BESMRTNOST DUŠE
Platon iznosi tri dokaza o besmrtnosti duše. Pokušaću da ih opišem na najjednostavniji način, pa neka se posle svako privoli kojem hoće.

Prvi dokaz. Oko nas postoji vidljivi i nevidljivi svet. Logično je smatrati da je prvi bliži telu (koje je vidljivo), a drugi duši (koja je ncvidljiva); i pošto se vidljivo menja i umire, dok je nevidljivo nepromenljivo i večno, samim tim će i duša biti nepromenljiva i večna.

Drugi dokaz. Suprotnosti ne mogu da koegzistiraju u istome. Ako je telo toplo, znači da je u njega ušla Ideja Toplog, ako se ohladi, to je zbog toga što je Ideja Hladnog zamenila Ideju Toplog. Biće živi jer ima Dušu, ako umre, znači da je Ideja Smrti isterala Ideju Života, odnosno Dušu.

Treći dokaz. Pristalice eristike (*Eristika - umetnost osporavanja neke tvrdnje. istinite ili ne: primenjivali su je sofisti. Eristika ima svoje korene u elejskoj i kiničkoj logici, koja polazi od nemogućnosti razlikovanja istine od neistine. U antičkom svetu tilozofe megarske škole nazivali su anionomastički eristicima.) su tvrdili da je nemoguće doći do spoznaje, navodeći dva slučaja: ako neko ne poznaje spoznaju, ne može se shvatiti kako je moguće, našavši je, da je prepozna; a ako je već poznaje, onda se ne razume zašto je potrebno da je traži. Po Platonu, čovek prepoznaje spoznaju pošto je ona već unutar Duše. Drugim rečima, spoznaja bi bila anamneza, odnosno oblik sećanja, ponovno proisticanje onih stvari koje smo usvojili u prethodnim životima.

No, da vidimo kako Platon zamišlja dušu. U Fedru je upoređuje s aurigom koji upravlja kolima s dva vatrena konja, od kojih je jedan odabrane rase i plemenit, a drugi kljusina najgore vrste. Aurig bi želeo da konje potera što je više moguće u visinu, da ih napasa u Dolini Istine zajedno s konjima Bogova. Ali mu to ne uspeva uvek, jer kljusina vuče nadole i dobar konj gubi ravnotežu. Da Duša ne bi pala, hvata se za prvo telo na koje naiđe i oživljava ga. Telo je, dakle, po Platonu, privremeno utočište duše. Pri svakoj smrti duša menja dom i, zavisno od toga koji konj nadvlada, ona se penje i spušta u hijerarhiji života. Za radoznalog čitaoca evo redosleda života, kako ih po mestu važnosti navodi Platon:
- ljubitelj mudrosti i lepog
- kralj poštovalac Zakona
- državnik ili stručnjak u poslovima i finansijama
- atleta ili lekar
- prorok
- pesnik ili umetnik
- radnik ili seljak
- sofista ili demagog
- tiranin
U delu Timaj feminista Platon (isti onaj koji u Državi govori o jednakosti između muškaraca i žena) izjavljuje da „(...) ako duša ne uspe kao muškarac, prelazi u prirodu žene, a ako i u ovom potonjem životu podlegne zlu, pretvara se u divlju životinju".

U poslednjoj knjizi Države, Platon nam daje još jedan primer o tome kako duša može da bira oblik života: reč je o čuvenom mitu o Eru.
Er je vojnik koga u borbi ranjavaju. Misleći da je mrtav, Bogovi ga odnose na onaj svet, gde on, protiv svoje volje, prisustvuje nekoj vrsti strašnog suda. Nesporazum se potom razjasni, no suci mu dozvoljavaju da ostane pod uslovom da smrtnicima prenese sve što je video.

Ovo je njegova priča:
„Zajedno s dušama svojih drugova stigoh na neko divno mesto gde ugledah četiri ponora: dva okrenuta prema centru zemlje, a dva prema nebu. U sredini, na visokom postolju, nekoliko sudaca odlučivalo jc o dušama i slalo ih u pakao ili na nebo, već prema tome da li su pripadale pravednim ili nepravednim ljudima. I gresi i nagrade bile su udesetostručene u odnosu na zlodela ili dobročinstva počinjena u toku života. U međuvremenu iz druga dva ponora izlazile su gomile duša, umrlih u davna vremena, koje su već ispaštale grehe ili uživale nagradu. Neke od njih su bile toliko dronjave i gnusne da su izazivale sažaljenje, druge su, naprotiv, izgledale vesele i nasmejane. U momentu susreta razmenjivale su pozdrave i pričale jedne drugima svoje muke i radosti. Potom smo, svi zajedno, krenuli na dug put do nekog mesta gde su nasred jednog proplanka sedele tri Mojre (*Mojre (od gr. Moirai - sudbina) - predstavljene kao tri starice, kćeri Noći, po jednoj verziji, ili Zevsa i Temide, po drugoj, koje „predu nit života": prva prede, druga svija i treća preseca nit, određujući tako rađanje, život i smrt pojedinca.): Lahesa, Klota i Atropa. Na te duše bacalo se kamenje koje je sadražvalo znake budućeg života. Bilo ih je svake vrste: životi umetnika, životinja, naučnika, atleta, žena, robova i tako redom. Svaka pojedina duša, čim bi na nju došao red, gledala je da izabere, od najbližeg kamenja, onaj život koji joj se činio najpoželjniji. Ugledah jednu dušu kako pohlepno prihvata ulogu tiranina, ne obazirući se na gorčinu koju bi joj ta sudbina izazvala; druga duša je prigrabila život nekog bogataša koji nije imao ni jednog prijatelja; videh da Ajant Telamonov bira život lava, Tamirij slavujev a Agamemnon život orla. Primetih Atalantu kako grabi pobede jednog olimpijskog atlete i, najposle, Odiseja gde podiže sa zemlje kamen koji su svi zanemarivali: bio je to život običnog čoveka, bez velikih emocija, što mu je omogućilo da živi srećno i zadovoljno."

Mit se završava tako što su sve duše, izuzev Era, primorane da popiju malo vode reke Lete, pre no što se vrate na zemlju, i tako zaborave sve prethodne živote.

PLATONOVI SLEDBENICl (NIŽIPLATONISTI)

Osim Aristotela, Platonovi sledbenici nisu ostavili neki značajni trag za sobom. Posle učiteljeve smrti, na čelo Akademije došao je njegov sestrić Speusip.
Sin Eurimedontov i Platonove sestre Poton, Speusip nije imao ničeg zajedničkog sa svojim ujakom: naprasitog karaktera (jednom prilikom bacio je svoje psetance u jamu, jer mu je smetalo za vreme nastave), bio je više okrenut zadovoljstvima života nego poučavanju. Završio je na stolici kao paralitik, koga su učenici šetali gore-dole po Akademiji. Ostavio je za sobom komentare u 42.475 (?) redova, od kojih je samo mali broj stigao do nas.

Speusipa je nasledio Ksenokrat, dobričina, rođen u Kalkedoniji, gradiću na obali Bosfora, preko puta Vizanta. Ksenokrat je upoznao Platona još kao dečak i otada ga je neprestano sledio. Pre će biti da je zbog toga i on postao vođa Akademije, nikako zbog svoje oštroumnosti i mentalne širine. Sam Platon poznavao je njegove slabosti. Jednom je, govoreći o njemu i Aristotelu, prokomentarisao: „Prvome su potrebne mamuze, drugom uzde". Kao kompenzaciju, imao je izgled kakvog starog mudraca. Kada je silazio u grad, svi su mu se uklanjali s puta, čak i oni najneozbiljniji bi ustuknuli. Odavao
je takvo poverenje da je bio jedini od Atinjana koji je svedočio a da nije morao prethodno da položi zakletvu. Umro je u osamdeset drugoj godini, upavši
u neku jarugu.