Деда кувао за Лењина и Стаљина
О очевој родбини знам више него о маминој. Деда се родио у Петербургу и радио је као кувар. То је била најобичнија породица  породица једног кувара. Али, очигледно, добро је кувао, јер су га после Првог светског рата позвали на рад у подмосковске Горки, где је живео Лењин и цела породица Уљанов. Када је Лењин умро, деду су преместили у један од Стаљинових летњиковаца, и он је тамо дуго радио.
Сатеривање у ћошак
После рата мог оца су демобилисали, и почео је да ради као мајстор у фабрици за производњу вагона "Јегоров" (у СанктПетербургу). У сваком вагону метроа има таблица на којој пише да је тај вагон, број тај и тај, произведен у фабрици за производњу вагона "Јегоров".
Фабрика му је одмах дала собу у комуналном стану (са заједничком кухињом и заједничким клозетом), у обичној питерској згради (становници СанктПетербурга зову свој град Питером), у Басковој уличици  то је у центру. Двориште  бунар, четврти спрат без лифта...
На степеништу те зграде схватио сам једном заувек шта значи фраза "сатерати у ћошак". У улазу су живели пацови. Са пријатељима сам их све време јурио штаповима. Једном сам угледао огромног пацова и почео да га јурим, док га нисам сатерао у ћошак. Тада се он окренуо и бацио на мене. То је било неочекивано и веома страшно. Сада је пацов јурио мене. Прескако је степенике, ускакао у простор између њих. Истина, свеједно сам био бржи и залупио сам му врата испред носа.
Тајно крштење
У нашем стану живели су пензионери, додуше, кратко. Са њима је повезано моје крштење. Сусетка баба Ања била је побожна, ишла је у цркву и, када сам се родио, она ме је заједно са мамом (а тајно од оца, члана партије, секретара партијске организације у погону), крстила.
Много година касније, 1993, када сам радио у Лењинградском совјету, ишао сам у Израел у саставу званичне делегације. И мама ми је дала мој крстић са крштења, да га осветим на Гробу Господњем. Испунио сам њену молбу, затим сам ставио тај крстић, и од тада га не скидам.
Саксија уместо букета
Родио сам се у октобру (1952), и због тога сам у школу кренуо када сам скоро напунио осам година. Код нас у породичном архиву сачувала се фотографија: ја у школској униформи још старог кроја, сивој, веома сличној војној, стојим са саксијом цвећа у рукама. Из неког разлога не са букетом, него са саксијом...
Нисам нарочито желео да идем у школу. Мени се свиђало у дворишту. Два дворишта су била спојена  такав један мајдан тамо се сав живот и одвијао. Мама понекад извири кроз прозор, викне: "Јеси ли у дворишту?" У дворишту. Онда је добро, најважније је да некуда не побегнем  нису дозвољавали да се одлази из дворишта без питања.
Када сам имао петшест година, први пут сам дошао до угла велике улице. Природно, без дозволе. Тоје било 1. маја. Погледао сам око себе. Народ се креће, галама, живот кључа. Чак сам се мало уплашио.
Одлучујућа улога тренера
Тренер (Анатолиј Семјонович Рахлин) одиграо је у мом животу, вероватно, одлучујућу улогу. Да нисам почео да се бавим спортом (рвањем и џудоом), не зна се како би све испало. У ствари, Анатолиј Семјонович ме је извукао из дворишта. Амбијент је тамо, треба поштено признати, био прилично лош.
Две незаборавне борбе
Заувек сам запамтио неколико борби.
На крају једне од њих готово нисам могао да дишем, само сам кркљао. Момак је био тако чврст, и ја сам уложио толико снаге, да је уместо удисаја и издисаја из груди излазило само кркљање. Победио сам са незнатном предношћу.
Још једну борбу запамтио сам за читав живот, мада сам је изгубио, са шампионом света Волођом Кјуљенином. Он је касније погинуо. Почео је да пије, и једног дана убили су га на улици. А био је одличан спортиста, сјајан. Био је талентован човек. Тада још није пио. Био је шампион града. Он је већ био шампион света. И у првим тренуцима сам га пребацио преко леђа, уз то још јако лепо, са амплитудом. У принципу требало је да одмах прекину борбу, али пошто је био шампион света није било згодно да се борба одмах заврши. Зато су ми дали поене, и ми смо наставили. Наравно, био је јачи, али ја сам се трудио. Приликом извођења болних захвата сваки узвик важи као сигнал о предаји. Када је он изводио болни захват  извртање лакатног зглоба  борбу су прекинули. Судији се учинило да сам испустио некакве звуке. Због тога је он победио. Али, без обзира на то, до данас се сећам те борбе. Није било срамота изгубити од шампиона света.
Смањено осећање опасности
У критичним ситуацијама остајем миран, чак и превише. Касније, када сам похађао обавештајну школу, у једној карактеристици су ми записали као негативну особину: "Смањено осећање опасности". И тај недостатак се сматрао озбиљним.
Потребно је да се буде мало напетији у таквим (опасним) ситуацијама да би се квалитетно реаговало. То је, у ствари, важно. Страх је као бол. Ако нешто боли  значи нешто није у реду у организму. Морао сам касније дуго да радим на себи.
По закону или по инструкцији
Распоредили су ме 1975. прво у секретаријат Управе (КГБ у Лењинграду), онда у контраобавештајно пододељење, и тамо сам радио око пет месеци.
И одједном видим старце који су радили још у она стара незаборавна времена. Неки од њих требало је да се сваког часа пензионишу.
Сећам се, једном су разрађивали неки подухват. Седела је цела група. Укључили су и мене. Не сећам се више детаља, али један је говорио: "Хајде да тако и тако урадимо. Слажете ли се?" Ја кажем: "Не, то је погрешно."  "Шта је сад, зашто је погрешно?"  "То је у супротности са законом." Он се чуди: "Са каквим законом?" Ја наведем закон. Они ће: "Али ми имамо инструкцију." Ја опет о закону. Они ништа не схватају  опет о инструкцији. Кажем: "Па то је инструкција, а не закон."
А мој саговорник ће искрено и са чуђењем: "За нас инструкција и јесте најважнији закон". При томе, деда је то рекао без ироније. Апсолутно. Тако су били васпитани, тако су радили. Ја тако нисам могао. И не само ја, него и практично сви моји вршњаци.
Одлазак у Немачку
Када сам студирао (на Институту спољне обавештајне службе "Андропов" у Москви, 1985), од почетка је било јасно да ме спремају за Немачку, јер су инсистирали на немачком језику. Само је било питање куда  у Источну или Западну.
Да би се ишло у Западну Немачку било је потребно радити у одговарајућем одељењу централног апарата. Годину и по, две, три године... како ко. То је била једна варијанта. Да ли сам могао то да радим? У принципу, могао сам.
А друга варијанта била је  одмах ићи у Источну Немачку. И одлучио сам да је боље да идем одмах. Тада сам већ био ожењен.
Са родитељима у стану од 27 квадрата
Људмила Путин:
Ја сам из Калињинграда. Радила сам као стјуардеса на домаћим линијама. Међународних линија из Калињинграда није било.  Калињинград је био затворен град... Једном смо увече седели код њега у кући, и он је рекао:
"Драга моја, сада знаш какав сам. Ја у принципу нисам баш лак човек." И онда је следила аутокарактеристика: ћутљивац, у нечему прилично оштар, понекад може да повреди и тако даље. Речју, ризични животни сапутник. И додаје: "За три и по године ти си, ваљда, за себе одлучила?" Схватила сам да се ми, личило је на то, растајемо. "Уопште узев  рекох  одлучила сам." А он на то са сумњом: "Да?" Ту сам дефинитивно схватила да раскидамо.
"Па ако тако стоје ствари, ја те волим и предлажем да се венчамо тог и тог датума"  каже. То је било потпуно изненађење.
Рекла сам да се слажем. Три и по месеца касније смо се венчали. Направили смо свадбу у ресторану на броду, који је стајао уз обалу (Неве у Лењинграду).
Живели смо код његових родитеља, у стану од 27 квадратних метара, у згради-броду, како су их тада звали. То су оне зграде у којима су прозори веома високо. Тај стан је било веома компликовано мењати: у једној соби је балкон, а у кухињи и у другој соби прозори су готово под плафоном. Када се седи за столом не види се улица, само зид је пред очима. То је био огроман минус приликом замене.
Родитељи су били у соби од 15 квадратних метара са балконом. Наша, без балкона, имала је 12. А стан се налазио у реону Автово, зграда је спадала у новоградњу. Волођин отац је добио стан као ратни инвалид.
Осматрање главног противника
У Источној Немачкој, у Дрездену, радио сам непуних пет година. Стигли смо тамо 1985. године, а отишли већ после пада Берлинског зида, 199О.(...)
То је био рад по линији политичке шпијунаже. Добијање информација о политичарима, о плановима потенцијалног противника(...)
Занимала нас је свака информација по линији, како се говорило раније, главног противника, а за главног противника се сматрао НАТО.
Скупљање калорија
Дошли смо из Русије где су били редови и дефицит, а тамо је (у Источној Немачкој) свега било много. Ту сам се и угојио дванаест килограма. Био сам тежак осамдесет пет.
Редовно смо ишли у мали градић Радеберг, а тамо је једна од најбољих фабрика пива у Источној Немачкој. Узимао сам балон са више од три литра. У њега сипаш пиво, затим притискаш славину  и пијеш као из бурета. Тако је испадало за недељу дана редовно 3,8 литара пива. А посао је био само два корака од куће, нема где да се скину сувишне калорије.
Два унапређења
Посао ми је добро ишао. Сматрало се да је нормално ако је за време рада у иностранству било једно унапређење. Мене су унапређивали два пута.
Био сам старији опуномоћени оперативац. Следеће звање је  помоћник шефа одељења. И то се већ сматрало врло добрим напредовањем. Постао сам помоћник, а касније и старији помоћник шефа одељења. Више није било куда да се унапређује. Даље је већ био руководећи кадар, а ми смо имали само једног шефа.
Затворено друштво
Источна Немачка је за мене постала у извесном смислу откриће. Мени је изгледало да идем у источноевропску земљу, у центар Европе. Био је већ крај 80их. И одједном, разговарајући са сарадницима Министарства државне безбедности, схватио сам да се и они сами, и Источна Немачка, налазе у стању у којем је већ пре много година био Совјетски Савез.
То је била строго тоталитарна земља по угледу на нас, али пре 30 година. Трагедија је у томе да су многи људи искрено веровали у све те комунистичке идеале. Размишљао сам тада: ако код нас почну некакве промене, како ће се то одразити на судбинама тих људи?
И као да сам урекао. Заиста, тешко је било замислити да у Источној Немачкој могу почети такве нагле промене. Па то никоме и није падало на памет! Штавише, када су почеле, нисмо имали представу како се то може завршити. Понекад су се, наравно, појављивале мисли да се тај режим не можс дуго одржати. Утицало је, наравно, и то што је код нас већ почињала перестројка, што су се почеле отворено расправљати многе раније затворене теме. А овде  потпуни табу, потпуна конзервација друштва. Разбијене породице. Пола рођака живи са једне стране зида, пола  са друге. Свакога прате. Наравно да је то било ненормално, неприродно.
Пуцање пећи
Све смо (пред повлачење из Источне Немачке) уништили, све наше везе, контакте, све наше агентурне мреже. Ја сам лично спалио огромну количину материјала. Толико смо спаљивали да је пећ пукла.
Спаљивали смо даноноћно. Све највредније пренето је у Москву. Али није више било интересантно и значајно са оперативног становишта  сви контакти су прскинути, рад са изворима информације је престао из разлога безбедности, материјали су уништени или предати у архив. Амин!
Празнина
Ја сам, у ствари, схватао да је рушење Берлинског зида било неизбежно. Ако ћемо поштено, било ми је само жао изгубљених позиција Совјетског Савеза у Европи, мада сам схватао да позиција, која се заснива на зидовима и поделама, не може трајати вечно. Али волео бих да је уместо тога дошло нешто друго. А ништа друго није предложено. Само смо напустили све и отишли.
Разговор са Кисинџером
Касније, већ у Питеру, имао сам један интересантан сусрет с (Хенријем) Кисинџером (бившим државним секретаром САД), и он је неочекивано потврдио оно о чему сам тада (у Источној Немачкој, непосредно после рушења Берлинског зида) размишљао.
Постојала је таква комисија  "Кисинџер-Сопчак" (председник Лењинградског совјета) за развој Петербурга и привлачење страних инвеститора. Кисинџер је долазио, чини ми се, неколико пута. Једном сам га дочекивао на аеродрому. Сели смо у кола и кренули у резиденцију. Путем ме је испитивао одакле сам, чиме сам се бавио. Такав радознали деда. Изгледа као да спава, а у ствари све види и чује. Говорили смо уз помоћ преводиоца. Он пита: "Одавно ту радите?" Одговорио сам, око годину дана. А даље смо водили овакав дијалог:
А где сте радили пре тога?
Пре тога у Лењинградском совјету.
А пре Лењинградског совјета?
На универзитету.
А пре универзитета.
А пре тога сам био војник.
У којем роду?
Па, мислим, сада ћу те разочарати: "Знате, радио сам као обавештајац." Он мирно: "Радили сте у иностранству?" Ја: "Радио сам у Немачкој." Он: "У Источној или Западној?"  "У Источној." Он: "Сви пристојни људи су почињали у обавештајној служби. Ја такође." Нисам знао да је Кисинџер радио у обавештајној служби. А оно што је рекао касније, било је за мене неочекивано и веома интересантно. Рекао је: "Знате, мене сада многи критикују због моје тадашње позиције у односу на СССР. Сматао сам да Совјетски Савез не треба мирно да оде из Источне Европе. Ми врло брзо мењамо равнотежу у свету, и то може довести до нежељених последица. И мени то сада уписују као кривицу. Кажу: "Ето, отишао је Совјетски Савез, и све је нормално, а ви сте сматрали да је то немогуће." А ја сам заиста сматрао да је то немогуће." Онда је размислио и додао: "Поштено да кажем, ја до данас не схватам зашто је Горбачов то урадио."
Ја апсолутно нисам очекивао да чујем од њега тако нешто. Рекао сам њему и кажем сада: Кисинџер је био у праву. Избегли бисмо јако много проблема да нисмо тако непромишљено побегли.
Излазак из система
Касније сам (по повратку из Источне Немачке) одустао од посла у централном апарату (КГБ), у Москви. А предлагали су ми. Већ сам схватио да овај систем нема будућност. Земља нема будућност. А седети унутар система и чекати његов распад... То је веома тешко.
Испало је да то што смо ми радили, никоме не треба. Шта је вредело писати, врбовати, добијати информације? У центру нико ништа није читао. Зар нисмо упозоравали шта се може догодити и препоручивали како деловати? Никакве реакције. Коме се свиђа да ради за корпу, у празно? Губи године свог живота. За шта? Само да добија плату?
Ево, на пример, моји пријатељи који су радили по линији научнотехничке шпијунаже набавили су за неколико милиона долара информацију о важном научном открићу. Самостална разрада сличног пројекта коштала би нашу земљу милијарде долара. Моји пријатељи су га набавили, упутили у Центар. Тамо су погледали и рекли: "Сјајно. Супер информација. Хвала. Све вас љубимо. Предложићемо вас за одликовање". А нису могли да реализују, нису чак ни покушали. Технолошки ниво индустрије није био довољан.
Укратко, када смо се у јануару 1990. године вратили из Немачке, ја сам још остао у органима, али помало сам почео да размишљам о резервној варијанти. Имао сам двоје деце, и нисам могао све напустити и поћи не зна се куда. Чиме се бавити?
Активна резерва на Универзитету
Са задовољством сам дошао "под кров" Лењинградског државног универзитета са намером да напишем магистарски рад, видим како тамо стоје ствари и, можда, останем да радим на ЛДУ. Тако сам 1990. постао помоћник ректора Универзитета за међународне везе. Као што су говорили код нас, радио сам у активној резерви.
Ректор ЛДУ тада је био Станислав Петрович Меркурјев. Врло добар човек и сјајан научник.
У ЛДУ сам почео да пишем дисертацију. Изабрао сам ментора  Валерија Абрамовича Мусина, једног од најбољих стручњака у области међународног права. Изабрао сам тему из међународног приватног права, почео да састављам план рада.
На универзитету сам обновио везе са пријатељима са Правног факултета. Неки су остали ту да раде, одбранили тезе, постали предавачи, професори. Један од њих ме је замолио да помогнем Анатолију Сопчаку, који је у то време постао председник Лењинградског совјета(...)

Договор са Сопчаком
Са Анатолијем Александровичем сам се срео у Лењинградском совјету, у њег овом кабинету. Добро памтим ту сцену. Ушао сам, представио му се, све му испричао. Он је импулсиван човек и одмах ми каже: "Разговараћу са Станиславом Петровичем Меркурјевом. У понедељак дођите на посао. То је све. Сада ће мо се брзо договорити, бићете премештени". Морао сам да кажем: "Анатолиј Александровичу, урадићу то са задовољством. Мени је то занимљиво. Ја то чак желим. Али постоји једна околност, која ће, по свој прилици, представљати препреку за то премештање". Он пита: "Која?" Одговарам: "Морам да вам кажем да нисам само помоћник ректора, ја сам  активни официр КГБ". Замислио се  за њега је то стварно било изненађење. Мало је размислио и рекао: "Па гони га у...!"
После тога је рекао: "Потребан ми је помоћник. Ако ћемо поштено, бојим се да изађем у чекаоницу. Не знам какви су тамо људи".
Момци који су седели код Сопчака у чекаоници, и у том тренутку чинили његово најближе окружење, понашали су се круто, грубо, у најбољим традицијама комсомољске, совјетске школе. То је изазивало, наравно, јаку љутњу међу депутатима и врло је брзо довело до конфликта између Сопчака и Лењинградског совјета. Пошто сам то схватао, отворено сам рекао Анатолију Александровичу да ћу са задовољством доћи да радим код њега, али да онда морам да кажем свом руководству у КГБ да одлазим са универзитета.
То је за мене био прилично деликатан тренутак  саопштити надређеним руководиоцима да намеравам да променим посао.
Дошао сам код својих претпостављених и рекао: "Анатолиј Александрович ми предлаже да пређем из универзитета да радим код њега. Ако то није могуће, спреман сам да напустим службу." Одговорили су ми: "Не, зашто? Иди, мирно ради, нема никаквих питања".
Најсложенија одлука
Плату, која је, узгред, била већа него у Лењинградском совјету, и даље сам добијао од КГБ. Али врло брзо су настале околности које су ме приморале да размислим о томе и да напишем рапорт о напуштању службе.
Односи са депутатима Лењинградског совјета нису били увек лаки. Пре свега због тога што су они често лобирали за нечије интересе. Једном приликом пришао ми је одређени депутат: "Знаш, требало би некоме да се помогне. Да ли би могао да урадиш то, то и то". Послао сам га дођавола једном, други пут. А трећи пут он ми саопштава: "То су лоши људи, разни непријатељи, сазнали су да си ти у ствари сарадник органа безбедности. То хитно треба блокирати. Спреман сам да ти у томе помогнем, али и ти мени учини услугу". Схватио сам да ме неће оставити на миру и да ће ме једноставно уцењивати. И тада сам донео тешку одлуку за мене  написао сам рапорт о напуштању службе. Доста ми је било тог дрског уцењивања.
За мене је то била веома тешка одлука.
Иако фактички већ годину дана нисам радио у органима, свеједно је мој живот био повезан са њима. Осим тога, то је била 1990. година: још се није распао СССР, још се није догодио августовски пуч, то јест још није било дефинитивно јасно куда ће ићи земља. Сопчак је био несумњиво сјајан човек и истакнути политичар, али везивати за њега своју будућност било је прилично ризично. Све је могло једноставно у једном тренутку да се преокрене. Уз то сам тешко могао да замислим шта ћу радити ако изгубим посао у градској управи. Помишљао сам да ћу се у најгорем случају вратити на универзитет да пишем дисертацију, наћи некакав споредан посао.
У органима сам имао стабилан положај, према мени је био добар однос. У том систему сам имао успеха у свему, а одлучио сам да одем. Зашто? Због чега? Буквално сам се мучио. Требало је да донесем, вероватно, најсложенију одлуку у свом животу. Дуго сам размишљао, спремао се, онда сам се прибрао, сео и из прве написао рапорт.
Друго што сам урадио пошто сам поднео рапорт  одлучио сам да јавно испричам о томе шта сам радио у органима безбедности.
Обратио сам се за помоћ свом другу, режисеру Игору Абрамовичу Шадхану. Он је талентован човек, његов најпознатији филм је  "Контролни за одрасле". Тада је Шадхан радио код нас на телевизији. Дошао сам код њега и рекао му: "Игоре, желим отворено да испричам о свом ранијем раду. Тако да престане да буде тајна и да више нико не може да ме уцењује".
Он је снимио емисију  интервју, у којем ме је веома детаљно питао о мом раду у КГБ, о томе шта сам радио када сам служио у обавештајној служби, и тако даље. Све је то приказала лењинградска телевизија, и када су ми следећи пут пришли са некаквим алузијама на моју прошлост, одмах сам рекао: "Готово је. Није занимљиво. То је већ свима познато".
Без посла
После пораза Сопчака на изборима за градоначелника 1996, неко време сам се задржао у кабинету у Смољном. У току је био други круг председничких избора (Руске Федерације), а ја сам био у санктпетербуршком одељењу Јељциновг штаба и активно сам тамо радио. Нови губернатор Владимир Јаковљев није ме одмах отерао из кабинета, али чим су се председнички избори завршили, прилично грубо су ме замолили да ослободим просторију. До тада сам већ одбио понуду Јаковљева да останем заменик градоначелника.
У процесу предизборне кампање био сам иницијатор изјаве у којој су сви чиновници градске управе потврдили да ће у случају Сопчаковог пораза и они напустити Смољни. Било је веома важно да се изнесе консолидовани став, како би сви људи који су радили са Анатолијем Александровичем, са његовом администрацијом, схватили да је његов пораз  губитак и за њих. Добар подстицај да се сви укључе у борбу.
Ми смо тада окупили новинаре и издали јавно саопштење за штампу, које сам ја прочитао. После тога остати у градској управи било просто непристојно.
У јулу (1996) цела породица се преселила у летњиковац (удаљен око стотину километара од СанктПетербурга), који сам градио неколико година. Почели смо да живимо тамо у ишчекивању  па ја сам "тако свима потребан" и мене ће обавезно негде позвати.
Прелазак у Москву
Прошло је неколико месеци пошто смо изгубили изборе у Питеру, а ја сам још увек био без посла. Све у свему, није било баш добро, а ту је ипак и породица... Требало је нешто одлучити. Тада је била некаква нејасна ситуација са Москвом: час као зову на посао, час не зову (...)
Прошло је још неко време. Већ је била формирана влада Черномирдина, а за његовог првог заменика именован је Алексеј Алексејевич Бољшаков. Наш, из Питера. И на неком пријему  то сам сазнао касније  он (Павлу) Бородину (шефу Председничке канцеларије у Москви) каже: "Па шта то радите? Обећали сте да ћете запослити човека и напустили сте га, он је и даље без посла". Бородин се увредио: "Ма нисам га напустио. Тамо је све ваш другар (Анатолиј) Чубајс (потпредседник руске владе) покварио".  "Па онда га узми код себе"  предложио је Бољшаков. Бородин је мислио да нећу хтети да дођем код њега у Председничку канцеларију, јер сам навикао на другачији посао. Бољшаков је инсистирао: "Па онда смисли нешто". Са тим су се и растали. Бородин је обећао да ће нешто смислити. И смислио је, али то сам касније сазнао.
Једном је телефонирао Љоша (Алексеј) Кудрин (који је био Сопчаков заменик у исто време када и Путин). Он је био шеф председничке Главне контролне управе. Дођи, каже, погледаћемо шта може да се уради, један положај су укинули, али ипак нису све. Долетео сам. Нашао се са Кудрином. Он је разговарао са Чубајсом, и Чубајс ми је уочи одласка на одмор предложио да преузмем Управу за везе са јавношћу. Тај посао ми се није баш свиђао. А шта да се ради? Па ако је и јавност. Ипак је то администрација председника. Све у свему, пристао сам.
Кудрин и ја смо сели у његова кола и кренули на аеродром. Успут он каже: "Чуј, хајде да честитамо Бољшакову, он је наш, из Питера, постао је први заменик."  "Хајде." Окренули смо телефон Бољшакова директно из кола(...) Алексеј је честитао Бољшакову и рекао: "Ево и Волођа Путин вам честита. Он је овде поред мене". Бољшаков каже: "Дај му слушалицу". Узимам слушалицу и чујем: "Где си сада?"  "Како где? У колима. Возим се са Љошом на аеродром. Идем у Питер."  "А где си био?"  "У Кремљу. Одлучивало се о мом послу. Бићу шеф Управе за односе са јавношћу."  "Назови ме за пола сата." А кола су била све ближе аеродрому.
Већ сам хтео да се укрцам, али сам у последњем тренутку ипак добио Бољшакова. Рекао је: "Чуј, можеш ли да останеш? Сутра иди код Бородина." Нисам схватао о чему се ради, али сам остао(...)
Ујутро сам дошао код Бородина, он ми је понудио да будем његов заменик.
Ето тако сам се у августу 1996. године нашао на Старом тргу као заменик шефа Председничке канцеларије. Био сам надлежан за правну канцеларију и имовину у иностранству.
Прављење вертикале
Почео сам да се бавим регионима, контактима са губернаторима. До данас сматрам да је тај посао био најзанимљивији. Тада сам, узгред, засновао односе са многим губернаторима. Постало ми је јасно да је рад са регионалним лидерима један од најважнијих праваца делатности у земљи. Па сви причају о томе да је порушена вертикала управе, дакле треба је обновити.
Повратак у КГБ
Руководилац Председничке администрације тада је био Валентин Јумашев. Седим у кабинету, звони телефон: "Можеш ли да одеш на аеродром да дочекаш Киријенка?" Он је тада био премијер и враћао се од председника који се одмарао у Карелији. Кажем: "Могу."
"Шта је сад?"  размишљам. Посумњао сам већ да нешто није у реду. Стижем на аеродром  излази Киријенко: "Волођа, здраво! Честитам!" Кажем: "Шта?" А он: "Потписан је указ. Именован си за директора ФСБ" (Федералне службе безбедности). Па хвала момци... Не могу да кажем да сам се обрадовао. Нисам желео да други пут улазим у исту воду.
У милитаризованим органима ипак је веома тешка служба. Сећам се: прилазиш згради КГБ, где сам радио, и као да те укључе у струју. Не знам, можда је тако само са мном, али мислим да је са већином. Човек живи у сталној унутрашњој напетости. Стално тајни папири, ово се не сме, оно се не сме(...)
Рећи ћете: а у Кремљу, зар је боље? Али овде имам другачији положај. Сада ме нико не контролише. Ја сам контролишем свакога(...) И осим тога, ја сам тако интересантно и разноврсно живео после напуштања КГБ. И ето, улазим у кабинет директора ФСБ, дочекује ме Николај Коваљов, мој претходник на том положају. Отвара сеф и каже: "Овде је код мене  тајна свеска. Овде су  меци". А ја све то гледам са тугом.
Непријатна сцена
Било је веома непријатно када су ми уочи смењивања (Сергеја) Степашина (председника Владе) телефонирали и замолили ме да ујутро дођем код Јељцина у Горке. Седели смо учетворо Борис Николајевич, Степашин, (Николај) Аксењенко (први потпредседник владе) и ја. Председник је Степашину саопштио о његовом смењивању. Замислите моје стање! Па ја сам његов друг. Наизглед, немам пред њим због чега да се правдам. Једино да сам му рекао: "Сергеј, свеједно ће те сменити". Али то је немогуће изговорити наглас. Не иде преко језика. Наравно, било је врло непријатно.
Долазак на врх
Борис Николајевич ме је позвао код себе и рекао да има идеју да ми предложи положај премијера...
Узгред, у разговору са мном није изговорио реч "наследник". Јељцин је говорио о "премијеру са перспективом", да, ако се све буде одвијало нормално, он би то сматрао могућим.
А касније, већ преко радија, председник је говорио о мени као о будућем могућем председнику. Изговорио је то јавно пред целом земљом. И када су ме одмах после тога засули питањима, одговорио сам: "Ако је предссдник рскао, тако ћу и урадити". Можда то није звучало нарочито сигурно, али нисам могао другачије да одговорим.
Изненађења није било
Људмила Путин:
Није ме изненадила таква муњевита каријера мужа(...) Због нечега сам увек веровала да се Волођи тако нешто може десити. Не бојим се за њега. И не осећам никакав нарочити понос. Али постоји усхићење.
Он је веома усмерен ка циљу, не ташт, него баш усмерен. Увек је радио и постизао циљ, увек је живео за нешто. Има људи који раде због новца, а он  због идеје. Увек му је сам процес рада причињавао задовољство. Такви људи, чини ми се, постижу много. Знате, то што сам ја жена премијера ме чуди, а то што је он премијер  не.
Борба за време
Селезњов (високи функционер Думе) тада је рекао: "Зашто су вам то урадили? Па разапели су вас на крст." Сви су сматрали да је то крај. Па и ја, заправо то нисам искључивао. Истина, из другог разлога.
Све се то догађало у позадини агресије (чеченских терориста) у Дагестану, која тек што је почела. Као да сам у души, за себе, одлучио да ће се моја каријера, највероватније, на томе завршити, али да ће се моја мисија, историјска мисија  звучи помпезно  састојати у томе да решим ту ситуацију на Северном Кавказу.
Тада је било потпуно нејасно како ће се то завршити, али мени је, и не само мени, ваљда, било јасно да ће на Северном Кавказу "тај момак сломити себи врат". Ја сам на то овако гледао. Рекао сам себи: па добро, имам неко време  два, три, четири месеца  да разбијем те бандите. А онда нека ме смењују.
Јасно је било да морамо ударити тамо, у Чеченији, по базама. Па поштено говорећи, све што се радило последњих година, посебно у сфери очувања државе то је... Како да кажем да никога не увредим? То је  аматеризам... Верујте ми, још 1990-1991. године сам поуздано знао, без обзира како то самоуверено звучи, да ће се уз такав однос према армији, према тајним службама, какав се формирао у друштву, посебно после распада СССР, земља врло брзо наћи на рубу пропасти(...)
Па, у суштини, шта представља данашња ситуација на Северном Кавказу и у Чеченији? То је наставак распада СССР. Јасно је да се то једном мора зауставити. Да, неко време сам се надао да ће са привредним растом и развојем демократских институција тај процес бити заустављен. Али живот и пракса показали су да се то не догађа.
Моја оцена ситуације у августу (1999), када су бандити напали Дагестан, била је: ако ми сада сместа то не зауставимо, Русија као држава у њеном данашњем облику неће постојати. Тада се радило о томе да се заустави распад земље. Полазио сам од тога да морам то да урадим по цену политичке каријере. То је минимална цена коју сам био спреман да платим. Због тога сам, када ме је Јељцин прогласио наследником, и сви закључили да је то за мене почетак краја, био потпуно миран. Па, ђаво га однео. Израчунао сам: имам неколико месеци да консолидујем оружане снаге, Министарство унутрашњих послова и ФСБ, да добијем подршку у друштву. Да ли ћу имати доста времена  само о томе сам мислио.
Понављање судбине
Био сам убеђен да, ако сада не зауставимо екстремисте, кроз неко време нам прети судбина друге Југославије на читавој територији Руске федерације, југославизација Русије(...)
Рећи ћу вам чиме сам се руководио и због чега сам био тако сигуран у претњу пред којом се нашла земља. Ето сви говоре  крут, чак суров  не баш пријатни епитети. Али ја ни секунду нисам сумњао, па и елементарно политички писменим људима одавно је било јасно, да се Чеченија неће ограничити само независношћу Чеченије. Она ће бити искоришћена као база за даљи напад на Русију.
Па почела је агресија. Нагомилали су тамо снаге и напали суседну територију. Зашто? Да би бранили независност Чеченије? Наравно, не. Да би откинули додатне територије. Ето, захватило би Дагестан  готово. Цео Кавказ би отишао, то је јасно. Дагестан, Ингушетија, а затим уз Волгу Башкортостан, Татарстан. Па то је правац у унутрашњост земље...
Принцип
Онај ко узме оружје, биће уништен. А са свима осталима можемо да разговарамо.
Бирање судбине
Када су ме именовали за премијера било је интересантно, импоновало је. Мислио сам да ако успем да радим годину дана, и то је добро. Ако помогнем да се Русија спаси од распада, моћи ћу тиме да се поносим. То је читава епоха у животу. А даље...
Дветри недеље пре Нове године (2000) Борис Николајевич ме је позвао у свој кабинет и рекао да је донео одлуку да се повуче. Према томе, мораћу да постанем вршилац дужности председника. Гледао ме је, чекао шта ћу рећи.
Седео сам и ћутао. Почео је детаљније да прича  да жели да саопшти о својој оставци још ове године... Када је завршио, рекао сам: "Знате, Борисе Николајевичу, ако ћемо поштено, не знам да ли сам спреман за то, да ли то желим, јер је то прилично тешка судбина". Нисам био сигуран да желим такву судбину... А он ми је тада одговорио: "Када сам овамо стигао, ја сам имао такође друге планове. Тако је испао живот. Ја нисам за тим жудио, али испало је тако да сам чак морао да се борим за положај председника, услед многих прилика. Ето и вама се, изгледа, судбина тако слаже, да морате да донесете одлуку. И земља нам је тако огромна. Ви ћете успети".
Замислио се. Било је јасно да му није лако. То је уопште био тужан разговор. Нисам се нарочито озбиљно односио према свом именовању за наследника, а тек када ми је Борис Николајевич саопштио своју одлуку, ја заиста нисам био за то спреман.
Али требало је да нешто одговорим. Било је постављено питање: да или не? Направили смо у разговору некакву дигресију, и помислио сам да ће заборавити. Али је Борис Николајевич, гледајући ме у очи, рекао: "Нисте ми одговорили".
Са једне стране, имам своје, унутрашње аргументе. Али постоји и другачија логика. Судбина се слаже тако да је могуће да се ради на највишем нивоу у земљи и за земљу. И глупо је рећи: не, ја ћу продавати семенке, или не, бавићу се приватном правном праксом. Па, на крају крајева, то може да се уради касније. Прво да се ради овде, после тамо.
Пријатно осећање одговорности
Када сам већ почео да радим као вршилац дужности председника, осетио сам... сатисфакцију... то, можда, није најбоља реч... због тога што самостално доносиш одлуке, што си последња инстанца, значи, од тебе много зависи. И одговорност је на теби. Да. То је пријатно осећање одговорности.
Руси су Европљани
Што се пута Русије тиче, ништа не треба тражити, све је већ пронађено. То је пут демократског развоја. Наравно, Русија је више него разнолика земља, али ми смо део западноевропске културе. И у томе је наша вредност, уствари. Где год да живе наши људи  на Далеком истоку или на југу, ми смо Европљани.
Генетски код
Русија је од почетка настајала ка суперцентрализована држава. То је уграђено у њен генетски код, у традиције, у менталитет људи.
Русија и НАТО агресија на Југославију
(Јевгениј) Примаков (председник Владе Руске Федерације) нашао се (у ноћи када је почела НАТО агресија на СР Југославију) у веома сложеној ситуацији (у авиону на путу за САД). Могао је да долети у Вашингтон и да искористи своју посету као трибину да изнесе позицију Русије. Али и Американци су могли то да искористе за своје циљеве. Да интерпретирају долазак руског премијера као знак да се Русија слаже са предложеном варијантом решења југословенског проблема.
Тај начин решавања проблема, који је изабран за Југославију, био је предодређен после распада СССР.
Русија и у свом данашњем својству (2000) може много да уради. Требало је претходно, пре почетка бомбардовања Југославије, проанализирати ситуацију, утврдити са каквим ресурсима располажемо, да бисмо утицали на позицију наших партнера. Могло се активније радити са оним земљама које нису желеле такав развој ситуације(...)
Да смо били укључени у решавање југословенског проблема, не би било то решење (бомбардовање). Ми ни у ком случају не бисмо пристали на мешање тог типа у унутрашње ствари друге земље. Оно се не може оправдати никаквим разлозима, између осталог, ни такозваном хуманитарном интервенцијом. Сматрам да је цела операција била велика грешка у области међународних односа, кршење темељних принципа међународног права.
НАТО пракса супротна од циљева
Ми не пристајемо ни на какве варијанте косовског типа. Ничега што би било аналогично југословенским догађајима нема и не може бити. Утолико пре што је све што су постигли савезници у (северниоалтанској) алијанси, у пракси испало потпуно супротно са циљевима које је за себе поставио НАТО.
Без узбуђења
Читам све новине. Баш новине, а не дајџест. Свеједно којим редом. Почнем од оних које су на врху. Читам "Известија", "Комсомољску правду", "Совјетску Росију", "Комерсант"...
Гледам вести, ако имам времена. Ја се не узбуђујем, а пријатељи се љуте. Па, пријатељи, можда, и имају на то право.
Приоритети и пријатељи
Недостатак дружења са пријатељима ме емоционално тишти. Због тога што имам веома добре пријатеље. И стварно, то је део нашег живота, то смо ми, то је део нас самих. Ја сам то добро осетио када сам отишао у иностранство. Првих година су ми пријатељи страшно недостајали. Једноставно без њих је празнина и усамљеност. Мада су постојали и оптерећење на послу, и породица, и кућа. Схватио сам да ми изражавамо себе кроз пријатеље. После треће године у Немачкој наступио је период адаптације, појавиле су се нове везе. И одједном сам са узнемиреношћу осетио да ме не вуче на одмор. Заиста! Чак сам се и уплашио.
Имам много познаника, а блиски људи се могу пребројати на прсте. Они нису никуда нестали. Они ме нису никада издали. Ни ја њих такође. То је, са моје тачке гледишта, оно мало до чега треба држати. Не знам чак због чега би се могли изневерити пријатељи. Каријера? Сама по себи она ме не привлачи нарочито. Само као могућност самореализације, да се уради нешто интересантно. А како је могућа самореализација ако издајеш себе? Ја на то тако гледам, једноставно. Ако се гледа на каријеру као начин да се стигне до власти, да се командује или зарађује новац, и због тога да си спреман да се лишиш свега  па онда је то друга ствар. А ако имаш животне приоритете, оријентире и вредности, тада схваташ да нема смисла да жртвујеш себе и оне који су део тебе. Једноставно, нема смисла: губитака је више него добитака. Тако испада.
Однос према новцу
Људа (супруга Људмила) се финансијама углавном и сада бави. А ја како нисам обраћао, тако и не обраћам на то пажњу. Не умем нарочито да штедим. Па и због чега да се штеди? Сматрам да је потребно имати комфоран стан, нормално се хранити, пристојно се облачити, дати деци добро образовање, имати могућност да се понекад некуда отпутује на одмор. И то је све за шта је новац потребан. А за шта је?
Уопште, да имам много новца, ја бих путовао. Мало сам био у егзотичним земљама.
Злочин и казна
Када чујем да неког оптужују за крађу или нешто слично, желим да питам: постоји ли код нас још пресумација невиности? Ако злочин није доказан, нико нема право да оптужује човека.
Наравно, постоји чисто руска специфичност, за коју сви знају. Сећате се, био је виц у совјетско време. Долази Брежњев код Картера. Картер каже: "Ево, видиш, какав леп мост?"  "Видим."  "На једној страни је пет трака, на другој  пет... А по пројекту било је на једној десет и на другој  десет."  "Па где су оне?"  "Па све су овде!"  И показује Белу кућу.
Брежњев мисли: "Па добро!" Долази Картер код њега. Наш каже: "Да ли видиш реку Москву?"  "Видим."  "А видиш ли мост?"  "Не видим."  "Јер је све овде!" И показује амбијент у Кремљу.
Треба гледати увек напред
Имам нека властита правила. Једно од њих је да никада и ни због чега не жалим. Постепено сам стигао до закључка да је то исправно. Чим почнеш да жалиш, враћаш се назад, почињеш да омекшаваш. Треба увек мислити о будућности, гледати увек напред. Треба анализирати, наравно, јер негде у прошлости могло је бити грешака. Али анализирати треба само да би се кориговао курс по којем идеш у животу.

Рој Медведев,
Путин – повратак Русије