SVET IDEJA
Mit o pećini uvodi u učenje o Idejama, koje je istovremeno logička i metafizička teorija. Ako, kada ugledam kokošku, pomislim „evo, to je kokoška", rasuđivanje teče u ovom smeru: „Životinja koju vidim ima nečeg zajedničkog sa svim kokoškama, znači, treba da je kokoška". Ali, ako tvrdim da sve kokoške na svetu teže da liče na Idealnu Kokošku koja postoji u Natčulnom Svetu, iskazao sam metafizički koncept. U međuvremenu kokoška, ona relana, i dalje čeprka po travi, nesvesna da je ružna kopija Ideje Kokoške koja, blago njoj, neće dospeti u opasnost da završi u loncu.
Između logičke teorije i one metafizičke postoji stupanj koji odvaja Platona od pređašnjih filozofa. Dok putem logike stižemo samo do koncepta Univerzalnog, učenje o Idejama po prvi put u istoriji filozofije dotiče Nešto što je van Univerzuma. Svi predsokratovci su, manje ili više, nastojali da pronađu arche, početak stvari, i svi su zamišljali da je to fizički pokretač /uzrok/: voda, vazduh, vetar i slično. Čak je i Anaksagora, izumitelj Nous-a, višeg Razuma, smatrao da je taj Um kakva materijalna supstanca, možda malo savršenija i neopipljivija od drugih, ali još uvek nešto što je fizičko. Platon započinje ono što su grčki mornari nazivali ,,druga navigacija" ili navigacija veslima, pošto ona prva, nesavršenija, koja je koristila vetar kao prirodni pokretač, nije više mogla da odgovori na izvesna pitanja.
Ako sam prethodno Ideju o kokoški donekle i shvatio, stvari počinju da se komplikuju s idejom koja se odnosi na apstraktnu suštinu. Kada kažem „Marina je lepa", dajem samo jedan primer lepote: prvo, jer Marina nije uvek bila lepa, naprotiv, sećam je se kad je imala dvanaest godina i bila ružnjikava, a ni u starosti neće biti lepa, dok je Ideja o lepoti, Lepota po sebi, nepromenljiva suština koja se u ovom momentu nalazi „unutar" Marine, ali isto tako i „unutar" panorame Rio de Žaneira ili poezije Montalea. Marina može da se dodirne (naravno u šali), ali lepota ne.
Za nas danas, ideja je misao, mentalni proces, nešto što se stvara u našem mozgu, dok je za Platona bila jedna od mnogih spoljašnjih suština, koje je mogućno „videti" samo umom.
Ideje sa svojom jedinstvenošću, nepromenljivošću i večnošću, stvarale su onu sigurnost za kojom su težili i Platon i njegovi savremenici. Kraj V veka bio je za Atinjane period velike političke i moralnc nestabilnosii: demagozi i sofisti su toliko uzeli maha da više niko nije znao šta je „dobro" i „pravedno": sve se činilo nepouzdano. Platon, međutim, sa svojim učenjem o Idejama uvodi donekle red u tu etičko-političku konfuziju i stabilizuje tri nivoa spoznaje:
1. nauku, koja predstavlja perfektno poimanje nepromenljivih koncepata, onih koje ne treba olako shvatiti, odnosno Ideje (biće);
2. mišljenje, koje dopušta da se o čulnom svetu imaju različiti sudovi (promenljivost);
3. neznanje, koje je svojstveno onima što provode dan ne pitajući se o uzroku stvari (nebiće).

Ovom podelom Platon stvara filozofski kompromis između Parmenidovog bića i Heraklitove promenljivosti. Biće je stvoreno od Ideja: nepromenljivo je i večno kao što su i ideje nepromenljive i večne, iako nije baš Jedno kao kod Parmenida, budući da Ideja ima mnogo; promenljivost, međutim (koja je na pola puta između bića i nebića), predstavlja čulni svet, onaj svakodnevni, koji se stalno menja i o kome možemo da imamo oprečna mišljenja, a da zbog toga ne odustanemo od svetih principa.
I među Idejama postoji hijerarhija: najvažnija od svih je Ideja o Dobru po sebi, potom ona o moralnim vrednostima (lepo, pravedno, rodoljublje...), zatim o matematičkim konceptima (prava, trougao, kvadrat, veličina, jednakost...) i konačno, o stvarima prisutnim u prirodi (pas, sto, drvo, žena, grozd, posuda...). U jednom od Plalonovih dijaloga, Parmenid je pokušao da zbuni Sokrata pitajući ga da li postoje i Ideje o negativnim stvarima, na primer: ideje o smeću, o blatu, o vašima, i Sokrat, ne znajući Šta da odgovori, negirao je njihovo postojanje, na šta je Parmenid mudro primetio: „Ovo je, o Sokrate, stoga što si mlad i filozofija te još nije celog prožela. Doći će dan kada ćeš shvatiti da ne treba da nipodaštavaš nijednu stvar".
Na stranu ove nezgode o odbojnim idejama, postoji ipak problem odnosa između savršenih modela (Ideja) i njihovih nesavršenih kopija (čulnih predmeta). Ako pokušam da nacrtam slobodnom rukom krug, sigurno će ispasti nepravilan, ali niko neće protestovati, jer ću na kraju crtanja oprezno reći: „Neka je to krug". No, ako je lako oprostiti prosečnom crtaču, nećemo tako reagovati u odnosu na prirodu kada stvara nesavršene kopije ljudi, žena i životinja.
Tu Platon uvodi Demijurga. Radi se o nekoj vrsti Boga-zanatlije, na pola puta između Ideja i čulnog sveta, koji oblikuje materiju inspirišući se njima (Idejama): nekada uspe, nekad ne. Demijurg je, dakle, tvorac. Ali, oprezno, to je tvorac koji nema ničeg zajedničkog s Bogom, kako ga mi zamišljamo, pošto se nalazi na nižem stepenu od Ideja: dok ove potonje nemaju nikakvu potrebu za njim da bi postojale, Demijurgu su One potrebne da bi stvorio svet. Koncept o Bogu, međutim, mogao bi najpre da se podudara s Idejom o Dobru po sebi, koja, budući na vrhu hijerarhije Ideja, uzrokuje sve ostale.

PLATONSKA LJUBAV
Većina ljudi veruje da je platonska ljubav sentimentalni odnos između dve osobe. Stvari ne stoje zapravo tako. Platon je bio ubeđen da je krajnji cilj ljubavi rađanje „lepog", i da bi nam to objasnio, napisao je jedno od najlepštih književnih dela svih vremena: Gozbu.
Želeći da proslavi nagradu koju je upravo dobio kao poeta tragičar, Agaton poziva u svoju kuću grupu prijatelja, među kojima Pausaniju, Fedra, Alkibijada, Aristofana i lekara Eriksimaha. I Sokrat je trebalo da prisustvuje, ali neposredno pred ulazak u vilu iznenada je zastao prožet ko zna kojom misli. Pojavio sc potom na gozbi kada su zvanice već stigle do voća.
Tema večeri je Ljubav. Eriksimah određuje da svako od njih, počev zdesna, uzme reč i održi pohvalu bogu. Prvi je Fedar i, iskreno govoreći, njegova interpretacija nije naročito interesantna: mladić se ograničava na to da je Ljubav jača od svih bogova i smatra da je onaj ko voli srećniji od onog ko je voljen, jer je jedini koji je prožet bogom. Mnogo neobičniji je Pausanijin govor.
„Moj je utisak, o Fedre, da tema nije postavljena korektno: ti govoriš o Ljubavi kao da je ona jedna jedina, a zapravo postoje dve: 'nebeska' Afrodite Uranije i „obična" Afrodite Pandemos. Muškarcima je uglavnom bliža ova druga, trče za ženama, žude za njihovim telom više negoli za dušom i, u nameri da dostignu tako mizeran cilj, odabiraju glupe osobe. Za razliku od ove vrste ljudi, obožavalac nebeske ljubavi odabraće muškarce, diveći se jačoj prirodi i njihovoj većoj inteligenciji. Na žalost, kod nas pravilo nije uvek jasno: u Elidi, u Beotiji i kod Lakedemonaca pošteno je voleti muškarce, u Joniji i ostalim varvarskim pokrajinama, baš zato što u njima vladaju tirani, pederastija se smatra sramnom. U Atini se zapravo ne zna pravo stanje: dok su na rečima svi tolerantni, u suštini reaguju drugačije: očevi postavljaju pedagoge uz naočite dečake, zabranjuju mladićima da zastaju s milosnicima i nagovaraju njihove vršnjake da ih nadgledaju. Ja, dakle, mislim da Ljubav po sebi nije ni lepa ni ružna, već zavisi od načina kako je ko prihvata: moralna je ako se lepo vodi, sramna je ako se vodi ružno." (180c-185c).
Posle Pausanije red je na komcdiografa Aristofana koga je upravo zadesilo štucanje i moli Eriksimaha da ga zameni i nađe načina da ga izleči.
„Učiniću i jedno i drugo", odgovara lekar, „govoriću umesto tebe a ti u međuvremenu zadrži dah za nekoliko trenutaka dok ti ne prođe štucanje. O Ljubavi imam i ja svoje mišljenje koje jc povezano s mojom profesijom, medicinom. Pausanija je govorio da postoje dva vida Ljubavi, a ja mislim da ih ima mnogo: posmatram Ljubav kod muškaraca, kod žena, životinja, biljaka i svih živih vrsta. Gde god postoji suprotnost kvaliteta, puno-prazno, toplo-hladno, gorko-slatko, suvo-vlažno, ja vidim Ljubav kao kakvog posrednika koji interveniše da poravna kontraste i uspostavi harmoniju. Medicina je, dakle, oruđe Ljubavi i za to treba da zahvalimo Asklepiju koji je njen osnivač. Kada obična Ljubav nagoni čoveka da se poda zadovoljstvima trpeze, nebeska Ljubav mu, pod formom medicine, postavlja granice prave mere." (185d-188(1.)
Aristofanovo glasno kijanje prekida diskusiju Eriksimaha. Svi se okreću prema njemu i komediograf to koristi da započne svoj govor.
„Zaista jc čudno, o Eriksimaše, da harmonija u telu, dakle Ljubav, može da se postigne običnim kijanjem. Kao što vidiš, štucanje je prestalo čim sam kinuo."
„Tvoja mana je, o Aristofane, što želiš uvek da budeš duhovit", odgovara lekar. „Ako tako nastaviš, moraću da budem na oprezu dok govoriš da bih shvatio kada se šališ a kad govoriš ozbiljno."
„Nemoj da brineš, o Eriksimaše", odvraća Aristofan, ,,ovo što hoću sada da ispričam nije duhovito, već samo neobično! Da bi se podrobno shvatila snaga Ljubavi, neophodno je da znaš kakva iskušenja je podnela ljudska priroda. Na samom počctku čovečanstvo je imalo tri pola: muškarcc, žene i neka čudna bića, nazvana hermafroditi, koji su bili istovremeno muškarci i žene. Sva ta bića bila su dvostruka u odnosu na nas: imala su četiri noge, četiri ruke, četiri oka i tako redom. Hodala su na četiri noge i mogla su da se kreću u svim pravcima, kao rakovi. Bila su užasne ćudi, pa su svojom nadljudskom snagom i preteranom ohološću prkosili Bogovima kao sebi ravnim. Naročito je Zevs bio gnevan na tu njihovu drzovitost: s jedne strane, nije želeo da ih ubije da ne bi izgubio njihovo prinošenje žrtve, s druge, opet, morao je nešto da učini, kako bi im spustio krestu. Smišljao je smišljao, i jednog lepog dana odlučio da ih podeli nadvoje, tako da svaki deo ostane s dve noge; zapretio je da će ih, ukoliko budu uporni u svojoj opakosti, podeliti još na pola i primorati da cupkaju na jednoj nozi. Posle ove hirurške interveneije, iako je Apolon nastojao da zaceli rane, ljudi su postali nesrećni, jer je svakom od njih nedostajala druga polovina: svako je od njih čeznuo da se spoji sa srodnom dušom. I upravo je ta žudnja ono što se naziva Ljubav." (189a-193c.)
Posle Aristofana, reč uzima Agaton. Pesnikova intervencija je bez glave i repa, naročito što se tiče sadržaja. Kako nalaže moda epohe, Agaton nastoji da nakiti govor samo suvišnim frazama koje stvaraju utisak, istim onim koje su mu verovatno osigurale pobede na literarnim takmičenjima. Uprkos tome, dobija na kraju aplauz. Agaton ustaje da se zahvali. Jedini koji vrti glavom je Sokrat.
„Znao sam da će Agatonova veština da me zbuni!" - uzvikuje filozof. „Slušajući ga, činilo mi se da čujem Gorgijinu virtuoznost i malo je falilo da od stida pobegnem. Naivno sam verovao da svako od nas treba da se ograniči samo na istinu, a ne da peva hvale o Ljubavi, ne hajući da li su one lažne ili ne. Nemojte sad od mene očekivati hvalospev, pošto i nisam u stanju da ga smislim. Pokušaću samo da kažem ono što smatram da je istinito o ovom argumentu."
,,Da je Agaton govorio divno, to je tačno", odgovara Eriksimah, ,,ali da si ti zbunjen, o Sokrate, to ne mogu da verujem. Počni s govorom i iznesi svoju istinu".
,,O Ljubavi me je poučila", počinje Sokrat, ,,jedna žena iz Mantineje, po imenu Diotima. Govorila mi je da Ljubav nije bog, već demon, nešto na pola puta između boga i smrtnika, i da nije ni lepa, ni ružna, ni pametna, ni glupa".
„Meni se čini da ti huliš!", uzvikuje Agaton. „Kako možeš da kažeš da Ljubav nije bog!"
„Tako je kazala Diotima", izvinjava se Sokrat. Potom nastavlja: „Priča se da su na dan Afroditinog rođenja bogovi organizovali gozbu na Olimpu i da je među ostalim zvanicama bio Por, bog snalažljivosli. Na toj zabavi desilo se mnogo čudnih stvari: stigla je Penija, Nemaština, ali je nisu pustili da uđe, i ona, grešnica, ostala je ispred sale u nadi da će se nekako opskrbiti. Pošto je Por bio preterao u piću, izašao je napolje teturajući se i posle dva koraka srušio se na zemlju. Ugledavši ga ispruženog po podu, Peniji sinu ideja da iskoristi priliku. 'Ja sam najsiromašnija boginja na Olimpu, tu je Por najlukaviji među bogovima, možda ću, ako se spojim s njim poboljšati svoju sudbinu!' I iz te veze, Nemaštine i Snalažljivosti, rodila se Ljubav."
Filozofove reči propraćene su negodovanjem. Potom se auditorijum stiša da bi saznao još nešto o toj neobičnoj Ljubavi.
„Ljubav nije ni lepa ni nežna, kako mnogi misle, već suprotno, po majci je istrajna, bosonoga, lutalačka, naviknuta da spava naga na goloj zemlji, na kućnom pragu i po ulici, spremna da provodi noći pod vedrim nebom i da živi u stalnoj bedi, dok je s očeve strane, naprotiv, zavodnica lepih i uzvišenih, hrabra i odlučna, lovac na trikove svake vrste, vešt poznavalac, pun zamki, spreman da celog života filozofira, varalica, čarobnjak i sofista".
„Kako jc moguće, o Sokrate, da ljubav nije lepa?", pita Fedar začuđeno.
„Sam si to rekao, o Fedre. Ljubav je ko voli, ne ko je voljen. Samo onaj ko je voljen oseća potrebu za lepotom, ne onaj ko je zaljubljen, i pošto Lepo može da se identifikuje s Dobrim, ko teži ka Lepom, želi i Dobro i moći će da bude srećan samo kada ga pronađe. Cilj Ljubavi je rađanje Lepog." (198b-206a.)
„Hoćeš da kažeš", pita Fedar, ,,da želeći Lepo, možemo i da ga stvorimo?"
„Lepo i Dobro!" - odobrava Sokrat ushićeno. „Svi ljudi su sposobni da rađaju telom i dušom i žele da postanu besmrtni. Kako ćc uspeti? Odgovor je jednostavan: rađajući Lepo i Dobro. Svako nastoji na sve moguće načine da dostigne besmrtnost: neki je traže putem slave, a poneko, bogat duhom, ostavlja trag o sebi u genijalnim delima. I to je pravi put: početi od lepote tela da bi se posle postepeno uzdigli do apsolutnog." (206c-211c.)
Kazano običnim rečima, Ljubav je za Platona neka vrsta lifta koji na prvom spratu nalazi fizičku ljubav, na drugom duhovnu, na trećem umetnost i tako redom, pravdu, nauku, čistu spoznaju, do poslednjeg, gde se nalazi Dobro.

Interpretacije Gozbe su mnogobrojne, poneke tako maštovite da se pitamo kako su učenjaci uspeli da iz Diotiminog pričanja izvuku toliko filozofskih pouka. No, koliko se sećam, niko, osim Enca Paća, (*ital. filozof (1911-1976) - polazeći od egzistencijalističkih pogleda, interpretira Huserlovo tumačenje fenomenološkog metoda) nije dovoljno obratio pažnju na roditelje Ljubavi: Pora i Peniju. Zašto bajš Snalažljivost i Nemaština? Možda je siromašnome potrebniji neko njemu sličan? Ili ga veština snalaženja i želja da se preživi podstiču na ljubav prema bližnjem? I veliki proroci su, uostalom, uvek naznačavali povezanost između Nemaštine i Ljubavi. Bogataš iz Jevanđelja, onaj iz priče o kamili i iglenim ušima, samo je jedan od mogućih primera. Bogatstvo dovodi do egoizma i lako je uporediti kako u bogatijim i razvijenijim gradovima postaju hladni i teški ljudski odnosi.