ALFONZO KAROTENUTO

„Gospodine, najveća mana Italijana je površnost! Posmatrajte, molim vas, ponašanje bilo kog kupca, pa mi onda recite da nisam u pravu: kad neko naumi da kupi cipele, zastane ispred izloga, pogleda izloženu robu, odsutno i nezainteresovano, i onda, kad najmanje očekujete, uđe u prodavnicu i kaže: „Hoću one tamo, broj 42". Proba ih, plati i izađe. I to mi je kupovanje cipela! A ja, zašto sam u radnji? U tom slučaju mogao bi da bude umesto mene neki automat!"
To izliva svoj jad Alfonzo Karotenuto, kavaljer (*u savremeno doba samo titula koja se u Italiji dodeljuje za posebne zasluge po državu (kavaljer Republike) i u poslu (kavaljer Rada)) Rada, trgovac obućom i vlasnik nagrađene firme „Karotenuto i sinovi", osnovane 1896, koja je ranije snabdevala Kraljevsku Kuću. Prodavnica u kojoj razgovaramo je u ulici Toledo. Fotelja od bambusovine u kojoj sedi don Alfonzo suviše je tesna za njega. I pored toplog letnjeg dana, on je u sakou i kravati, kako i priliči onome ko mora da stoji iza svoje duge tradicije: samo je malo popustio okovratnik košulje. Devet je sati, prodavnica je prazna. Pomoćnik s naočarima, u crnoj radnoj kecelji, gleda ga rezignirano: očigledno već po ko zna koji put sluša „apologiju cipele".
„Ponekad poželim da zapitam ljude na ulici: 'Izvinite, kuda toliko žurite'?"
„Možda zato što su mladi", kažem tek da bih nešto odgovorio na njegovo pitanje.
,,Ma, jesmo li sigurni da su mladi?"
„Kako mislite?"
„Gospodine, budite iskreni: da li ste uopšte posmatrali današnju mladež dok igra? Znam, jer imam dvoje dece: sina od dvadeset i dve godine i ćerku od osamnaest. Ponekad pozovu svoje prijatelje da se, kažu oni, 'malo iskaču'; verujte mi, gledao sam ih toliko puta, ali nisam video da u tome ima živahnosti. Pa, kakva je to igra: s mrtvilom na licu, kao da su ko zna koje muke prošli; s izrazom patnje, tuge, svako igra za svoj groš, ne opažajući čak ni osobu ispred sebe. Kažu, tako se igra tvrdi rock. Ma, molim vas lepo! Naša generacija je bila nešto sasvim drugo! Valcer, ča-ča-ča, čarlston, kotilon. Sećate se kotilona? Changez la femme? Danas se više ne igra. A nekada smo se do suza smejali i zabavljali igrajući ga. No, ja imam svoju teoriju o tome zašto su mladi danas tužni: mi smo se rađali u kući, u krevetu svojih roditelja, među poznatim zidovima. Ovi se rađaju u klinici: to su deca bolnice! Čim dođu na svet, ugledaju lice doktora i flaše za hitnu transfuziju."
,,A cipele..." - kažem da bih ga vratio na temu razgovora.
„Cipele!", uzdiše kavaljer Rada. „Danas niko ne zna šta ta reč znači. Nekad je to bio znak za raspoznavanje. Kad bi kupac ušao u radionicu mog oca, primali su ga kao da je Princ od Savoje: nudili mu kafu, razgovarali s njim, tako su noge imale vremena da se odmore i povrate. Onda je počinjalo merenje. Klijent bi stavljao prvo desnu nogu, bosu, na postolje od orahovine i otac ju je zagledao sa svih strana kako bi procenio da li stopalo prianja celom dužinom ili se krivi. Ako je noga bila pravilna, klijent je dobijao kompliment od oca i Oskara, prvog pomoćnika. U međuvremenu se pripremao gips za otisak..."
„Razumeo sam...", kažem da bih ga prekinuo, „pravili ste otisak da kupac ne bi više morao da dolazi na probu."
„Ništa niste razumeli", odvraća don Alfonzo, malo ljutit zbog prekida, ,,to s otiskom bio je samo prvi u nizu pokušaja neophodnih da se postigne konačni cilj: 'perfektna cipela'."
„Nisam želeo da potcenim rad vašeg oca", kažem, „pokušao sam samo da sažmem već rečeno da bih shvatio u čemu se razlikuje cipela po meri onog vremena od ove danas koju pravi bilo koji zanatlija."
„Čudim vam se, inženjeru: i vi jurite kao ova mladež, a niste mladi", komentariše don Alfonzo s izvesnim nepoverenjem.
,,Ne, ne, slušam vas s pažnjom."
,,Da bih vam objasnio postupak", nastavlja on, popuštajući zbog nepodnošljive vrućine još malo okovratnik košulje i brišući znoj belom maramicom od pikea, „treba da znate da pravi razlog osnivanja firme 'Koroienuto' nije bio prodaja cipela, ili ne bar samo to, već postizanje apsolutne perfekcije do koje može da stigne cipela koju je napravio čovek."
„Ideja cipele?"
„Baš tako, to je prava reč! Ali, pođimo redom: da ste vi tada bili klijent mog oca, postojala bi kod firme 'Karotenuto i sinovi' De Krešenco desna i De Krešenco leva."
„Imali ste, znači, otisak svih vaših klijenata."
„Stopala sve gospode i najboljih stručnjaka Napulja."
„A sada ne pravite više cipele po meri?"
„Retko, nema danas više ljubitelja. Vidite, nekada je klijent, kada je prvi put dolazio na probu, donosio par starih cipela i pokazivao ih ocu."
,,Par starih cipela?"
,,Da, da bi otac video kako su se iscepale."
,,Pa zar se cipele ne cepaju sve na isti način?"
„Pobogu, gos'n inženjeru, šta pričate: svako od nas cepa cipele na svoj način. Ako pravite dug korak, izlizaće vam se najpre zadnji deo pete. Ako idete kratkim korakom, đon će vam se posle nekog vremena pretvoriti u flis-papir. Ako imate krive noge, najpre ćc se izlizati spoljni rub. Kad je klijent izlazio iz laboratorije, otac ga je sledio pogledom sve do kraja ulice da bi otkrio njegov način hodanja. I pošto bi otac sve to proračunao, davao je klijentu par privremenih cipela od najmekše kože, koje je ovaj morao da nosi bar mesec dana i tek onda, ako bi sve bilo u redu, pripremao je one definitivne. Ali, verujte mi, kad bi neko poneo naše cipele, nije mogao da prođe nezapažen. Ljudi su ih primećivali i s druge strane ulice. Govorili bi: „Ove mora da su svakako 'Karotenuto'!"
„Jednom rečju, vaš otac ih je pravio dušom."
„Sami ste pogodili! Ponekad se svađao s klijentima."
„Zašto?"
„Evo, na primer, grof Emanuel Del Balco nije podnosio nove cipele; i šta je radio? Pozivao bi svog sobara, nekog Antonija, koji je nosio isti broj i davao mu cipele da ih ovaj razgazi desetak dana. Možete zamisliti mog oca: svi njegovi proračuni odlazili su u vetar!"
,,Vi ste ubeđeni da je tako važno imati lepu cipelu?"
„Ne shvatam da li želite da se poigravate sa mnom..."
,,Ni govora."
„... ili vas zaista interesuje umetnost ovog zanata. Nadam se da je u pitanju ova druga hipoteza. Da bih vam objasnio svoj stav, treba najpre da znate sledeće: život je stvoren u formuli: pola ljubav, pola rad. I kad kažem rad, ne mislim na trud, na fizičku muku koju čovek podnosi od ujutru do uveče da bi bio nezavisan u ekonomskom pogledu, nego na mogućnost koju nam je Bog pružio da bi dao smisao našem postojanju. Takođe, prodavac duvana, bankarski službenik, metal-mehaničar, ako vole svoj posao, biće zadovoljni. U protivnom su izgubljeni i zahtevaće smanjenje radnog vremena. I šest sati, ako se radi protiv volje, biće im mnogo. Ali ne zaboravite šta ću vam reći: jedno je ‘obavljati’ posao zanatlije, a drugo je 'biti' zanatlija. Otac me je od detinjstva učio da uočavam cipele. Sedeo bi sa mnom ispred radnje i primoravao me da zagledam prolaznicima u noge. 'Malecki', govorio je 'eno, na onoj cipeli je prednji rub kratak, ovde otvor vuče i noga ne leži dobro; ove su grozne. Eto, to je lepa cipela! One su serijske.' I tako, malo-pomalo, dobio sam ideju o lepoj cipeli. Danas, kada neki klijent uđe, ja ga već vidim s cipelama 'Karotenuto' na nogama i srećan sam kad uspem da pronađem par cipela po njegovoj meri. No, da se vratimo na pitanje koje ste mi malopre postavili: da li je zaista važno imati lepe cipele? Svakako, uveravam vas da je veoma važno. Kad uveče, pre no što odete na počinak, bacite oko na cipele koje ste upravo izuli, shvatićete da vam taj par perfektnih cipela, klasičnih, udobnih, postojanih, daje osećaj sigurnosti. Odani svedoci vašeg provedenog dana, pravili su vam društvo. Danas više niko ne vodi računa o tome. Kupac uđe i kaže: 'Hoću one tamo, broj 42', proba ih, plati i ode." (КРАЈ)