Platon je posvetio Sokratovom procesu i smrti četiri dija­loga...

Sokrat nije bio otrovan odmah posle procesa. Upravo tih dana krenula je na Del misija na Svetom brodu, a po tradiciji bilo je zabranjeno izvršenje smrtne kazne za vreme tog putovanja. Posle dvadesetak dana zatičemo ga još uvek u zatvoru gde razgovara sa svojim prijateljem Kritonom.
Jutro je. Dok Sokrat spava, ulazi Kriton, tiho, i seda pored njega. Posle nekog vremena filozof se budi i, ugledavši prijatelja, začuđeno pita:
„Šta radiš ovde, o Krilone, u ovo doba? Nije li suviše rano za posetu?"
„Da, rano je, tek je svanulo."
„Pa kako si uspeo da uđeš?"
„Potplatio sam glasnika Jedanaestorice."
„Odavno si tu?"
„Odavno."
„Zašto me nisi probudio?"
„Tako si mirno spavao da mi je bilo žao da te budim", odgovara Kriton. „Pitam se kako možeš da budeš tako spoko­jan u ovoj nesreći!"
„Bilo bi čudno da je drugačije, o Kritone", odgovara So­krat osmehujući se, „zamisli kako bih izgledao smešan da u svojim godinama oplakujem smrt."
Kriton se, u dijalogu koji nosi njegovo ime, ponaša poma­lo kao doktor Votson sa Šerlok Holmsom; učitelj govori a on ga samo prekida potvrđujući: „Kažeš pravo, o Sokrate" ili: „Upravo je tako, o Sokrate". Samo što filozof ima više takta od svog engleskog kolege: nikada ne potcenjuje prijatelja nemilostivim: „Jednostavno, Kritone!". Na kraju se shvata da dijalog nije drugo do Sokratov monolog.
„Zašto si došao tako rano, dobri moj Kritone?"
„Ovde sam, o Sokrate, da bih ti saopštio bolnu vest", odgovara Kriton tužnim glasom, „saznao sam od prijatelja da je lađa sa Dela upravo prošla rt Sunion. Danas ili najdalje sutra treba da stigne u Atinu."
„Šta je čudno u tome? Pre ili posle mora da stigne."
„Ne govori tako, no dopusti da ti spasemo život. Već sam se dogovorio s čuvarima zatvora; ne traže čak ni veliku sumu novca za tvoje bekstvo. A ponudili su novčanu pomoć i Simija iz Tebe, Kebet i mnogi drugi. Nemoj da dozvoliš da sutra neko kaže: 'Kriton nije pomogao Sokratu da pobegne, da se ne bi izložio trošku'."
„Spreman sam da pobegnem, ali prvo bih hteo da zajedno odlučimo da li je pravo da pokušam bekstvo protiv volje Atinjana. Ako je pravo, pristaću, ako ne, odustaćemo od namere."
„Dobro kažeš, o Sokrate."
„Ne smatraš li, o Kritone, da u životu ne treba ni u kom slučaju činiti nepravdu?"
„Ni u kom."
„Ni ako nam je prethodno učinjena nepravda."
„Ni u tom slučaju."
„I zamisli da se baš u momentu bekstva pojave Zakoni i da pitaju: 'Reci, o Sokrate, šla nameravaš da radiš? Ne pomišljaš valjda da uništiti nas koji smo Zakon i s nama ceo grad?' U tom slučaju, šta bismo mogli da odgovorimo na ove i druge slične reči? Hoćemo li onda odgovoriti da nam je pre bekstva dosuđena nepravedna kazna?"
„Naravno, tako ćemo odgovoriti."
„A ako mi Zakoni kažu: 'Znaj, o Sokrate, da čovek mora da se povinuje svakoj presudi, pravednoj ili nepravednoj, po­što Zakoni regulišu celokupno ljudsko postojanje. Nismo li ti im možda poklonili život? I nije li bila naša zasluga što se tvoj otac oženio tvojom majkom i začeo tebe? I ne treba li opet nama da zahvališ što si naučio da poštuješ otadžbinu i da ne ustukneš pred neprijateljem?' Ako bi to bila pitanja, šta bismo mi odgovorili: da govore istinu ili neistinu?"
„Da govore istinu."
„I uprkos tome, ti bi hteo da se ja preobučem u neke smešne haljine i pobegnem iz Atine u Tesaliju, gde ljudi žive u neumerenosti i razvratu, i sve to samo da bih za koju godinu produžio život koji se ionako već bliži kraju. I kako bih mogao potom da raspravljam o vrlini i pravdi kad sam i sam prekršio Zakone?"
„Uistinu, nikako."
„Kao što vidiš, dobri moj prijatelju, nije mi uopšte mogu­će da pobegnem; ako smatraš da treba i dalje da me ubeduješ, govori a ja ću te slušati s najvećom pažnjom."
„O, moj Sokrate, nemam ništa da kažem!"
„Onda se pomiri sa sudbinom, o Kritone, pošlo je ovo put kojim nas Bogovi vode."
Sledećeg dana je izvršenje kazne. Prijatelji su se sakupili ispred zatvora i strpljivo čekaju da ih starešina Jedanaestorice pusti da uđu. Tu su skoro svi: verni Apolodor, uvek prisutni Kriton sa sinom Kritobulom, mladi Fedon, kinik Anlisten, Hermogen siromašni, Epigen, Meneksen, Ktesip i Eshin, sin mesara. Neki su stigli iz daleka, poput Tebanca Simije i Kebeta ili Terpsiona, i Euklida koji su došli iz Megare. Od najpo­znatijih sledbenika nedostaju Arislip, Kleombrot i iznad svega Platon koji je, kako izgleda, imao tih dana groznicu.
Sokratovi sledbenici ulaze i zatiču učitelja da razgovara sa Ksantipom i najmlađim sinom. Čim ih vidi, Ksantipa počinje glasno da očajava.
„O, Sokrate, ovo je poslednji put da razgovaraš sa svojim prijateljima!"
Na to se filozof obraća Kritonu:
„Neka je neko, molim vas, otprati kući."
„Ali ti umireš nevin!", protestuje Ksanitpa dok je izvode iz ćelije.
„A šla bi želela", odgovara Sokrat, „da umrem kao krivac."
U međuvremenu je stražar skinuo lanac sa zatvorenikove noge.
„Čudnovate su stvari zadovoljstvo i bol", kaže Sokrat trljajući  nagnječeni zglob, „izgleda kao da svaka ponaosob naizmenično smenjuje svoju suprotnost i da nikada ne žele da susretnu zajedno u istoj osobi. Dok sam prvo, pod težinom lanca, u svojoj nozi osećao samo bol, evo već osećam kako postepeno zadovoljstvo zamenjuje bol. Da je Ezop razmišljao u tom odnosu bol-zadovoljstvo, sigurno bi napisao izvrsnu basnu."
Potom razgovor prelazi na temu smrti i zagrobnog života. Sokrat naznačuje nešto što bi moglo da liči na Pakao i Raj. Smatram da je umrlima obezbeđena budućnost", kaže doslov­no učitelj, „i da lepa budućnost čeka samo dobre".
Tako počinje diskusija o besmrtnosti duše. Tebanac Simija, upoređujući telo s muzičkim instrumentom a dušu sa har­monijom koja se rađa iz tog instrumenta, smatra da kada se slomi lira (odnosno telo), umire s njom i harmonija (to jest duša). Kebet se ne slaže i započinje hipotezu o reinkarnaciji.
„Duša je poput čoveka koji je u svom životu istrošio mnogo ogrtača. Svi ogrtači, odnosno sve reinkarnacije, traju kraće od njihovog vlasnika, osim poslednjeg koji će ga nadživeti."
Drugim rečima, po Kebetu, kada neko umre, mogao bi imati zlehudu sreću da naiđe na poslednji ogrtač i tako okonča život. Sokrat je suprotnog mišljenja i smatra da je duša besmrtna. Diskusija je toliko živa da je Kriton primoran da opomene učitelja.
„Čuvar zatvora, o Sokrate, savetuje ti da što manje govoriš. Tvrdi da ako se suviše uzbudiš, otrov neće dovoljno delovati, pa ćeš morati da ga piješ dva-tri puta."
„A ti mu kaži da pripremi dve-tri porcije, no sad nas, molim te, pusti da diskutujemo."
Potom se okreće svojim sledbenicima i nastavlja razgovor o duši.
„Samo zli priželjkuju da posle smrti nema ničega, i logič­no je da tako misle jer je u njihovom interesu. Ja sam, među­tim, siguran da oni lutaju po Tartaru i da samo onom koji je proveo život u poštenju i umerenosti može da bude dozvolje­no da vidi Pravu Zemlju."
„Šta zamišljaš, o Sokrate, pod rečju 'Prava zemlja'?'" - pita začuđeno Simija.
„Ubeđen sam", odgovara Sokrat, „da Zemlja ima oblik lopte. Nije joj potreban oslonac, jer nema kuda da padne budući da se nalazi u centru Univerzuma. Osim toga, uveren sam da je mnogo veća nego što nam se čini i da smo mi, koji poznajemo samo onaj deo nje od Fasida do Heraklovih stubova, kao mravi ili žabe što nastanjuju mali rit. Ljudi misle da žive na vrhu Zemlje, a u stvari se nalaze u njenom udubljenju, isto kao što bi neko, živeći u morskim dubinama, zemenio površinu mora za nebeski svod. Smatra se da Prava Zemlja izgleda poput kožne lopte podeljene na dvanaest delova i da se po njoj prelivaju neobične boje. Ponegde je sjajna poput zlata, a negde belja od snega, drugde opet srebrnasta ili pur­purna. Njena udubljenja, puna vode ili vazduha, gledana spolja, sjaje se najraznovrsnijim spektrom. Tako isto i drveće, plodovi, cveće, kamenje i planine Prave Zemlje blistaju se i proziru, da u poređenju s njima postaju sasvim besjajni ovi kamenčići koji na našoj zemlji imaju veliku vrednost. U tim predelima blaženi ljudi žive na obalama vazduha kao što mi ovde živimo na obalama mora."
,,Ko takve stvari govori?" - pita oprezno Simija.
Sokrat ne obraća pažnju na upadicu i nastavlja:
„Međutim, u dubini Zemlje postoji ogromni bezdan koji Homer i drugi nazivaju Tartar. Tu poniru sve reke i odatle se opet odlivaju. Četiri su najvažnije: Okean, koji kruži oko zemlje, Aheront, koji se kreće u suprotnom pravcu i završava u jezeru zvanom Aherusijsko, Piriflegetont koji, budući vatra, čim nađe kakvo ždrelo izbija iz Zemlje u obliku lave i, najzad, četvrta reka, Kokit, koja, krećući se spiralno, potanja u dubine Zemlje i nestaje takođe u Tartaru. Ovde, u jezero Aherusij­sko, dovode duše grešnika. Neke, manje grešne, mogu posle izvesnog vremena da izađu na površinu, druge, zbog težine svojih grehova ostaju tu zanavek. To je sudbina koja zadesi ljudske duše: rđavi u Tartar, a dobri u Pravu Zemlju. Eto zašto je u životu korisno steći vrlinu i mudrost preko filozofi­je, jer nagrada je lepa i nada velika!"
„Veruješ li uistinu u ovo što si rekao, o Sokrate?", javlja se opet Simija.
„Možda trezvenom čoveku ne priliči da veruje u to, ali za nadoknadu nas ispunjava blaženstvom."
Upravo u tom momentu pojavljuje se rob držeći mermernu činiju s kukutom koju treba da pripremi.
„Evo gde me sudbina zove", izgovara Sokrat listajući.
„Imaš li da nam nešto naložiš?", progovara tiho Kriton, pokušavajući da sakrije bol. „Na koji način želiš da budeš sahranjen?"
„Kako vam se najviše sviđa, ukoliko vam se ne izmigoljim iz ruku", odgovara Sokrat smešeći se. „Kako da te ubedim, dobri moj Kritone, da sam Sokrat samo ja, koji u ovom času s tobom razgovaram, a ne onaj čiji ćeš leš uskoro gledati!"
Čas se približava. Uvode Ksantipu, Mirto i troje dece da se oproste od Sokrata. On ih nežno grli i potom moli da izađu. Apolodor ne uspeva da zadrži suze. Ponovo ulazi glasnik Jedanaestorice.
„O Sokrate", izgovara čuvar zatvora, „ne mogu da se ža­lim na tebe, kako se dešavalo sa ostalim zatvorenicima koji su pre smrti kudili Atinu i mene proklinjali. Za vreme tvog pri­tvora upoznao sam te i mogu slobodno reći da si najbolja i najumnija osoba koja se ikada zadesila ovde."
Izgovorivši ove reči, glasnik Jedanaestorice počinje da pla­če i napušta ćeliju. Sokrat je zbunjen: ne zna šta da kaže, da bi prekinuo tu mučnu atmosferu, moli Kritona da uvede roba koji treba da mu da otrov.
„Čemu ta žurba, dragi moj prijatelju: sunce još nije za­šlo", protestuje Kriton. „Mnogi osuđenici su čekali zalazak i poslednjeg zraka da bi ispili otrov, a neki su se odlučivali na taj korak tek pošto bi se siti najeli i vodili ljubav s nepozna­tom ženom."
„Prirodno je da se ljudi tako ponašaju ako nalaze koristi u odlaganju svog smrtnog časa", odgovara Sokrat, „ali, ako bih ja ispoljavao preteranu privrženost životu, postao bih pateti­čan i porekao u jednom trenutku sve ono što sam celog života propovedao."
Ulazi rob noseći vrč s otrovom.
„Dobri čoveče", obraća mu se Sokrat, „ti koji si iskusan, šta treba da se radi u ovakvim trenucima?"
„Ništa, osim da se ispije i šeta po sobi", odgovara rob. „A kad osetiš da ti klecaju kolena, ispruži se na krevet i videćeš da će otrov učiniti svoje."
„Misliš li da se s ovim napitkom može nazdraviti nekom Bogu?", pita Sokrat.
„Mi o tome ne znamo ništa: ovde smo samo da pripremi­mo koliko nam kažu."
Na ove reči Sokrat prihvata čašu koju mu rob pruža i ne podrhtavajući ni trenutka ispija nadušak. Ovaj odlučni gest potresa sve prisutne i izaziva suze i kod onih koji su do tada uspeli da se uzdrže. Kriton utučen izlazi iz ćelije. Apolodor u očaju počinje da jeca. Fedon plače skrivajući lice rukama.
Grešni Sokrat ide od jednog do drugog i pokušava da ih uteši. Pritrčava Kritonu i vraća ga u ćeliju, miluje Apolodora po kosi, grli Fedona i briše suze Eshinu.
„Ma, šta vam je? Šta vas je uhvatilo?" - ljuti se Sokrat.
Zamolio sam da izvedu Ksanlipu upravo da se ne bi stvorila neprijatna situacija: nisam ni pomišljao da ćete se poneti još gore. Budite jaki i spokojni, o prijatelji, kako priliči filozofima i pravednim ljudima."
Sledbenici se posle ovih reči osete malo posramljenim što su dozvolili da njima ovladaju osećanja, a Sokrat koristi prili­ku da malo šeta po ćeliji kako mu je savetovao rob. Posle nekoliko minuta već oseća da su mu noge otežale i spušta se u krevet da mirno sačeka kraj. Rob mu snažno opipava nogu i pita da li oseća pritisak. Sokrat ne oseća ništa, otrov dejstvuje, Zahvatio je gotovo celo telo.
„Ne zaboravi, o Kritone, da dugujemo Asklepiju jednog pevca", šapuće Sokrat, „vrati mu ga na moj račun, nemoj da zaboraviš."
„Biće učinjeno", tvrdi mu Kriton. „Ne želiš drugo ništa? Imaš li još nešto da kažeš?"
Ali Sokrat više ne progovara.
Posle nekoliko dana Atinjani se kaju što su Sokrata osudili na smrt: u znak žalosti zatvaraju gimnazije, pozorišta, gimnastičke dvorane, šalju u izgananstvo Anita i Likona, i osuđuju na smrt Meleta.
Sokratov način života i njegova misao čine jednu celinu.On zapravo nije radio drugo no tragao za istinom u svakoj osobi s kojom se susretao: jurio je za ljudima kao lovački pas, yaustavljao ih po ulicama, obasipao pitanjima i primoravao ih da se preispituju iz dubine duše. Uz sve počasti za moralnu veličinu filozofa, ubeđen sam da su ga mnogi Atinjani izbegavali kao kugu. Čim bi se pojavio pod Svetom kapijom, nastajalo bi opšte bežanje uz poklik: „Oilloco, oilloco, fuitavenne!" (Evo ga, evo ga, bežite!)
Platon u svom delu Lahet priča da „koga god je Sokrat sreo, bilo o čemu da se povela reč, taj se nije mogao izvući, a da sebe nije preispitao"', a Diogen Laertije dodaje da su ga „njegovi savremenici, da bi ga se oslobodili, često udarali pe­snicama i čupali za kosu".
Verovatno je i on u mladosti počeo da proučava prirodu i zvezde, kao što su činili svi oni koji su se bavili filozofijom. Ali jednog dana je shvatio da ga fizika uopšte ne zanima i posvetio je svu pažnju problemu spoznaje i etici. Kada bi mu neko predložio kakvo putovanje s ciljem istraživanja ili izlet u prirodu, odgovarao je smešeći se: „Čemu bi mogli da me po­uče priroda i drveće, kada ovde u gradu imam na raspolaganju koliko hoću ljudi od kojih mogu da naučim više?"
Da bismo maksimalno sintetizovali Sokratovu misao, evo tri njegova osnovana stava: majeutika, univerzalno i demon.
Majeutika. Kada Sokrat kaže: „znam da ne znam", ne osporava postojanje istine (kao što su to činili sofisti), već pospešuje njeno istraživanje. Kao kada bi rekao: „Gledajte, istina postoji, iako je ja ne poznajem; no, pošto ne verujem da je ne prihvata onaj koji ju je spoznao, smatram da je neopho­dno za sve stići do 'spoznaje'. Samo na taj način možemo, zapravo, pouzdano znati s koje strane se nalazi Dobro".
Pokušajmo da opišemo ljudski um kako ga je zamišljao Sokrat: u centru ogromna gomila korova i ispod, sasvim skri­vena, istina, odnosno pravilno procenjivanje ponašanja, „smi­sao stvari". Šta treba raditi, pita se Sokrat, da bi se došlo do spoznaje? Najpre se treba osloboditi korova i potom izvući na videlo istinu. U prvoj fazi, koju bismo mogli da nazovemo „raščišćavanje prostora" ili, zbog ljubitelja latinskog, pars destruens, Sokrat se služi ironijom. Reč je grčkog porekla i znači ,,pitati čineći se neveštim". Niko u ovoj veštini nije bolji od njega. Prikazujući se kao totalna neznalica, pravi se jednako da želi da nauči od svog sagovornika: neprestano zahteva od njega preciznost u formulisanju i na kraju mu dokazuje da je zapao u kontradikciju. Korov o kome smo prethodno govorili zapravo je skup predrasuda, lažnih ideala i praznoverja koji opsedaju naš um. Kada se prostor oslobodi tih nepotrepština, treba izvući pravu spoznaju, i tu posreduje majeutika, odnosno „veština koja pomaže umovima da rađaju". Sokrat u Teetetu, prisećajući se majke, daje sledeće poređenje: „Moj posao akušera po svemu podseća na trud babica, samo što se one bave ženama, a ja ljudima, one telima, a ja dušama". Sokrat se ne postavlja kao zaštitnik „svoje istine", već pomaže drugima da je traže u sebi samima: „pošto sam", veli on, „jalov u znanju, bog (Apolon) me je primorao da budem akušer, zabranjujući mi da rađam".
Da bi primenio majeutiku, Sokratu je, razume se, neopho­dan dijalog, odnosno improvizovanje razgovora shodno podstreku koji mu nudi sagovornik. Nikakav spis, kaže on, ne bi imao takvog efekta, jer „pošto ništa ne znam, šta bih uopšte mogao da napišem?" Sokrat je zapravo bio krajnje nepoverljiv prema pisanju, kako se vidi iz njegove priče u Platonovom delu Fedar.
„Bio jednom jedan egipatski bog po imenu Tot, koji je otkrio brojeve, geometriju, astronomiju, igru kockama i veštinu pisanja. Jednog dana otišao je Tamuzu, kralju Gornjeg Egipta i prikazao mu svoja otkrića. Kada je stigao do azbuke, Tot reče: 'Ova nauka će na čudotvoran način lečiti znanje i pamćenje tvojih podanika'. A kralj odgovori: 'O mudri Tote, tvoja azbuka će imati upravo suprotno dejstvo. Oslanjajući se na veštinu pisanja, Egipćani neće više koristiti pamćenje niti će se ubuduće prisećati stvari unutarnjim podstrekom, kako bi trebalo, već spoljnim, putem tuđih znakova'."
Kad Fedar shvati da je Sokrat izmislio priču, počinje da protestuje, a filozof mu kaže: „Vama mladima je jedino važno da znate da li je priča stvarna ili izmišljena, a zanemarujete to što ona sadrži istinu koju tražimo". I potom dodaje: „Pisanje je kao i slikanje: isto kao što naslikane stvari ne odgovaraju kada ih upitamo, tako i napisane reči govore uvek samo na onaj način koji je autor izmislio pišući knjigu".
Uvek sam podozrevao da je Sokrat znao da čita i piše, kao uostalom i Isus. To što Diogen Laertije priča da je napi­sao jednu ezopovsku basnu, ne znači ništa: mogao ju je dikti­rati nekom pisaru. Onome ko smatra da je nemoguće da tako inteligentan čovek kao što je bio Sokrat nije naučio da piše, odgovaram da i danas postoje milioni inteligentnih ljudi koji nisu naučili da upotrebljavaju kompjuter, iako nije potrebno više od nedelju dana da bi se uvežbalo videopisanje. Poznato je da je u ono doba samo vrlo mali broj osoba znalo da čita i piše. Plutarh priča da se neki Atinjanin analfabeta, kada je hteo da ureže Aristidovo ime na ostrakonu/keramičkoj pločici, obratio upravo njemu. Na Aristidovo pitanje da li pozna­je čoveka koga želi da pošalje u izgnanstvo, Atinjanin je odgovorio da ga ne poznaje, ali da mu je već dosadilo da sluša kako je taj čovek pravedan; na to je Aristid upisao svoje ime i ni reč nije izustio.
Univerzalno. U Platonovim dijalozima Sokrat je uobičavao  da  od  svojih sagovornika traži  definiciju  kakve  etičke vrednosti i oni bi uvek odgovarali bazirajući se na nekom uskom, pojedinačnom primeru. Nezadovoljan ovim, Sokrat je insistirao na što „univerzalnijoj definiciji".
SOKRAT: Možeš li mi reći, o Menone, šta je vrlina?
MENON: Pa to je jednostavno! Vrlina čoveka sastoji se tome da ume da bude dobar političar, da pomaže prijatelje i ošteti neprijatelje. Vrlina žene je da zna da vodi domaćinstvo i da bude verna mužu. Pa onda, postoji vrlina deteta, starca...
SOKRAT: Vidi ti kakvu sreću imam jutros! Tražio sam samo jednu vrlinu, a našao sam čitav roj. A kad sam već kod roja, o Menone, misliš li da postoje razne vrste pčela?
MENON: Razne, naravno, i svaka vrsta se razlikuje od druge po veličini, lepoti i boji.
SOKRAT: A postoji li u toj raznovrsnosti nešto po čemu bi mogao da kažeš: „Evo, to je pčela!"?
MENON: Da, činjenica da, budući pčela, nije mnogo ra­zličita od drugih pčela.
SOKRAT: Dakle, u stanju si da prepoznaš pčelu bez obzira na vrstu kojoj pripada. A ako bih te pitao šta je Dobrota?
MENON: Odgovorio bih ti da to znači pomoći svom bližnjem i dati novac prijatelju koji ga nema.
SOKRAT: A ako pomogneš nekome ko ti nije prijatelj, je li to nije dobro delo?
MENON: Naprotiv, dobro delo je i ako pomognem onome ko mi nije prijatelj.
SOKRAT: Ako, dajući novac prijatelju, znaš da će ga on upotrebiti u loše svrhe, da li bi i tada tvoj gest bio dobro delo?
MENON: Ne, u tom slučaju sigurno ne.
SOKRAT: Dakle, razimirajmo: dati novac prijatelju može i ne mora da bude dobro delo, dok je dobro delo dati novac nekome ko nije prijatelj.
U tom momentu Menon pobesni, a Sokrat, buldožer, nepokolebljivo nastavlja sa dokazivanjem da sva dobra dela, koja je moguće zamisliti, imaju nečeg zajedničkog i da je samo to zajedničko, ta „esencija" zapravo Dobrota. Stiže se tako do koncepta univerzalnog koji nagoveštava Platonov svet ideja. Ostaje sumnja da sve ovo Sokrat nikada nije rekao i da se Platon poslužio njim da bi napravio uvod u svoju najpoznatiju teoriju.
Demon. „Jednog dana desilo se nešto veoma čudno: vra­ćali smo se u grupi u Atinu posle ručka kod Andokida. S nama je bio Sokrat, frulaš Karil, vidovnjak Eutifron, Kebet i nekoliko mladih Atinjana. Svi su bili veseli, kako obično biva posle dobrog pića; mladići su pevali, a Sokrat je zadirkivao Eutifrona zbog njegove vidovnjačke veštine. Ali odjednom se Sokrat zaustavio, obuzet za trenutak svojim mislima i potom krenuo drugim putem; umesto da skrene u ulicu Hermolif, kako bi bilo normalno da se stigne na agoru, pošao je ulicom Kasaj. Kada su ga upitali zašto je tako odlučio, odgovorio je da mu je to savetovao demon. Mladići su se nasmejali na ovu duhovitost i nastavili da se spuštaju ulicom Hermolif zajedno s frulašom Karilom, dok mi stariji nismo hteli da ostavimo Sokrata samog i pošli smo ulicom Kasaj. Oni koji su krenuli kraćim putem, posle stotinak metara, baš kod suda, naišli su na krdo svinja koje je dolazilo iz suprotnog pravca. Krdo je bilo toliko veliko i kretalo se tako zbijeno, da su mnogi mla­dići bili prinuđeni da se vrate. Frulaš Karil, koji je po svaku cenu hteo tuda da prođe, stigao je na agoru sav ukaljan."
Ova priča nalazi se u jednom Plutarhovom spisu koji upravo nosi naslov „Sokratov demon". Ličnost koja ovo pripoveda je vidovnjak Teokrit.
„Koja je, po vama, prava priroda Sokratovog demona?" - pita Teokrit na kraju priče.
„I ja sam slušao da se priča o nekakvom demonu u vezi Sokratom", odgovara jedan od prisutnih. „Neki čovek iz Megare kazao mi je da se radi o običnom kijanju: Sokrat se odlučivao za jedno ili drugo rešenje zavisno od toga da li je čuo da kijanje dolazi s leve ili desne strane, spreda ili straga. Što se tiče sopstvenog kijanja, sve je zavisilo u kom momen­tu bi ga zadesilo: dok je koračao ili stajao, u prvom slučaju bi se zaustavljao, u drugom nastavljao ono što je započeo da radi. To je ono što su mi pričali, iako uistinu govoreći, ne verujem da bi neko poput Sokrata mogao da se povodi za »ličnim ludorijama."
Na stranu ova Plutarhova govorkanja, ali i sam Sokrat, za vreme procesa, izjavljuje da u njemu postoji Demon koji ga savetuje u teškim momentima.
..(...) to je kao neki unutarnji glas koji slušam od detinjstva; i svaki put kada se javi, pokušava da me odvrati od neke namere, nikada da me navede. Savetuje mi naročito da se ne bavim politikom."
Interpretacije u vezi s Demonom su bezbrojne: tumači se kao duhovni vođa, anđeo zaštitnik, kritička savest, šesto čulo, intuicija, i tako redom. Moje mišljenje je da se radi o džokeru koji je Sokrat hteo da sačuva da ne bi bio prinuđen svaki put da objašnjava svoje odluke.