Pojavljuje se Sokrat. Izgleda spokojno: zaogrnut po obi­čaju samo tribonom, korača oslanjajući se o hrastov štap.
„Evo ga nepokolebljivi starac", uzvikuje Kalion, „izgleda kao da ide na gozbu, umesto na proces zbog bezbožništva, smeje se, zaustavlja se da razmeni koju reč s prijateljima i pozdravlja sve koje vidi!"
„Nesnosan kao i uvek", protestuje Eutimah, kivniji no ikada, „uopšle ne shvata da ga narod smatra krivim i da bi hteo da ga vidi zaplašenog i pokornog."
Sokrat se u međuvremenu popeo na podijum: smestio se s leve strane arhonta-kralja i čeka strpljivo da pisar proglasi početak procesa.
„Helijasti", objavljuje pisar, „bogovi su izabrali vaša ime­na da biste osudili ili oslobodili Sokrata, sina Sofroniska, od optužbe zbog bezbožništva kojom ga tereti Melet, sin Meleta."
U atinskim sudovima nije postojao državni tužilac. Op­tužbu je mogao da pokrene bilo koji građanin na svoj rizik: ako je krivac bio osuđen, pripadao mu je deseti deo njegove imovine, ako bi krivca oslobodili, plaćao je kaznu od hiljadu drahmi. Isto tako, nisu postojali advokati branioci. Optuže­ni, bilo učeni ili analfabeti, morali su da se brane sami, a kada nisu bili u stanju, bilo im je omogućeno, pre procesa, da pozovu logografa, poverljivog branioca, sposobnog da napiše tekst koji je trebalo naučiti napamet. U najbolje logografe ubrajaju se Antiofont, Prodik, Demosten i Lisija.
„Reč ima Melet, sin Meleta", najavljuje pisar, pokazujući mladića kovrdžave kose i lepo odevenog.
Melet stupa na podijum za optužbu: na licu mu se očitava umišljenost i patnja, kako dolikuje držanju pesnika tragičara. Hteo bi da pokaže da mu je žao što je grubo postupio prema starcu poput Sokrata.
„Sudije Atinjani!", počinje mladić, skrećući polako po­gled kako bi uhvatio sve sudije koji su mu na suprotnoj strani. „Ja, Melet, sin Meleta, optužujem Sokrata da kvari omladinu i ne priznaje Bogove koje grad priznaje, da veruje u demone i praktikuje religiozne kultove, nama tuđe."
Dugi žamor zahvata prisutne: napad je odsečan i preci­zan. Melet ćuti nekoliko trenutaka da bi bolje naglasio važ­nost onoga što je izgovorio, pa potom nastavlja, skandirajući reč po reč:
„Ja, Melet, sin Meleta, optužujem Sokrata da se meša u stvari koje ga se ne tiču; da istražuje ono što je ispod zemlje i iznad neba, i da govori sa svakim i o svemu, nastojeći uvek da najbolju misao pretvori u najgoru. Zbog ovih krivičnih dela zahtevam od Atinjana da ga osude na smrt!"
Na ove reči svi se okreću prema Sokratu da osmotre njegovu reakciju. Na licu filozofa očitava se izraz čuđenja: pre bi se reklo da je posmatrač, nego optuženi. Eutimah gurka laktom Kaliona i komentariše:
„Plašim se da Sokrat ne shvata u kakvoj je neprilici. Me­ki je u pravu: svi znaju da Sokrat nikada nije verovao u Bogove. Priča se da je jednom rekao: 'Ne Zevs, nego oblaci donose kišu, jer ako bi zavisilo od Zevsa, kiša bi padala i kad je vedro'."
„Istini za volju", protestuje Kalion, „na to ga Aristofan nagovara."
Proces teče dalje i posle Meleta na tribini se pojavljuju i ostala dvojica tužitelja: Anil i Likon.
„Apolodor mi je pričao", kaže Kalion, „da je Sokrat sinoć odbio Lisijinu pomoć."
„Je li mu Lisija napisao odbrambeni govor?"
„Da, i izgleda da se radi o izvanrednoj odbrani."
„Ubeđen sam i ja: Kefalov sin je najbolji u Atini! I zašto je uopšte odbio?" - pila Eutimah.
„Ne samo da je odbio nego je i zamerio Lisiji što se ponudio da ga brani. Rekao mu je: Ti sa svojim govorničkim i trikovima hteo bi da obmaneš sudije u moju korist. I kako misliš da bi mi učinio dobro ako istovremeno radiš protiv zakona?' "
„Ohol, kao i obično!"
Anit i Likon su upravo završili svoje optužbe. Pisar okreće klepsidru, vodeni sat, koji kontroliše vreme govora i najavljuje:
„A sada ima reč Sokrat, sin Sofroniska!"
Sokrat gleda okolo, kao da bi hleo da dobije u vremenu, češe se po vratu, baca pogled na arhonta-kralja i potom se okreće sudijama.
„Ne znam kakav je vaš utisak, o Atinjani, o argumentima mojih tužitelja. Toliko su bili ubedljivi da bih gotovo i ja poverovao, samo kad ne bih znao istinu. A suština je u tome što ti ljudi, zapravo, ništa nisu kazali. I sad mi oprostite što moja beseda neće biti nakićena lepim frazama. Govoriću kao i uvek, jednostavno, ali ću nastojati da kažem istinu, a vi samo na to pazite: da li ono što ću reći odgovara istini ili ne!"
„Evo, počinje sa svojim uvijenim govorima!", uzvikuje Eutimah s očitim nestrpljenjem. „Zevsa mi, tako mi je nesim­patičan!"
„Polako, Eutimaše!", moli ga Kalion, „pusti me da ču­jem."
„Hoću da vam ispričam", kaže Sokrat, „jedan slučaj koji se desio u mladosti Herofontu, mom vrlom prijatelju. Jednog dana otišao je u Delfe i postavio proročištu ovo čudno pitanje: 'Ima li na svetu učenijeg čoveka od Sokrata?' I znate li šta je odgovorio Apolon Pitijski? 'Ne postoji čovek učeniji od So­krata.' Možete zamisliti moje čuđenje kada mi je Herofont preneo odgovor proročištva: šta je uopšte Bog hteo da kaže? Znam da ne znam ni malo ni mnogo, ali pošto Bog ne može da laže, pitam se: šta je to sakrio iza ove enigme? To zna brat Herofonta, pošto više nije među živima."
„Hteo bih da shvatim kakve veze ima ovaj Herofontov slučaj s bezbožništvom!" - protestuje Eutimah. „Ako išta ne podnosim kod Sokrata, to je njegov način da krene toliko izdaleka: već bih ga samo zbog toga osudio na smrt!"
„I da bih bolje razumeo poruku Boga", nastavlja Sokrat sasvim mirno, „krenuo sam jednome od onih koga smatraju učenim. Ime vam neću kazati, o Atinjani: dovoljno je da znate da se radilo o jednom našem političaru. Taj čovek je samo prividno delovao mudro, a u suštini to uopšte nije bio. Kada sam ovo hteo da mu predočim, počeo je da me mrzi. Onda sam se uputio nekolikim pesnicima: uzeo sam njihove pesme, zapravo one koje su mi se činile najbolje, i upitao ih za obja­šnjenje. O sugrađani... stidim se da vam kažem istinu... niko gore nije rasuđivao o poetskom sastavu od samih autora. Po­sle političara i pesnika obratio sam se umetnicima i pogodite šta sam otkrio? Pošto su vični u svojoj profesiji, misle da znaju i druge stvari, jamačno važnije i teže. I tada sam shvatio šta je proročište htelo da kaže: 'Sokrat je najučeniji među ljudima, jer je jedini koji zna da ne zna'. U međuvremenu sam navukao mržnju pesnika, političara i umetnika, i nije slučajno što me danas u sudu okrivljuje Melet pesnik, Anit političar i umetnik, i Likon govornik."
„To što si rekao, o Sokrate, samo su insinuacije", prigo­vara Melet. „Odbrani se sada radije od optužbe da kvariš omladinu."
„A kako misliš, o Melete, da ja mogu da kvarim om­ladinu?"
„Učeći ih da je Sunce stvoreno od kamena, a Mesec od zemlje", odgovara Melet.
„Mislim da si me pomešao s drugim: O tome omladina može da čita kad hoće iz knjiga Anaksagore iz Klazomene koje se mogu kupiti za jednu drahmu na svakom ćošku agore."
„Ti ne veruješ u Bogove!" - viče Melet, ustajući i upirući prst prema njemu. „Ti veruješ samo u Demone!"
„A ko bi bili ti Demoni?" - pila Sokrat sasvim staloženo. ,,Zli sinovi Bogova? Ti dakle tvrdiš da ja ne verujem u Bogo­ve, već samo u postojanje božjih sinova. Bilo bi to kao kad bih verovao da postoje ždrebad a ne i konji."
Na ove Sokratove reči čuje se smeh u publici. Filozof čeka da se audilorijum umiri, pa se obraća drugom tužiocu.
„A ti, Anite, što zahtevaš smrtnu kaznu za mene, zašto nisi doveo pred sud tu mladež koju sam ja zaveo? Da bih ti izašao u susret, pokazaću ti ih sam. Mnogi o njih su već stari i mogli bi da svedoče protiv mene, tvrdeći da sam ih iskvario. Eno ih, gledaju nas: tu je Kriton sa svojim sinom Kritobulom, na Lisanija iz Sfeta sa sinom Eshinom, Antifont Kefišanin, Nikostrat, Paral, Adeimant i njegov brat Platon, a vidim i Ajantadora sa bratom Apolodorom. Možda bih te, o Anite, mogao umiriti kada bih ti obećao da ću otići u izgnanstvo i oslobodio te mog prisustva u gradu. Ali veruj mi: time bih učinio uslugu tebi, a u suštini sam ubeđen da bi to mnogo naškodilo Atinjanima. I zato neću nikada prestati da vas podstičem, ubeđujem, prekoravam, da vam stalno stojim za peta­ma, gde god da ste, kao obad koji bocka konja dobre rase kada želi da se uspava, jer to Apolon zahteva od mene. O sugrađani, konj o kome govorim je Atina i ako me osudite na smrt, nećete lako naći drugog obada koji će bodriti vašu savest. To je sve: svoje razloge sam izneo. A sada bi trebalo da pozovem prijatelje, rođake, decu da vas umilostive, kao što mnogi čine. Imam i ja porodicu. Imam tri sina i neću ih pozvati da dođu, jer je u pitanju moja i vaša reputacija. Sudija ne treba da oslobodi osuđenika iz milosti, već mora da dela po Zakonu."
Vodeni sat odbrojao je i poslednju kap. Sokrat je završio svoj govor i seda na klupu. Najbliži prijatelji traže stidljivim aplauzom saglasnost publike, ali pokušaj propada u opštoj nezainteresovanosti prisutnih. Počinje glasanje.
„Nema sumnje, kriv je!" - izjavljuje Eutimah ustajući. „Pa i da nije, opet bih ga osudio. Njegovi govori, njegove neprestane sumnje u tuđa ubeđenja štete polisu. Sokrat širi nesigurnost: on je defetista. Što pre umre, utoliko bolje za sve!"
„Na tvom mestu ne bih bio tako siguran", protestuje Kalion žustro, „ovako uvaženi grad treba uvek da ima nekoga ko bi ga nadgledao, a Sokrat je najpodesnija ličnost: nepristrastan je, nije političar i pre svega siromašan je. I ako je kriv, nije zacelo radio u svoju korist."
„A ti, Kalione, misliš da je siromaštvo lep primer za om­ladinu? Želiš li da i naša deca čine što i on? Gore-dole po agori s neprestano istim pitanjima: 'Šta je dobro? Šta zlo? Šta je pravda, šta nepravda?'."
Ne čekajući odgovor, Eutimah ustaje i kreće prema gla­sačkoj kutiji držeći u ruci psephos, crni kamenčić kojim se glasa za smrtnu kaznu. Dok prolazi između sedišta, pokušava da utiče i na druge sudije.
„Dosta je sa Sokratom! Oslobodimo ga se jednom za svagda. On smatra da je obad koji dosađuje Atini. E, pa hva­tam ga za reč: koji konj ne bi pokušao da se oslobodi svojih obada, koji ih konj ne bi zgnječio, samo kada bi imao ruke!"
Kalion se još dvoumi: raspituje se oko sebe da bi utvrdio kakvo je mišljenje većine. Izgleda da su se sudije podelile na dva gotovo jednaka tabora: one koji mrze Sokrata i one koji smatraju da je on najbolji čovek na svetu. Dok se u redu približavaju glasačkoj kutiji, svaki ponaosob brani svoj stav. U međuvremenu, oni koji su završili glasanje sedaju na klupu da bi se okrepili i prezalogajili. Vade iz svojih korpi sardine, masline i dvopek od ječma. Pošto je dobio dozvolu od starešine veća Jedanaestorice, Antifont se približava Sokratu i pru­ži mu činiju sa smokvama i orasima. Procesi u Atini trajali su po ceo dan i sudijama je bilo zabranjeno da se udalje. Do večeri je morala, u svakom slučaju, da se donese neka presuda; nije se ostavljalo da okrivljeni čeka na sudsku presudu.
Konačno se prebrojavaju glasovi.
„Građani Atine!" izjavljuje svečano pisar, „evo šta su odlučili Helijasti: 220 belih glasova i 280 crnih glasova. Sokrat, sin Sofroniska, osuđen je na smrt!"
Čuje se žamor zaprepašćenja u mnoštvu koje se tiska iza ograđenog prostora. Kriton pokriva lice rukama. Pisar nastav­lja, posle kratke pauze.
„A sada, kako atinski zakon nalaže, neka optuženi lično predloži neku drugu kaznu.
Sokrat iznova ustaje, gleda okolo i širi ruke u znak malo­dušnosti.
„Druga kazna? A šta sam uopšte uradio da bih zaslužio kaznu? Celog života sam zanemarivao svoje interese, porodicu i kuću. Nikada nisam težio vojnim činovima, ni građanskim odlikovanjima. Nisam bio umešan u zavere ili druge pobune. Kakve onda kazne njih čekaju? Ne bih hteo da pogrešim, ali mislim da imam prava samo na jednu nagradu, a to je da budem primljen u Pritanej o državnom trošku."
Njegove poslednje reči gube se u horu protesta. Neumesni zahtev starog filozofa mnogim sudijama liči na zavitlavanje ili provokaciju. Sokrat vidi da je preterao. Počinje opet da govori i pokušava da odobrovolji auditorijum:
„U redu, u redu, dragi moji sugrađani, vidim da ste me pogrešno razumeli. Neko je moj osećaj za pravdu shvatio kao drskost. Ali otvoreno mi recite: šta sam mogao da predložim kao kaznu? Zatvor? Izgnanstvo? Novčanu kaznu? I kako bih uopšte mogao da platim, kad nikada nisam poučavao za no­vac? Najviše što bih mogao da ponudim to je jedna srebrna mina."
Protest se uvećava. Srebrna mina je gotovo nikakva zamena za smrtnu kaznu. Sokrat kao da na svaki način želi da ga osude.
„Pa neka bude", uzdiše Sokrat, pokazujući Kritona i dru­ge svoje sledbenike, „tu su moji prijatelji koji insistiraju da predložim sebi kaznu od trideset mina. I kako se čini, oni će jemčiti."
Počinje sada drugo glasanje: smrtna presuda ili kazna od trideset mina. Na žalost, prva „kazna" koju je predložio filozof (ona da bude primljen u Pritanej o državnom trošku) toliko je iritirala sudije da su se mnogi od onih što su u prvom trenut­ku bili na njegovoj strani sada izjasnili protiv. Ovog puta crnih kamenčića u glasačkoj kutiji je mnogo više: 360 prema 140.
„Građani Atine", zaključuje Sokrat, „plašim se da ste pre­uzeli na sebe veliku odgovornost u odnosu na polis. Već sam star: bilo je dovoljno sačekati da smrt sama dođe. Na ovaj način nemate ni satisfakciju da ste me kaznili. Znate li možda šta znači smrt? Začeta je jedna od ove dve stvari: ili je tonjenje ni u šta ili prelaženje drugde. Po prvoj pretpostavci, verujte mi, smrt bi mogla biti velika prednost: nema više bola, patnje, u drugom slučaju imao bih sreće da sretnem mnoge izuzetne ličnosti. Šta bi svako od vas dao da se nade oči u oči s Orfejom, Musejem, Homerom ili Hesiodom? Ili sa Palamedom i Ajantom sinom Telamonovim koji su umrli zbog nepravičnosti. No evo, došao je čas odlaska: ja u smrt, vi da nastavite život. Koga je od nas zadesila bolja sudbina, neznano je svima, osim Bogovima."
Zašto je Sokrat osuđen na srnu? I posle 2400 godina ima loš onih koji postavljaju to pitanje. Ljudima su u životu ne­prestano potrebne izvesnosti i kada one nedostaju, neko ih izmisli za opšte dobro. Ideolozi, proroci, astrolozi, ko dobronamerno, ko iz interesa, stalno izbacuju pregršt istina kojima ublažuju ljudsku bol. I ako se onda pojavi neko i tvrdi da nema čoveka koji nešto zaista zna, taj odjednom postaje opšti neprijatelj političara i sveštenika. Taj čovek mora da umre.