IDEALNA DRŽAVA

Pretpostavimo da običan čitalac, koji o filozofiji ništa ne zna, uzme u ruke Platonovu Državu i pročita prvih pet knjiga: kakvu bi predstavu stekao o autoru? Da je običan gad, koji se može uporediti s Hitlerom, Staljinom i Pol Potom. Pa kako se onda objašnjava njegov značaj koji je uvek postojao u svetu? No, krenimo strpljivo: pročitaćcmo najpre dijalog i potom o tome raspravljati.
Država počinje skupom prijatelja u kući Kefala. Prisutni su Polemarh, Eutidem, Glaukon, Trasimah, Lisija, Adeimant i druga gospoda. Tema dana: „Šta je pravičnost".
Prvi počinje da govori Kefal: po njemu, pravičnost znači „platiti dugove", za Polemarha je „činiti dobro prijateljima, a zlo neprijateljima", dok je za Trasimaha ona „korist najjačeg". I dovde je samo mala konfuzija ideja. Ali, potom se umeša Sokrat i diskusija postaje znatno zamršenija. U suštini, neki osnovni koncepti, poput pravde i demokratije, imali su za Grke sasvim različito značenje od ovog današnjeg, zbog čega nam izvesne Platonove tvrdnje, kada ih sada čitamo, mogu izgledati reakcionarne. Mi, naslednici Francuske revolucije, smatramo da je pravda pre svega egalite, odnosno pravna građanska jednakost, dok se za Platona i družinu ona izjednačavala s redom i kao takva mogla je da postoji samo kada je svako ispunjavao svoju dužnost i nije se uplitao u tuđe".
Primera radi, evo nekoliko izvoda iz Države u stilu „Selekcija iz Reader's Digest":
„Da bi razumeli šta je pravičnost", kaže Sokrat, „pokušajmo da prisustvujemo rađanju države".
„Pokušajmo", čuje se odobravanje prisutnih.
„Po mom mišljenju", produžava Sokrat, „država nastaje pošto pojedinac nije dovoljan samom sebi. Čovek treba da zadovolji toliko svojih potreba da je neophodno da više ljudi živi zajedno kako bi jedan drugome pomogli. I taj zajednički život nazivamo država".
„Bez sumnje", potvrđuju prisutni koji od tog momenta imaju samo ulogu oslonca.
„Dakle, prva potreba je hrana, druga stanovanje, treća odevanje i tako redom. Našoj državi, znači, ustrebaće zemljoradnik, zidar, tkač, obućar. Svako će se usavršiti u svom poslu, proizvodeći za sebe i druge, jer, da bi se postigla maksimalna efikasnost, neophodno je da se svako bavi svojim zanatom a ne tuđim. I svakoj kategoriji biće potrebne alatke: plugovi, mistrije, makaze, a isto tako trebaće joj i razne zanatlije: kolari, kovači i drugi. Kako vidite, što duže pričamo, to je naša država sve naseljenija".
„Uistinu, o Sokrate, već je gusto naseljena."
„Ali, moglo bi se desiti da je proizvodnja u samoj državi nedovoljna zbog čega bismo morali da razmenjujemo robu s drugim državama, a da bismo to obavljali, trebali bi nam spretni i vični trgovci; pa potom mornari, komandanti, upravljači brodova kako bi se roba prevozila morem. A kada dođu strani trgovci kod nas, trebaće nam osobe koje će znati da posreduju između njih i naših zemljoradnika." (369a-371e.)
Ukratko, Platonov Sokrat izmišlja postepeno aktivnu zajednicu i po svom običaju počinje nadugačko i naširoko, pošto u Grčkoj, ako je ičega bilo na pretek, to je bilo vreme.
U razgovor upada Glaukon.
„Na žalost, o Sokrate, navodeći čovekove potrebe, govorio si samo o hrani, odeći, stanovanju, ograničivši se jedino na najneophodnije. I da si nameravao da osnuješ državu svinja, ne bi je valjda bolje smislio!"
,,A šta mi savetuješ?"
,,Da vodiš računa i o navikama uglednih ljudi: da im je potreban i krevet, i kolač od smokava..."
„Shvatam, Glaukone, ti bi želeo državu punu luksuza, u kojoj bi bilo i mirisa, i opoja i hetera. No, reci mi da li bi ti se dopalo da ima i imitatora, muzičara, rapsoda, poeta, paževa, komentatora, glumaca, impresarija, izrađivača nakita i nameštaja, kako bi se zadovoljile pre svega naše gospođe?"
,,A zaisto da ne?"
„Zato što bi nam u tom slučaju bila potrebna veća teritorija, kako bismo obezbedili život tim građanima, i bili bismo prinuđeni da je oduzmemo od naših suseda. No, ako i oni budu pohlepni kao mi, uzeće deo naše teritorije."
,,I kakav će biti ishod?"
„Doči će do rata između nas i naših suseda i trebaće nam puno vojnika, dobro uvežbanih, da bismo se odbranili i napali."
"Neće li biti dovoljni sami građani?"
,,Ne, ako važi princip koji smo izložili na počctku: da svako radi svoj posao, a ne tuđ." (372d-374a.)
I tako Platon, pošto je odredio zemljoradnike, zanatlije i ostalo, izmišlja i karijeru vojnika.
,,Ti vojnici, koje ćemo nazvati čuvarima države, treba da budu blagi prema prijateljima i slrogi prema neprijateljima."
,,A kako je moguće, o Sokrate, naći ljude koji su istovremeno blagog i odvažnog karaktera?"
„Vaspitavajući ih putem muzike i gimnastike."
,,U muziku ćeš uvrstiti i literarne kompozicije?"
„Muzika je sve ono što je u vezi s Muzama," odgovara Sokrat, „izuzev izmišljenih priča."
,,O kojim to pričama govoriš?"
„O Homerovim, Hesiodovim i drugih pesnika."
„Šta u njima nalaziš, o Sokrate, za kritiku?"
„To što prikazuju bogove i heroje sa svim našim slabostima, što govore o božanstvima punim srdžbe i verolomstva, o herojima koji plaču i o bogovima koji se smeju..."
,,O bogovima koji se smeju?!"
„Da, koji se smeju", potvrđuje Sokrat, „jer je nedolično biti lakom na smeh i ne može se odobriti da neko, poput Homera, piše stihove ove vrste: ,,Neutoljivi smeh razlegaše se među božanstvima / kada ugledaše Hefesta da posluje po kući." Smatram da takve stvari, iako istinite, ne treba da se pričaju deci ili neformiranim osobama, vcć da se prećute ili eventualno da se prikažu samo uskom krugu osoba, pošto se bogovima na žrtvu prinela životinja velika i retke vrednosti." (374a-377a.)
S ovim podstrekom na cenzuru, završava se druga knjiga Države. U trećoj precizira kakva je muzika i gimnastika potrebna za vaspitavanje čuvara. Njpošto jonske i liđanske melodije, poput core 'ngrato, da bude jasnije, koje bi stvorile „mlitave ratnike", već vojni marševi, dorski i frigijski, koji bi podstakli odvažnost i ljubav prema domovini. Ali oprezno, vaspitanje koje se bazira samo na ratnim veštinama moglo bi da ima opasne posledice: ne bi stvorilo ljude sposobne da razmišljaju, već okrutnike, nemoćne da ubede druge ljude snagom svojih reči.
Posle ovoga, nastaje živa diskusija: pojedini čuvari bili bi podesniji da komanduju, drugi da slušaju. I pošto se odrede prvi, proistekla bi podela na tri klase: oni koji komanduju (filozofi), oni koji se bore (vojnici) i oni koji rade (zemljoradnici i svi ostali). Platonova Država je, dakle, država u kojoj postoje građani serije A, serije B i serije C, i gde onaj ko je rođen u jednoj kategoriji ostaje, najverovatnije, celog života u njoj, ukoliko ga zbog posebnih zasluga ne unaprede ili, obrnuto, ne degradiraju zbog pogrešaka.
„Kada je u pitanju dobra namera", precizira Sokrat, ,,dopušteno je poslužiti se lažima. Reći ćemo, dakle, svojim sugrađanima: svi ste braća, ali božanstvo, dok vas je uobličavalo, umešalo je zlata u one koji su predodređeni da komanduju, srebra u čuvare države i bronze u radnike."
,,A ako se desi da neki građanin iz više klase jednog dana primeti da ima sina od bronze, šta treba da radi?"
,,Da ga bez daljeg uvrsti među radnike, kao i obrnuto, ako bi se u njih rodilo dete s jasnim znacima zlata i srebra, bio bi zadatak čuvara da ga uzmu od roditelja i podignu na doličan rang."
,,I obogatio bi se?"
„Nipošto", odgovara Sokrat, „niko od onih koji nadgledaju državu, bio to filozof ili vojnik, ne sme da poseduje nikakvu ličnu imovinu. Samo će narod moći da zadrži svoje zemljišne posede. A što se tiče hrane, čuvari će dobiti ono što im je potrebno. Živeće i ješće u zajednici, kao da se nalaze u kasarni."
,,A ne misliš li da bi, živeći tako, bili nesrećni?" - pita Adeimant. „Iako je država u njihovoj vlasti, ne bi mogli da izvuku nikakvu korist, ne bi uživali u heterama, niti imali lepe i prostrane kuće."
„Suština je u tome, dragi moj Adeimante, da cilj koji smo postavili nije da usrećimo samo jednu klasu ili jednu osobu, već celokupnu državu. Imaj na umu da veliko bogatstvo i krajnja beda unesrećuju ljude, pošto prvo prouzrokuje luksuz, lenjost i revolucinarne pokrete, a druga bedu, nekvalitetan rad i revolucionarne pokrete."
„Ali u svim državama, koliko znam, postoji bogatstvo i beda!"
,,Da", odgovara Sokrat, „pošto se, umesto da budu jedinstvene države, baziraju na dve klase, bogatih i siromašnih, međusobno neprijateljske, kao u igri poleis" (*ovde Platon misli na poluparnu igru, gde na tabli od 60 polja svaki igrač treba da osvoji što može više.) (414b-422a.)
S društvene pravde, Platon prelazi na pravdu pojedine ličnosti, koja ima tri duše, kao što država ima tri klase.
,,U svakom čoveku", kažc Sokrat, „postoje tri duše međsobno različite: prva služi za razmišljanje i nazvaću je razumska, druga (strastvena) izražava neustrašivost, a treća izaziva u čoveku želju ka ljubavi, hrani, vodi i možemo je zvati požudna. Da bih pokazao kako se ponašaju ove tri duše, ispričaću vam jednu anegdotu: jednog dana se Leontije, sin Aglajonov, vraćao iz Pireja, kada je ugledao nekoliko leševa koje je dželat upravo položio. Mladić je istovremeno umirao od želje da ih osmotri i straha da to učini; dok ih, savladan požudom, nije pogledao, rekavši: „Evo vam, bedne oči, zasitite se ovim lepim prizorom!" U ovom slučaju neustrašiva duša spojila se s požudnom protiv razumske. Dakle, da bi sc postigla pravda, potrebno je da hrabrost (klasa vojnika) uvek služi razumu (klasi filozofa) a nikada požudi (narodu)." (439-440a.)
Stigavši dovde u razgovoru, Sokrat ustaje da krene, ali ga Adeimant hvata za tuniku:
,,Po našem mišljenju, ostao si nam dužan deo objašnjenja. Smatraš da si se mogao izvući govoreći da među čuvarima treba sve da bude zajedničko, čak i žene; no, kako zamišljaš da bi se ta zajednica ostvarila?"
„Nije jednostavno raspravljati o tome", odgovara Sokrat pomalo zbunjen, „rešenje koje predlažem, dragi prijatelji, neobično je i moje reči mogle bi da zvuče kao utopija."
„Ne oklevaj, o Sokrate, pošto oni koji te slušaju nisu ni nevernici ni neprijatelji."
„Onda me pratite: pretpostavimo da žene smatramo jednake muškarcima..."
„Kako misliš jednake?"
„Da su u stanju da obavljaju iste zadatke kao i čuvari, s jednom jedinom razlikom što su one malo slabije a muškarci snažniji..."
„Ali, nemoguće je..."
„...da im omogućimo isto ono vaspitanje koje smo odredili čuvarima, dakle putem muzike i gimnastike."
,,Bilo bi uistinu smešno!"
„Šta je u tome tako smešno?", pita Sokrat povišenim glasom. ,,To što bi radile gimnastiku nage zajedno s muškarcima? Pa, kako onda misliš da mogu da budu od pomoći državi, ako se prethodno ne obuče kako je potrebno?"
,,U redu, ali ta tvoja ideja je, u odnosu na naše navike, kao grom iz vedra neba."
„Ako te je ovaj grom iznenadio, slušaj sledeći."
„Slušam, o Sokrate."
,,Te žene, kako rekoh, pripadaće muškarcima: sve svima i nijedna samo jednom pojedincu. I deca će biti vaspitavana u zajednici, tako da nijedan roditelj neće moći da prepozna svoje (dete)."
,,A po kom kriterijumu će se zbližiti muškarci i žene?"
„Najbolji s najboljim, najgori s najgorim, a da ovi potonji ne bi protestovali, smislićemo vešto igru izvlačcnja kockom, tako da će za svoj nemili izbor moći da okrive jedino sudbinu. Ponavljam da laži mogu biti dopuštene, ako se upotrebe u uzvišene svrhe."
,,A deca?'
„Ona najbolja će se podizati u dečjim jaslicama i dojiće ih majke bujnih grudi, gde će bili primenjen metod da ni jedna neće moći da prepozna svoje dete. Ona najgora će biti smeštena na neko tajno mesto, skriveno od sveta." (Već je mnogo što Platon ne savetuje da ih ubiju. U staroj Grčkoj deca su u prvim danima života bila u velikoj opasnosti: ponekad je bio dovoljan čak plač da bi se novorođenče okarakterisalo kao nedovoljno snažno. Spartanci su uništavali onu najslabiju, a Atinjani su ih iznosili na javni trg i nudili ko bi ih gajio za roblje.)
,,A kakva je prednost svega toga?"
„Budući da ne mogu da prepoznaju svoju decu, čuvari neće dati prednost porodici nad državom, niti će ijedan mladić pokušati da digne ruku na staru osobu iz straha da ne povredi svog roditelja. Što se tiče ratovanja, fizički najsposobniji mladići odlaziće na ratna polja da bi prisustvovali borbama. Vežbaće se na brzim konjima kako bi umeli da se spasu u slučaju poraza. Učiće da se dive hrabrosti vojnika i da preziru plašljivost." (449c-468c.)
Ovde smo otprilike stigli do polovine dijaloga: zaustavimo se za trenutak i, pre no što Platona okrivimo za apologiju nacizma, stavimo se u njegov položaj.
Grčka je u ono doba bila zemlja s bezbroj malih gradova smeštenih na uzvišicama, izolovanih jedan od drugog i gotovo uvek u međusobnom neprijateljstvu, gde je pobeda jednog grada značila često smrt odraslih muškaraca i ropstvo žena i dece. Da bi se osigurali, morali su da podižu visoke zidine koje su štitile Akropolj i da imaju dobro uvežbanu vojsku.
Platon je kao dvadesetogodišnjak bio svedok spartanske pobede nad Atinom. General Lisandar, pošto je uništio atinsku flotu, srušio je gradske zidine i, prognavši demokrate, postavio oligarhe koji su iskoristili momenat da zavedu režim terora. Prirodno je, dakle, što je u tim nemilim okolnostima filozof osetio neophodnost da uspostavi red ili, kako on to naziva, „pravdu". Politički model na kome se inspirisao nije mogao biti nikakav drugi, no model pobednika. Mitski Likurg, izumitelj spartanskog komunizma, činio mu se verovatno nekom vrstom Mao Ce-Tunga koga je trebalo slediti.
I eto zašto Platon, osnivajući državu, zamišlja je malih dimenzija, opkoljenu neprijateljima i koncentrisanu oko polisa. Njegovi idealni građani su ljubitelji zajednice, a ne privatnog. I kada određuje veličinu teritorije Države, ne prelazi granice opsega Atine. Nikada, u svojim dugim raspravama, ne uspeva da hipotizuje carstvo ogromnih razmera. S druge strane, Aleksandar Veliki još nije bio stupio na scenu da bi mu pokazao kako se od skupa pobunjenih plemena može stvoriti jedinstveni narod.:
Tu je i još jedan problem: gde smestiti idealnu državu? Platon pokazuje izvesnu nepoverljivost prema moru. U svom dijalogu Zakoni doslovce kaže: „More je prijatno ako se tu živi pokatkad, ali s vremenom postaje gorka i slana realnost pošto ispunjava grad pometnjom i sitnim poslovima, unoseći među građane klicu nedoslednosti i prevrtljivosti". Drugim rečima, dok je zemljoradnik pošten čovek koji proizvodi samo koliko mu je potrebno ili maksimum koliko mu treba za razmenu, trgovac razmišlja jedino kako da prigrabi novac. Budući da su proizvodi zemlje podložni kvarenju, ne mogu se nagomilavati, dok novac to može, te izaziva nezajažljivost i nesreću. I pošto se u to vreme trgovina obavljala isključivo morem, jer Atika nije imala podesne puteve, svaki grad smešten uz obalu bio je istovremeno trgovački centar i samim tim ne odveć prijatno mesto. Platon u svom idealnom projektu određuje čak i sigurnosnu razdaljinu od mora: četrnaest kilometara i sedamsto metara; nemojte me pitati zašto.
U istoriji zapadne misli, Platon je zbog svog dela Država imao mogo kritičara: prvi među njima je austrijski filozof Karl Poper koji, stavljajući ga uz Hegela i Marksa, naziva Platona neprijateijem slobode ili, kako on kaže, „otvorenog društva". Poper naročito okrivljuje atinskog filozofa da je inspirator svakog totalitarizma i citira odlomke u kojima Platon govori protiv demokratije. (*Primera radi, navodimo jednu od definicija o demokratiji koju Poper u svojoj knjizi Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (it. prev. Armando, Roma 1973) pripisuje Platonu: „Demokratija se rađa kada siromašni, posle pobede, ubiju deo svojih protivnika, druge prognaju i podele s ostalima upravu i javne funkcije".) Osnovna Poperova greška je u tome što sudi o Platonu s modernog stanovišta, umesto s aspekta IV veka pre Hrista. Platon, zapravo, nije bio ni za diktaturu ni za demokratiju, već je procenjivao boljom jednu ili drugu zavisno od toga ko se nalazio na kormilu: kada govori o političkim režimima, po mestu važnosti, nabraja šest oblika i stavlja na prvo mesto vladavinu jedne ličnosti (moharhiju, filozofa-kralja, praktično samog sebe, iako to ne kaže), potom vladavinu nekolicine (arisiokratiju) i, na kraju, vladavinu većine (demokratiju): ovo u slučaju kada su vladari dobri. Ukoliko su lupeži, preokreće rang-listu i stavlja na prvo mesto upravu većine (demagogiju), na drugo upravu manjine (oligarhiju) i najzad tiraniju.
Sa ovih istih razloga zbog kojih jedni kritikuju Platona, drugi ga uzdižu. To često biva kada pojedinci žele da podignu sebi ugled i opravdaju svoj reakcionarni stav. Drugim rečima, kazati „gledaj, isto tako je mislio i Platon!" ima uvek efekta. Jednom, u vreme burnih dana '68, desilo mi se da sam video u kabinetu jednog od direktora firme sledeću Platonovu frazu, uokvirenu u ramu: „Kada se narodu, žednom slobode, dozvoli da se opije, dešava se, ukoliko se vladajuća klasa odupire sve većim zahtevima svojih potčinjenih, da je narod proglašava tiranijom. A dešava se i to da nekoga ko se pokorava pretpostavljenima, smatraju servilnim i bez karaktera; kada zaplašeni otac popušta svom sinu, gubi autoritet, kad učitelj ne kažnjava učenike, ovi mu se podruguju, ako stariji nisu dovoljno strogi, mladi pretenduju da budu na istoj nozi. U takvoj klimi slobode, u ime nje same, nema poštovanja i obzira ni za koga i u tom popuštanju rađa se i razvija zla klica: tiranija". Na kraju čitanja direktor mi se obratio: „Jeste li videli? I Platon je mislio kao mi! Izgleda kao da je sada napisano!"
Post scriptum: Platonov Sokrat iz Države nema ničeg zajedničkog sa Sokratom koji je nama poznat. Država je delo u kome, po mom mišljcnju, ima veoma malo sokratovskog. U vezi s tim pominje se da je Platon jednom u prisustvu Sokrata počeo da čita jedan od dijaloga iz svog dela i da je na kraju učitelj začuđeno povikao: „Ma, vidi molim te, kakve gluposti me ovaj mladić tera da govorim!"

MIT O PEĆINI
„Ne-biće nije", i u tome bismo mogli svi da se složimo, muka je, međutim, što je ono vidljivo.
Želeći da objedini Parmenidovo biće i Heraklitovo proticanje, Platon izlaže Mit o pećini da bi nam objasnio razliku između realnosti i privida, odnosno upoređuje „jedino, savršeno i nepromenljivo" i „mnogostruko, nesavršeno i promenljivo".
Zamislimo ogromnu pećinu i u njoj nekolicinu ljudi okovanih u lance od detinjtinjstva, tako da im je onemogućeno da se okrenu prema izlazu, to jest primorani su da neprestano gledaju unutrašnji zid. Iza leđa tih nesrećnika, odmah pri izlazu iz pećine nalazi se uzdignuta ulica i duž nje zid, iza koga prolaze drugi ljudi noseći na leđima statue i predmete raznih oblika i materijala, „otprilike kao marionetisti koji gledaocima prikazuju lutke." Nosioci statua diskutuju živo međusobno i njihov glas se prelama u dubini pećine. Iza svih njih je Sunce ili, ako hoćete, ogromna vatra koja osvetljava scenu.
Pitanje: šta će misliti ljudi vezani u lance o senkama koje vide da se kreću po zidu i o glasovima koje čuju? Odgovor: dobronamerno će verovati da su senke i glasovi jedina postojeća realnost.
Pretpostavimo sada da jedan od njih uspe da se oslobodi i vidi statue. U prvom momentu, zaslepljen svetlom, videće ih nejasno i smatraće da su senke, koje je prvo video, mnogo jasnije. Ali potom, kad izađe iz pećine i navikne se na Sunce, shvatiće da je sve ono što je do tog momenta gledao, bila samo senka čulnih predmeta. Možemo pretpostaviti šta bi pričao drugovima kada se vrati u pećinu: „Momci, pojma nemate, napolju postoje ncverovatne stvari! Svetlost i predmeti koji se ne mogu opisati. Statue čudesne, savršene, izuzetne, ne mogu se uporediti s ovim odvratnim senkama koje gledamo od ujutru do uveče!"
Ali mu ne bi poverovali: u najboljem slučaju bi mu se podsmevali, a ako bi insistirao, seti se Sokrata, mogao bi da bude i osuđen na smrt.
Pojednostavljeno objašnjenje Mita o pećini: biće je Sunce, odnosno spoznaja, ne-biće su senke ili privid, a u sredini, između Sunca i senki je mišljenje (nahođenje), ono što mislimo o čulnim predmetima. Spoznaja se razlikuje od mišljenja u tomc što prva vidi stvari kakve zaista jesu, dok ih druga zamišlja u nejasnoj i konfuznoj formi, odnosno posreduje između bića i ne-bića.
„Ali čemu sve ovo služi?", mogao bi se pitati slučajni prolaznik. Služi da bi se shvatilo da u životu postoje izvesni lažni ciljevi, kao novac, moć i uspeh, koji su samo senke jedne mnogo istinitije realnosti koja je van domašaja naših čula. Tu realnost možemo, za sada, samo da naslutimo pošto postoji izvor svetosti (Bog) koji nam je projektuje. Polazeći od toga, osvrnimo se za filozofom koji nam osvetljava put: on je jedan od retkih koji je uspeo da se oslobodi lanaca i pogleda istini u oči.
Izaći iz pećine, za Platona, znači stići do spoznaje nepromenljivih Ideja. Jedno je proceniti lepu osobu, drugo je znati šta je zaista lepota. Ni filozofima nije lako dospeti do toga; da bi im pošlo za rukom, moraju da prevale dug put.