичној, кроткој. Монах је оличење љубави Христове, љубави жртвене. Зато прави монаси плене својом једноставношћу и пријемчивошћу за свакога и све. Они у другима не налазе нешто вредно осуде, јер у себи виде сваку туђу слабост и грех. Они се сажимају са свим људима, и плачу над грехом целог овог света, као њихове заједничке несреће.
Монах је позван да буде сведок својим животом да је смрт побеђена кроз Христа. Он доказује и оличава Христову борбу и победу; у њему се она поново збива на личном плану, у оној мери у којој се он доследно држи заповести Господњих и иде путем бестрашћа.
Монашки живот је стално умирање. И док је мучеништво тренутно страдање, монаштво је стално мучеништво. Живот монаха је време Христовог страдања, са благим наговештајем дарова Његових. Цело његово уздање и богатство је живот после овог живота, у Христу и са Христом.

Отац који те воли,
архим. Пајсије (Танасијевић)