O životu ovog filosofa

Aristokle, nazvan Platon (*nadimak Platon dali su mu zbog širine (platos) ramena), sin Aristona i Periktione, rodio se u Atini, u znaku Bika, oko 428. pre Hrista. Pošto je, po legendi, ugledao svet istog dana kad i Apolon, roditelji su ga odneli na planinu Himet da bi zahvalili bogu, i dok su svi bili obuzeti religioznim obredom, jedan roj pčela spustio se na njegova usta i napunio ih medom. Ova priča zacelo je netačna, ali pokazuje koliko se antički svet divio svom geniju.
Platon je bio aristokrata: po ocu je vodio poreklo od Kodrosa, poslednjeg kralja Atine i, dakle, od samog boga Posejdona, po majci mu je predak bio Dropid, Solonov brat, veliki političar i zakonodavac grada Atine i, najzad, opet po majci, mogao je da računa na pomoć ujaka Harmida i Kritije, dvojice od Trideset Tirana. S takvom autoritativnom rodbinom (bila je to neka vrsta porodice Kenedi V veka pre Hrista), neosporno da je i Platon dobio želju da se bavi politikom.
U sedmoj epistoli Sirakužanima sam Platon potvrđuje svoj interes za politiku: „Kao mlad razmišljao sam, slično mnogim svojim vršnjacima, da ću se posvetiti politici čim budem stasao i postao samostalan". Međutim, razočaranja koja je doživeo u prvim godinama demokratije bila su tolika da je izgubio svako poverenje u političare. A kako mu ne dati za pravo? Perikle je već odavno iščezao i s njim magični trenutak atinskog "prosvetiteljstva". Naslednici, demagozi Kleon i Hiperbol nisu ni izdaleka bili na njegovoj visini, a Alkibijad, uz sve poštovanje prema njegovoj inleligcnciji, bio je ličnost u koju se nije moglo mnogo pouzdati s moralne strane. To je bila predstava koju je Platon stekao o demokratiji. Potom su stigli peloponeski ratovi, poraz kod Egispotama, mitizacija spartanske efikasnosti i posledično uspostavljanje vlasti Tridesetorice Tirana; za vreme kratkog perioda njihove moći, ujaci Kritija i Harmid pozvali su ga da se uključi u državne poslove, ali kada je Platon uočio da ni politika aristokrata nije bila korektnija od prethodne, napustio ju je i sasvim se posvetio filozofiji. S ponovnim uspostavljanjem demokratije, doživeo je najteže razočaranje: novi režim osudio je na smrt upravo Sokrata, jedinog čoveka koga je smatrao dostojnim poštovanja. Posle takvog iskustva, ne možemo se čuditi što je celog života ostao zakleti antidemokrata.
Susret sa Sokratom bio je pravo ozarenje za Platona. Priča se da se u svojoj dvadesetoj godini bavio poezijom i da je jednog dana krenuo u pozorište gde je trebalo da učestvuje na nekom poetskom takmičenju, kada je ugledao Sokrata kako govori jednoj grupi mladića. Shvatio je odmah da je to ličnost koja će mu bili novi duhovni vođa: spalio je pesme i počeo da ga sledi.
Posle smrti učitelja, zajedno s ostalim sledbenicima, iz straha od progonstva, sklonio se u Megaru kod kolege Euklida i tamo ostao tri godine. Sve dok jednog dana, željan novih saznanja, nije započeo ono putovanje koje se smatra bazom filozofa: obišao je matematičare iz Kirene, egipatske proroke i pitagorejce u Italiji. Da bi kompletirao krug, trebalo je da poseti i Mage u Maloj Aziji, ali zbog ratova koji su tada harali (kao uostalom i danas), odustao je.
Na Siciliju je Platon krenuo, kako sc čini, da bi video krater Etne i mesto gde se ubio Empedokle. Međutim, desilo se da je upoznao mladog Diona, ličnost koja će posle Sokrata biti presudna u njegovom životu.
Dion je bio rođak Dionizija, prvog čoveka Sirakuze; i dok je tiranin bio samovoljan i okrutan, mladi Dion je bio idealista: slušao je o Platonu i njegovim političkim idejama, pa je želeo da ga pozove u Sirakuzu ne bi li filozof preobratio starog tiranina.
Ali, događaji se nisu odvijali kako je Dion zamišljao: Plalon je ubrzo počeo da zazire od običaja na dvoru, a Dionizije, sa svoje strane, sumnjičavo je gledao na tog Atinjanina, koji je govorio kao kakav prorok. Da bi se shvatila atmosfera na sicilijanskom kraljevskom dvoru IV veka, pomenimo gozbu koja je trajala tri meseca neprestano. O tome je sam Platon docnije pisao da mu se nikako nije dopadao ,,taj blaženi život pun italskih gozbi, gde se neumereno jelo i spavalo zajedno".
Najgore se desilo kada su Platon i Dionizije počeli da vode filozofske razgovore o Vrlini. Platon je zastupao mišljenje da je čovek pun vrlina srećniji od tiranina, a Dionizije, koji je vcć nazirao da ga filozof ne ceni suviše, iznenada ga je upitao:
„Ali, zašto si došao na Siciliju?"
,,Da sretnem čoveka punog vrline."
,,I ne smatraš da si ga već sreo?"
„Nikako."
„Tvoje reči odišu senilnošću!" - uzviknuo jc Dionizije razljućeno.
,,A tvoje mirišu na tiraniju", odvratio je filozof.
Pola sata docnije Platona su, vezanog u lance, ukrcali na brod Spartanta Polita, koji je imao naređenje da ga odvede u Eginu i proda kao roba."
,,On je uostalom filozof’’, obrazložio je Dionizije, „neće ni primetiti šta se s njim dešava!"
Na Platonovu sreću, u Egini sc zadesio jcdan od njegovih libijskih poštovalaca, izvesni Anikerid iz Kirene, koji ne samo da ga je otkupio za dvadeset mina, već mu je poklonio i novac od kojeg je filozof sagradio školu.
Osnivanje Akademije bio je jedan od najznačajnijih kulturnih događaja slare Grčke. Škola je bila podignuta na nekoliko kilometara od Atine, na putu gde su bile sahranjene značajne ličnosti, ograđena ogromnim parkom. Evo jedinog opisa iz Fedra: „Najprijatnija od svega bila je trava koja je rasla na blagoj uzvišici, tako meka da se čovek, ispružen po njoj, osećao kao utonuo". Pokraj škole nalazili su se vrtovi posvećeni heroju Akademu, za koga, iskreno govoreći, niko nikada nije saznao šta je tako značajno uradio da bi uživao toliku počast. Kada se čoveku osmehne sreća! Akadem nikada nije mogao ni naslutili da će njegovo ime vekovima označavati sveta mesta u kulturi.
Ovde, oko Platona, sakupio se znatan broj sledbenika (Ksenokrat, Speusip, Aristotel, Heraklid Pontski, Kalip, Erast, Timolaj i drugi) i dve sledbenice (Lasteneja i Aksioteja, ova poslednja u muškom odelu). Život su provodili u vedrom raspoloženju i diskusijama, šetajući senovitim alejama, ispresecanim potocima, i ništa ne bi narušilo taj mir da Dion iz Sirakuze nije insistirao da Platon opet dođe na Siciliju.
Dionizije Stariji, bog da mu dušu prosti, umro je u međuvremenu i tron je nasledio njegov najstariji sin, Dionizije Mlađi. Plutarh piše da ga je otac, iz straha od suparništva, držao od rane mladosti zatvorenog u kući, gde je ovaj grešnik svoje vreme provodio izrađujući predmete u drvetu. Kada je novi monarh došao na presto, Dion je bio ubeđen da će to biti prilika da se uspostavi Platonova država.
Istini za volju, Platon nije više imao želje da se opet ukrca u brod, ne samo zbog neprijatnog iskustva s prvog putovanja i velike razdaljine koju bi morao da prebrodi, već kako je govorio „nije imao poverenja u mlade". No, ako ni zbog čega drugog, da u „svojim očima ne bi izgledao kao oni koji samo govore i ništa ne urade", prihvatio je poziv.
Ovog puta primili su ga uz mnogo počasti, ali ubrzo se situacija promenila krivicom nekih dvorskih ulizica što su na njega mrko gledali i optužili ga zajedno s Dionom za veleizdaju. Ne znajući kako da se postavi, Dionizije Mlađi, gonjen sumnjom, proterao je ujaka a Platonu zabranio da krene s njim.
,,Ne želim", objasnio je mladi tiranin, ,,da o meni ružno govorite kada se nađete zajedno u Atini".
„Nadam se da u Akademiji nije tolika oskudica u temama da bismo morali da govorimo o takvim stvarima", odvratio je cinično filozof.
Iako su Platona primili kao uglednog gosta, bio je zapravo pravi zarobljenik. Sukob između ujaka i nećaka ležao je u tome što je Dionizije bio ljubomoran zbog naklonosti koju je Platon gajio prema Dionu. O uspostavljanju novog uređenja nije bilo ni pomena. Dionizije Mlađi voleo je filozofiju samo na rečima, a u suštini se ponašao isto kao i njegov otac. Međutim, Platon je i ovog puta uspeo da pobegne iz Sirakuze i kada se vratio u Akademiju zatekao je s ostalim sledbenicima i dragog Diona.
Istorija odlaženja na Siciliju ne završava se ovim: postoji i treće putovanje vredno pomena. Posle nekog vremena Dionizije je opet počeo da proganja Platona pismima i molbama da se vrati u Sirakuzu, obratio se pitagorejcima iz Taranta za pomoć, ponavljao svima da ne može bez svog učitelja, poslao najbolji brod po njega i na kraju izjavio, jasno i glasno, da će, ukoliko se filozof ne vrati, on lišiti Diona njegovih dobara.
Platon je već bio star (šezdeset i sedam godina) i plovidba od Atine do Sirakuze u ono vreme nije baš bila šala, ali prijateljstvo prema Dionu je nadvladao i on je rešio da se opet „otisne na pučinu pored smrtonosne Haribde". Razume se da je Dionizije nanovo pogazio reč i Platon je morao po treći put da spasava kožu. Uspeo je uz pomoć prijatelja Arhite, pitagorejca iz Taranta, koji je jedne noći brodom došao po njega. Napomenimo i to da je koju godinu kasnije Dion s osamsto ljudi krenuo na Sirakuzu i svrgnuo Dionizija. Ali docnije ga je u zaveri ubio izvesni Kalip, jedan od Platonovih sledbenika, koji je stalno bio uz njega. Istorija poučava da 3,33 posto sledbenika razočarava.
Platon je umro u osamdeset i prvoj godini za vreme nekog svadbenog banketa; sahranjen je u vrtu heroja Akadema. Za sve vreme njegovog dugog života niko ga nije video da se ikad nasmejao.