Ne može čovek, a da se ne zaljubi u Sokrata: bio je dobroćudan, postojan, inteligentan, ironičan, tolerantan i istovremeno nepokolebljiv. Povremeno se na zemlji pojave ljudi takvih duhovnih sposobnosti bez kojih bismo i mi svi bili nekako drugačiji, mislim na velike mudrace. No, ono što Sokrata izdvaja od svih njih je jednostavnost njegove ličnosti. I dok bi se za mnoge velikane, moglo reći da je njihovoj izuzetnosti doprinela i izvesna doza preterivanja, za Sokrata nema sumnje: atinski filozof bio je sasvim normalna osoba, čovek koji se nije postavljao kao izbavitelj i nije priželjkivao da ga prati gomilu sledbenika. Da bi se shvatila prava slika o njemu, napomenimo da je uobičavao, sasvim suprotno prorocima, da posećuje gozbe, da pije, i da, kada se ukaže prilika vodi ljubav s kakvom heterom.
Pošto nikada ništa nije napisao, Sokrat je oslao problem za istoričarc filozofije. Ko je zapravo bio? Kakve su bile njegove ideje? Jedini direktni izvor dokaza ostavili su nam Ksenofont i Platon, a pokoji komentar «po onome što je čuo» nalazimo kod Aristotela. Međutim, portret koji nam o Sokratu daje Ksenofont sasvim se razlikuje od Platonovog, a gde se podaci poklapaju to je zato što je prvi prepisao od drugog; što se liče Aristotela, postoje opravdane sumnje u njegovu objektivnost.
Ksenofont, uzgred rečeno, nije se baš ubrajao u vrh filozofske inteligencije: u najboljem slučaju mu se može odali priznanje da je bio general Iepog izgleda i dobar pisac memoara. Kao mladić učestvovao je u mondenskom životu Atine posećujući gozbe, gimnastička takmičenja i slično, dok jednog dana nije sreo u nekoj uličici Sokrata. Filozof mu je preprečio put svojim štapom, fiksirao ga pogledom i upitao:

«Znaš li gde se prodaje riba?»
«Da, na pijaci».
«A znaš li gde ljudi stiču vrlinu?»
«Ne.»
«Onda kreni za mnom.»
I tako je Ksenofont, više zbog pridavanja važnosti sebi nego iz ljubavi prema mudrosti, počeo da prati Sokrata u njegovim dugim šetnjama; no posle nekoliko godina, valjda umoran od silnih diskusija, krenuo je dobrovoljno u pravi rat koji mu se ukazao. Bio je na dvoru Kira Mlađeg, pa kod Agesilaja, spartanskog kralja, i na mnogim sličnim mestima gde njegov učitelj nikada ne bi kročio. Proveo je život u okršajima, boreći se uvek u stranim vojskama. Kada pominje Sokrata, govori kao da mu je branitelj po službenoj dužnosti: pokušava da ga rehabilituje posle procesa i predstavlja ga kao neporočnog čoveka, preterano pobožnog i punog poštovanja prema vlastima. Ako nam je Ksenofont ostavio pomalo konvencionalan portret Sokrata, Platon (stvaralački duh u pravom smislu) ide u suprotnu krajnost: čitajući «dijaloge» pitamo se, zapravo, da li Platonov junak iznosi Sokratovc ideje ili ideje svog autora. Pošto nema druge, ostaje mi da ispričam sve ono što znam o njemu i prepustim čitaocu da stvori svoj sud.
Sokrat je fizički podsećao na Mišel Simona, francuskog glumca pedesetih godina, a hodao je kao Čarls Lauton u filmu «Svedok optužbe». Rodio se 469. u atinskom predgrađu Alopeke na padinama Likabeta. Ljubiteljima astrologije će možda biti zanimljivo čuti da je rođen u znaku Jarca. Njegova porodica pripadala je srednjem staležu, odnosno klasi zeugita, trećoj i poslednjoj od onih koje su nešto značile u Atini. Otac, Sofronisk, bio je skulptor ili možda samo klesar s periferije, a mati, Fajnareta, babica. O njegovom detinjstvu ne zna se gotovo ništa i, govoreći iskreno, teško nam je i da ga zamislimo kao dete, ali budući da je poticao iz srednjeg staleža, smatra se da se redovno školovao, kao i ostali dečaci u Atini, da je s osamnaest godina odslužio vojsku i u dvadesetoj postao hoplit, pošlo je dobavio odgovarajuću vojnu opremu.
Kao mladić sigurno je pomagao u radionici skulptora, dok ga jednog dana Kriton, «zaljubivši se u lepotu njegovog duha», nije poveo sa sobom da bi ga poučio ljubavi prema saznanju. Diogen Laertije u svom delu Životi flozofa priča da je Sokrat imao za učitelja Anaksagoru, Damona i Arhelaja, a da je ovom poslednjem bio i milosnik ili, preciznije, eromen (u to vreme kada se radilo o ljubavnom odnosu između dva muškarca, stariji se zvao erast a mlađi eromen). Da ne bismo pomislili da je Sokrat kakav gay, zaustavimo se za trenutak da razmotrimo jednom za svagda homoseksualne odnose medu grčkim filozofima. Homoseksualnost je u to vreme bila najnormalnija pojava i nije slučajno ušla u istoriju pod nazivom «grčka ljubav». Ima čak i onih koji je, poput Plutarha, nazivaju «pedagoška pederastija.» U svakom slučaju nije bila predmet skandala: kada se Geron: tiranin Sirakuze, zaljubio u mladića Dailoka, prokomentarisao je događaj jednostavnim rečima: «Prirodno je da mi se dopada ono što je lepo»; da li se to lepo odnosilo polom na dečaka, čoveka ili ženu, bilo je manje značajno...
Sokrat se oženio Ksantipom kad je već napunio skoro pedesetu, ali više da bi imao potomstvo no ženu. Sve do tog doba nije mario za ženidbu i ko bi ga upitao za savet da li da se ženi ili ne, odgovarao je uvek: «Kako hoćeš, ali i u jednom i u drugom slučaju ćeš se pokajali.» Ksantipa, žena jakog karaktera, ušla je u istoriju kao klasična žena-zanovetalo i goropad: no nije isključeno da i sam Sokrat treba da joj donekle zahvali za svoju popularnost. Čak joj je list za decu «Corriere dei Piccoli» tridesetih godina posvećivao svake nedelje po jedan stubac koji je počinjao uvek ovom strofom.
Tutti sanno che Santippe, matta andava per le trippe.
Trippe a pranzo, trippe a cena,
Dio per Socrate che pena!
O odnosu Sokrat-Ksantipa uvek se malo preterivalo. Najverovatnije da je njihov bračni život bio normalniji nego što se mislilo: ona je bila dobra domaćica, kao većina drugih, sa smislom za praktičnost, koja je morala da misli kako da izvede na put jedno (ili troje) dece pored muža koji, osim neke male zalihe što mu je ostala od majke, nije donosio kući ni prebijene pare. On, dobričina, pun ironije, voleo ju je i prihvatao onakvu kakva je bila. Ksantipu je dovodilo do besa to što joj se muž nikada ni jednom rečju nije obraćao: koliko je bio razgovorljiv s prijateljima po atinskim ulicama, toliko je bio ćutljiv u kući. Diogen Laertije priča da se Ksantipa jednom toliko naljutila da ga je polila vedrom vode, na šta je Sokrat odgovorio: «Znao sam da će Ksantipina grmljavina, pre ili posle, da se pretvori u kišu». «Ali kako uspevaš da je podnosiš?» - pitao je jednom prilikom Alkibijad. A on: «Život sa takvom osobom može bili koristan kao i kroćenje besnog konja: posle toga se čovek oseća sposobnijim da se uhvati u koštac s ljudima na agori. I najposle, jednostavno sam se navikao: to je kao da neprestano čujem čekrk».
Od Aristotela saznajemo da je Sokrat imao još jednu ženu, izvesnu Mirto, kćer ništa manje no Aristida Pravednog. Po Plutarhu, filozof se oženio po drugi put samo da bi spasao Mirto, koja je, iako Aristidova kći, zapala u najcrnju bedu. Neki, opet, smatraju da mu je bila samo konkubina koja se jedne noći, u pijanstvu, uvukla Sokratu u kuću. U svakom slučaju, žena ili ljubavnica, Mirto mu je podarila dva sina, Sofroniska i Meneksena koji su zajedno sa prvorođenim Lamproklom, Ksantipinim sinom, bili potomci filozofa. Atinska vlada je zapravo podsticala svoje građane na što veći broj dece s različitim ženama da bi se taku uvećao broj čistih Atinjana.
O trouglu Sokrat-Ksantipa-Mirto postoji zanimljiv odlomak iz dela Bruneta Latinija. Uzgred podsećam da je autor o kome govorim čuveni «ser Brunetto» koga Dante Aligijeri smešta u Pakao u krug sodomista. Citat nema nikakvu istorijsku osnovu, ali nam daje predstavu kako se u srednjem veku gledalo na odnos Sokrat-Ksantipa.
«Sokrat je bio najveći filozof svog vremena. Po izgledu je bio ružan, nizak rastom, maljav, sa širokim pljosnatim nozdrvama, ćelav, maljavog vrata i ramena, nogu tankih i krivih. I imao je istovremeno dve žene koje su se često svađale, jer je muž pokazivao naklonost čas jednoj, čas drugoj. A on, kad bi ih zatekao u svađi, još bi ih više podsticao da se hvataju za kosu i zadirkivao što to čine zbog njega takvog prljavog. Dok se jednog dana, zadirkujući ih što jedna drugoj čupaju kose, one u dogovoru ustremile se na njega i ne pustiše ga dok mu od ono malo kose koju je imao ne ostade ni dlaka.»
Što se ratovanja tiče, Sokrat je bio izvrstan vojnik, preciznije pomorac: godine 432. ukrcali su ga s dve hiljade Atinjana i poslali u Polideju, gradić na severu Grčke koji je hteo da se oslobodi uticaja Atine. To je period Peloponeskih ratova: plašeći se da se pobuna ne proširi na celu Trakiju, Atinjani su poslali vojsku da kazni Potideju. Tom prilikom je Sokrat dobio prvo priznanje za hrabrost spasivši život mladom Alkibijadu: ugledao ga je kako leži ranjen, podigao na leđa i preneo na bezbedno mesto, izlažući svoj život velikoj opasnosti. No, ne iznenađuje nas toliko hrabrost filozofa, koliko njegova krajnja ravnodušnost u odnosu na ratne nedaće koje je doživljavao. Čujmo šta o tome priča Alkibijad u «Gozbi»:
«Bili smo zajedno na bojištu kod Potideje. Nadmašivao je u teškim vojnim obavezama ne samo mene nego i sve druge. Kada se događalo da moramo da gladujemo, kao što to u ratu često biva, niko od nas mu nije mogao biti ravan. A u veselju je bio jedini koji je do kraja uživao. Kada bi ga naterali da pije, sve je nadvladavao i ostajao trezan. A kako je podnosio zimu koja je na severu užasna, to je pravo čudo. Jednog dana bilo je da se čovek sledi: svi smo se sakrili u sklonište, a ko je morao da izađe, gledao je da se utopli koliko god može i da oko nogu obavije što je moguće više krzna i kože, a on je imao na sebi samo ogrtač koji je uvek nosio i hodao je bos po ledu kao da je to sasvim normalno, pa su neki vojnici pomišljali da želi da ih ponizi. Drugi put se, sav udubljen u neku ideju, ukipio uspravan usred logora i razmišljao sve do zore; pošto nije došao do zaključka, nastavio je da razmišlja i u toku dana. Oko podne, neki su primetili to njegovo čudno ponašanje i počeli da govorkaju međusobno: «Sokrat se ukočio kao panj i razmišlja još od noćas». Na kraju, kada se već smrklo, nekoliko Jonaca iznelo je napolje svoje ležajeve, a bilo je leto, i tu polegaše da se odmore i smotre hoće li i te noći ostati tako zadubljen u misli. I on se nije pomerio sve do svanuća.»
Iz ovog Alkibijadovog pripovedanja možemo da zaključimo da je Sokrat povremeno zapadao u katalepsiju, kao što se dešava pojedinim šamanima u Indiji. Izvesno je, u svakom slučaju, da je filozof bio sasvim indiferentan prema komforu ondašnjeg načina života. I leti i zimi nosio je hiton ili najviše tribon, ogrtač koji je imao običaj da odene na golo telo i nabora ga na desnom ramenu. O sandalama ili vunenom džemperu ni govora. Izlišne stvari ga nisu uopšte interesovale. Jednog dana zaustavio se ispred neke prodavnice u Atini i gledajući izloženu robu začuđeno uzviknuo: «Vidi, vidi, koliko je stvari potrebno Atinjanima da bi živeli!»
Osam godina posle opsade Polideje, zatičemo ga u borbi protiv Beoćana. Atinske trupe su već u prvom sukobu bile nadjačane i primorane na bekstvo. U tom povlačenju Alkibijad se ovako seća svog učitelja:
«Ja sam bio u konjici, a on među hoplitima; i tu sam se još više divio Sokratu nego kod Polideje: koračao je gledajući ponosno oko sebe, odmeravao je mirno prijatelje i neprijatelje, pokazujući svima spremnost da se brani junački ukoliko bi se neko usudio da ga dotakne.»
U četrdeset i sedmoj godini pozvali su ga ponovo u vojsku, ovog puta u pohodu na Amfipolj: i tu se pokazao dobar vojnik. Čudno je da on, koji bi po svemu sudeći trebalo da se smatra miroljubivim čovekom, Gandijem V veka, čim se nađe na bojištu postaje izvrstan vojnik. Činjenica je da je Sokrat, u odnosu prema vlastima i otadžbini, bio zapravo istovremeno revolucionar i pošlovalac zakona. Evo dve epizode iz kojih možemo videti kakva su bila njegova moralna ubeđenja.
Jedog dana Kritija, postavši vođa vlade Tridesetorice tirana, naredio je Sokratu i četvorici Atinjana da dovedu iz Salamine u Atinu demokratu Leonta da bi ga on potom osudio na smrt. Umesto da se povinuje naredbi, Sokrat se vratio kući kao da mu ništa nije rečeno, iako je znao da neizvršenje naređenja može da ga stane života. No sreća po Sokrata što je Kritija ubrzo umro. U Odbrani sam Sokrat ovako objašnjava taj događaj: «Hteo sam da dokažem Atinjanima da me se smrt nimalo nije ticala, dok me se veoma ticalo da ne nanesem nepravdu i greh Leontu».
Jednom drugom prilikom izabrali su ga za sudiju u savetu Pritaneja. Tog dana trebalo je suditi desetorici stratega što nisu spasili život nekolicini atinskih mornara koji su pali u more za vreme okršaja kod Arginuze. Slučaj nije mogao da se presudi s potpunom preciznošću pošto nije bilo moguće utvrditi koji je od komandanata bio kriv što pomoć nije pružena. Narod je želeo osudu za svu desetoricu. Sokrat se tome usprotivio i mirne savesti se suočio s pretnjama rođaka nastradalih mornara.
Za Sokrata, na žalost, nije bilo iste mirne savesti kada je on seo na optuženičku klupu: okrivljen za bezbožništvo od strane mladog Meleta, bio je osuđen da ispije otrov. Ovo s otrovom je zaista čudna priča: dok su u svakodnevnom životu Atinjani bili veoma tolerantni u odnosu na religiju, u pojedinim slučajevima bilo je dovoljno da neko pokaže i najmanju sumnju u postojanje bogova, pa da se nađe u neprilici. Istina je zapravo da u Atini niko nije vodio računa o religioznosti drugih, ali je svaki izgovor bio dobar da bi se okrivio politički protivnik ili neko poput Sokrata, koji je svojom neumoljivom dijalektikom svakodnevno napadao uspavanu vlast. Među filozofima koji su bili okrivljeni za bezbožnistvo, pomenimo Anaksagoru, Protagoru, Diogena iz Apolonije i Dijagoru: svi, osim Sokrata, spasili su se bekstvom. Umesto da prepričavamo proces koji su nam ostavili Platon i Ksenofont, pokušajmo da ga «direktno» doživimo, stavljajući se u situaciju dvojice od petsto sudija, Eutimaha i Kaliona.
«Kalione, Filonidov sine, i ti medu helijastima: kako vidim, više voliš da sudiš svom starom učitelju nego da uživaš u toplini kreveta pored drage Talesije.»
«Ne čini mi se, o Eutimaše, da sam jedini jutros ugledao svitanje. Sunce još nije provirilo sa planine Himeta, kad je grad već brujao od Atinjana željnih pravde. Odande gde ja stanujem toliko se ljudi uputilo na agoru da prisustvuje Sokratovom procesu, da se ulicama nije moglo hodati. Video sam mnoge trgovce da su poverili jutoros svoje radnje robovima i mnoge amides prosute u praskozorje sa viših spratova uz opšte negodovanje prolaznika. Jednom rečju, tolika je živost u gradu kao da se, umesto na proces, ide na oshoforije.»
Februar je, 399. godine pre Hrista, još mrkla noć, hiljade Atinjana kreću na agoru. Svakog atinskog građanina prati rob s upaljenom svećom. U ono vreme nije trebalo mnogo da bi se ulice u Atini zakrčile. Plutarh priča da se moralo, pošto su bile toliko uske, pre izlaska lupali na vrata, da bi se prolaznicima dao znak i lako sprečilo sudaranje.
Kako vreme odmiče, uvećava se red sudskih kandidata ispred glasačkih kutija. Da bi sprečili radoznaloj masi da nagrne u prostor rezervisan samo za odabrane, opštinski robovi, zaduženi za održavanje čistoće i reda, drže ispred ulaza «crvenu traku», vrpcu premazanu svežom crvenom bojom: ako je neko od građana dotakne, lišavaju ga misthos ecclesiastkos odnosno prava da godinu dana prisustvuje skupovima.
Pravda je u doba Perikla bila ovako zamišljena: arhonti su na početku godine birali šest hiljada Atinjana preko trideset godina starosti i taj skup nazivali Helijeja, odakle su za svako suđenje uzimali po pet stotina sudija. Sledeće izvlačenje, ono definitivno, obavljalo se pred samo suđenje kako bi se izbegla mogućnost korumpiranja sudija od strane optuženih. Na dan procesa, ispred ulaza u sud, postavljane su mermerne naprave zvane cleroterion, sa horizontalnim otvorima u koje su kandidati ubacivali bronzane tablice sa sopstvenim podacima. Te tablice su bile prave lične karte na kojima je bilo urezano ime, očevo ime i mesto rođenja. Na primer: «Kalion, sin Filonida, poreklom iz Skambonide Z». Ovo poslednje slovo označavalo je da je Kalion pripadao šestom okrugu svog plemena. Pošto bi pločica bila ubačena, nekakav unutrašnji mehanizam pokretao je belu ili crnu kocku. Po boji kocke koja se pojavljivala iz cleroteriona određivalo se da li su tog građanina izabrali za sudiju ili ne. Za obavljenu dužnost sudije su primale jedan žeton: vrednost od tri obola dnevno, što je otprilike bilo 60 procenata radničke plate.
«Prošle godine», kaže Eutimah, «sreća mi se osmehnula četiri puta: triput kao narodnom sudiji i jednom kao sudiji u procesu Freato koji se održava u proleće blizu Falerona».
Freato je bio poseban sud koji se sastajao samo ako je trebalo ponoviti proces nekom Atinjaninu već osuđenom na izgnanstvo. Okrivljeni je bio prinuđen da se brani iz barke pošto mu nije bilo dozvoljeno da svojim prisustvom prlja tle otadžbine, a sudije su bile poredane duž obale.
«Sudili smo Auriloku, sinu Damona», priča Eutimah. «Pošto sam prijatelj njegovog oca, trebalo je na svaki način da mu spasem život; ali dokazi protiv njega su bili takvi da sam bio primoran da se izjasnim za smrtnu kaznu.»
«Plašim se da ni za Sokrata nema spasa», uzdiše iskreno žaleći Kalion. «Mnogo je onih koji se osećaju glupi u odnosu na njega, a niko nije osvetoljubiviji od čoveka koji shvati da manje vredi od drugog.»
«Ako bude osuđen na smrt, može da zameri jedino sebi: Sokrat je tako ohol čovek da mu nema ravna na svetu».
«Ali svima govori da ništa ne zna», uzvikuje Kalion, «da je neuk!»
«Upravo je to vrhunac njegove oholosti!», odgovara Eutimah. «Isto je kao kad bi rekao ljudima: Ja sam neznalica, ali ti što ne znaš da si to, još si gora neznalica od mene! I normalno je da ako drugog napadaš, taj će jednom reagovati i naplatiće ti se za sve. U stvari, pravo je čudo da je i stigao do sedamdesete godine, a da ga nisu nijednom osudili na izgnanstvo putem ostrakizma.
Ostrakizam je bila čudna procedura, veoma pomodna u ono vreme, neka vrsta protiv-izbora. Ako je neki Atinjanin bio ubeđen da bi kakav njegov sugrađanin mogao biti štetan po polis, bilo je dovoljno da ode na agoru i napiše ime svog neprijatelja na posebnoj pločici od keramike, zvanoj ostracon. Kada bi broj pločica dostigao šest hiljada, osoba koju su uzeli na nišan imala je deset dana vremena da se pozdravi s rođacima i prijateljima i potom krene na put u izgnanstvo. Kazna je mogla trajali od pet do deset godina, zavisno od broja potpisa. Građani nisu bili obavezni da daju nikakvo objašnjenje. Ovu praksu uveo je Klisten, pravi osnivač Atine, kao način protiv kulta ličnosti. Plutarh je definiše: «umerena satisfakcija proistekla iz zavisti». Da je danas još na snazi, ko zna koliko bi broj političara, ljudi sa televizije ili sportista morao da ode u izgnanstvo. Ne treba ovde navoditi imena, ali svaki čitalac je slobodan da ispuni svoju listu neželjenih...