NIŽI SOKRATOVCI

Sedam najznačajnijih Sokratovih sledbenika su: Antisten, Aristip, Euklid, Fedon, Platon, Eshin i Ksenofont. Prva četvorica su se odvojila i osnovala svoje filozofske Skole: Antisten je osnovao kiničku, Aristip kirensku, Euklid školu u Megari, a Fedon onu u Elidi. U udžbenicima ih pominju kao ,,niže sokratovce", verovatno da bi se izbeglo omalovažavanje Platona (osnivača Akademije), kome pripada titula ,,višeg sokratovca".
Susret Sokrata sa svakim od njih postao je već legenda. Onaj s Ksenofontom u jednoj atinskoj uličici pomenuli smo ranije. O Amistenu, koji je živeo u Pireju, zna se da je svakog dana pešačio šesnaest kilometara da bi slušao učitelja. Euklid je bio u još nezavidnijoj situaciji: budući iz Megare, nije mu bilo dopušteno da uđe na atinsku teritoriju, po pravilima nekakvog starog zakona koji je predviđao čak i smrtnu kaznu za prekršioce. Međutim, on za to nije mario i svake noći preobučen u ženske haljine prelazio je granicu. U vezi s Platonom postoji ova priča: Sokrat je jednom usnio da u naručju drži malog labuda koji je, pošto je dobio krila, odleteo kroz prozor; odmah zatim pojavio se Platon na vratima i rekao: ,,Taj labud sam ja". Eshin je, kada ga je Sokrat pozvao da mu bude učenik, kazao: ,,Siromašan sam, ne mogu ti dati ništa, osim sebe samog". A filozof je odgovorio: ,,Zar ti se to čini malo?" Fedon iz Elide, pošto je pao u ropstvo još kao dečak, bio je prinuđen da se prostituiše u jednoj javnoj kuci. Oduševljeni njegovim načinom rasuđivanja, Sokrat i Kriton su ga otkupili i vratili na slobodu.
I pored moralnog učenja velikog filozofa, sedmorica sledbenika mrzela su se svesrdno i svako se od njih predstavio svojoj publici kao jedini pravi interpretator Sokratove misli.

KINICI
U istoriji ljudskog ponašanja pojavi se povremeno look odrpanca i svaki put se može uočiti da se s nemarnošću odevanja spaja i precizan izbor života. Pomenućemo grčke kinike, bohemiens svih epoha, francuske egzistencijaliste, beat generation, hippies i, na kraju, današnje punkies. Nezavisno od kulturnih pomodnosti, postoji uvek klasični primer obrazovanog skitnice, clochard, koji radije spava pod mostovima Sene nego što bi prihvatio kompromis s poslovnim svetom. Iako ne želim da stavim sve na isti nivo (i pomešam kinike s punkies), mora se uočiti da u svim tim strujama postoji neophodna potreba za slobodom. I upravo je u tome ključ za razumevanje kiničke misli.
Sloboda za kinike, shvaćena kao Vrhovno Dobro Duše, može se dostići jedino preko samodovoljnosti. Pravi kinik neće nikada dozvoliti da bude rob svojih fizičkih i emotivnih potreba, ne plaši se gladi, hladnoće i samoće, nema seksualne porive, nema želju za novcem, moći, slavom. Ako ga neko smatra ludakom, to je samo zato što je odabrao način života sasvim suprotan onom koji je prihvatila većina. I pošto je otkrio da su za egzistenciju bitne jedino vrednosti duha, kinik nemilosrdno kritikuje one tradicionalne. On je ekstremista Sokratovog mišljenja: svodi biće isključivo na zajednički život sa samim sobom i odbacuje prividnost kao nepodnošljivu suvišnost.
Antisten, Diogen, Krates, Metrokle i Hiparhija ostaju najznačajniji predstavnici te škole.
* * *
Antisten, sin Antistena, nazvan ,,Pravi Pas", rodio se u Atini 446. pre Hrista. Budući da mu je otac bio Atinjanin a mati robinja, nije se mogao smatrati atinskim građaninom u punom smislu, ali to ga nije uznemiravalo, naprotiv, izgleda da mu je čak i odgovaralo. Počeo je da se interesuje za filozofiju posećujući prvo predavanja sofista, potom se priklonio Sokratu i, na kraju, grupi prijatelja koji su razmišljali na njegov način i s kojima je osnovao ,,kiničku" školu. Izgleda da je ime škole poteklo od mesta gde su se oni okupljali na razgovore: Kinosargu (Kundsarghes =hitar pas), gimnaziona za strane studente smeštenog van zidina Atine na obalama Hilisa. Drugi smatraju da je Antisten nazvan kinik pošto je proveo ceo svoj život kao pas skitnica. Prema Dioklu iz Magnezije, bio je prvi koji jc ,,udvostručio ogrtač", odnosno kome jc ogrtač bio dovoljan za spavanje, praktično prvi u istoriji koji jc spavao u vreći.
Evo kako ga Ksenofont prikazuje u ,,Gozbi".
,,Po meni", kaze Antisten, ,,bogatstvo nije materijalno dobro koje se čuva u kući kao kakav predmet, već duševno raspoloženje, jer kako se inače objašnjava što pojedinci iako poseduju materijalne vrednosti, nastavljaju da žive u riziku i naporu da uvećaju svoje bogatstvo. Niti se može shvatiti ponašanje nekih tirana koji su toliko nezasiti vlasti i bogatstva da čine sve užasnija zlodela. Ja, naproliv, iako na izgled siromašan, imam tolike posede da im jedva vidim kraja: spavam, jedem i pijem gde mi se sviđa i imam utisak da mi ceo svet pripada. Da bi mi jelo bilo ukusnije, izrabljujem sopstveni apetit: odričem se hrane na neko vreme i posle samo dana gladovanja bilo šta da prinesem ustima ima neizmernu vrednost. Kad moje telo oseti nagon ka ljubavi, odaberem ružnu ženu koja me, baš zato što je drugi ne žele, prihvati s ogromnom radošću. Ukratko, prijatelji dragi, važno je da se čovek odrekne potreba."
Po njegovim rečima shvata se da je ipak imao izvesne slabosti prema ženama. Jednom mu je izletela ova rečenica: ,,Ah, kad bih mogao da zagrlim Afroditu! Uništio bih je svojim žarom!" Njegove druge poznate izreke bile su: ,,Radije bih poludeo nego da osetim zadovoljstvo", ili: ,,Nijedan čovek koji teži za novcem ne može da bude dobar!"
Divio se Sokratu zbog njegove ,,ravnodušnosti", iako se učitelj često šalio na njegov račun. Jednog dana, ugledavši ga prljavog i s pocepanim ogrtatčm, rekao mu jc: ,,Kroz ove otvore, o Antistene, vidim svu tvoju ambiciju".
U poodmaklim godinama postao je sve osetljiviji na fizičku bol, više no što bi se očekivalo za čoveka poput njcga. U osamdesetoj godini, već savladan teškom bolešću, nije više imao mira. Jednog dana došao mu je u posetu njegov omiljeni sledbenik Diogen. Ovako se otprilike vodio razgovor među njima:
,,Da li ti je potreban prijatelj?" - upitao jc Diogen ulazeći u kuću.
,,O Diogene, neka si dobro došao!" - odvratio je Antisten bolećvim glasom.
,,Ko bi mogao da me oslobodi muka?"
,,Ovo", odgovorio je mirno Diogen, pokazujući mu mač. ,,Au", precizirao je Antisten, skočivši kao oparen. ,,Rekao sam 'muka', ne 'zivota'!"
* * *
Diogen iz Sinope rodio se 404. godine pre Hrista. Njegov otac Hikesije imao je menjačnicu u samom centru grada, pa mu je jednog lepog dana, baratajući neprestano novcem, palo na pamet da falsifikuje pozamašnu svotu za ličnu upotrebu. Filozof Eubulid tvrdi da je to učinio sam Diogen; uglavnom, i otac i sin bili su kažnjeni, prvi na doživotnu robiju, drugi na izgnanstvo. Diogen se na procesu branio bacajući svu krivicu na Apolona. Izgleda da mu je Delfijsko proročište kazalo: ,,Vrati se kući i uvedi novine u svojoj zemlji", na šta je on, našavši se u nedoumici, počeo da uvodi novi novac. U svakom slučaju, dodeljena kazna nije ga izgleda mnogo pogodila, ako je tačno da je presudu prokomentarisao rečima: ,,Ako su me Sinopljani kaznili prugonstvom, ja ću njih osuditi na ostajanje u otadžbini!".
Došavši u Atinu, sreo je Antistena i za manje od pola sata uključio se u kiničku školu. U prvom momentu stari filozof bio je veoma ponosan na svog učenika, ali docnije, kada je shvatio da je ovaj spreman da ga prati i na kraj sveta, počeo je da ga tera štapom; no Diogen, nimalo zaplašen, podmetnuo je glavu i rekao: ,,Samo udari, o Antistene, ali znaj da nećeš naći tako čvrsto drvo kojim bi me oterao!".
Diogen iz Sinope je pravi izvor anegdota. O njemu se zna da je živeo u buretu i išao ulicama s upaljenom svećom i usred bela dana govoreći: “Tražim čoveka". Njegov susret s Aleksandrom Makedonskim već jc opšte poznat. Kralj je prolazio na konju ulicama Korinta kada jc video Diogena gde sedi na stepenicama Kraniona uzivajući na suncu.
,,Ja sam Aleksandar Veliki, a ko si ti?"
,,Ja sam Diogen Pas."
,,Zatraži ono što zeliš?"
,,Pomakni se, zaklanjaš mi sunce."
Njegove osnovne potrebe bile su svedene na najneophodnije: ogrtač kao odelo i kao krevet, i leti i zimi, čanak za jelo i lonče za vodu. No kad je jednog dana video nekog dečaka da stavlja sočivo direktno na hleb, bacio je čanak, a kadje primetio da isti dečak pije vodu iz šake, bacio je i lončić…
Da  bi lakše podneo promene u temperaturi, leti se valjao po vrelom pesku, a zimi po snegu. Izgleda čudno, ali danas mi to isto činimo. Kao i svi kinici, bio je pun nepoverenja prema uživanjima. Jedne večeri doviknuo je nekom prijatelju koji je krenuo na gozbu: ,,Vratićeš se u još gorem stanju". Ljude nije naročito cenio: jednom su ga videli kako stoji ispred neke statue i postavlja joj pitanja. Na čudenje prisutnih, odgovorio je: ,,Navikavam se da pitam uzalud".
Platona nije naročito uvažavao. Njegova predavanja smatrao je ,,Čistim gubljenjem vremena", a Platon mu je uzvraćao istom merom nazivajući ga ,,poludelim Sokratom". U jednoj filozofskoj prepirci izmedu njih dvojice povela se diskusija o teoriji Ideja.
,,U ovoj sobi vidim sto i pehar", kazao jc Diogen gledajući oko sebe, ,,ali mi se ne čini da igde vidim 'ideju stola' i 'ideju pehara'."
,,To je normalno", odgovorio je Platon, ,,pošto je tvoj um sposoban da opazi samo sto i pehar, a ne i ideje."
Diogen nije podnosio što je Platon, iako fllozof, živeo u kući punoj komfora i lepih stvari. Jednog kišnog dana uleteo je kao pomahnitao u njegovu spavaću sobu i blatnjavim nogama počeo da gazi po tepisima i vezenim pokrivačima; potom je izletao napolje, opet ublatnjavio noge i nastavio da gazi po sobi. Platon ga je mirno posmatrao.
,,Gazim Platonov ponos!" - viknuo je Diogen.
,,S istim ponosom?" - odgovorio je Platon.
Diogenu nije nedostajao smisao za humor. Jednog dana dok je prisustvovao uvežbavanju nekog posebno nespretnog strelca, seo jc baš pored cilja, govoreći: ,,Ovo je jedino mesto gde se osecam sigurnim". Drugom prilikom, zadesivši se u jednoj prelepoj vili ukrašenoj skupocenim predmetima, pljunuo je vlasniku u lice, odmah zatim obrisao mu je obraz svojim ogrtačem i izvinuo se govoreći da u celoj kući nije našao tako ružno mesto gde bi mogao da pljune.
U svom dugom životu prošao je sve i svašta: jednom su ga, već u poodmaklim godinama uhvatili pirati, odveli na Krit i hteli da ga prodaju kao roba. Kada su ga upitali šta zna da radi, odgovorio je: ,,Da komandujem ljudima". I kad je video da ga izvesni Seniad, ukrašen zlatom i dragim kamenjem, osmatra s interesovanjem, dodao je: ,,Prodajte me ovom grešniku pošto vidim, po tome kako je nagizdan, da mu je hitno potreban neki gospodar". Seniad ga jc otkupio i Diogen mu je ostao u kući do kraja zivota kao vaspitač njegovih sinova. U devedesetoj godini je samog sebe umorio zadržavajući dah.
Priča se da je ostavio testament po kome jc naložio da ga ne sahranjuju, već bace zverima. Međutim, njegovi prijatelji su počeli da se otimaju kome će pripasti čast da ga sahrani i na kraju su odlučili da mu se podigne, o drzavnom trošku, spomenik od mermera u obliku stuba i psa.
* * *
Krates Hiparhija i Metrokle, odnosno muž, žena i šurak, sačinjavali su kompletnu porodicu kinika. Ziveli su mnogo docnije od Antistenove epohe, pa je teško verovati da je Krates, najstariji u grupi, mogao biti Diogenov učenik. Kratesov acme, zapravo period maksimalne zrelosti, pada oko 323. g. pre Hrista kada je Diogen Pas imao već osamdcset godina.
Iako je bio sin Askonda, jednog od najbogatijih u Tebi, Krates je gotovo ceo život proveo u siromaštvu. Pripoveda se da se posle susreta s Diogenom odrekao sveg svog bogatstva i poklonio Tebancima dvesta talanata uz poklik: ,,Krates oslobađa Kratesa".
Po dolasku u Atinu dobio je nadimak ,,otvarač vrata" zbog svoje navike da se bez kucanja uvuče ljudima u kuću i kazuje im životne maksime. Bio je nenaočitog izgleda i možda malo grbav. Kada je odlazio na gimnastičke vežbe, dešavalo se da mu se poneko naruga. Jednom je u ozbiljnoj svađi sa olimpijskim pobednikom Nikodromom zaradio veliku modricu na oku. Sledećeg dana pojavio se na atinskim ulicama s natpisom na čelu i strelicom koja je pokazivala ošzećeno oko: ,,Ovo je Nikodromovo delo". Noću je, šetajući posebnim kvartovima, grdio prostitutke dok su čekale klijente; izgleda da su mu odgovori tih ,,gospođa" bili dobar trening za rasprave koje je vodio na agori s drugim filozofima.
Kao i svi kinici, živeo je dugo: očigledno je da život pod vedrim nebom i skromna ishrana podstiču ne samo duh već i zdravlje.
* * *
Metrokle se rodio u Maroneji, u Trakiji. Od rane mladosti bio jc veoma stidljiv, pa su roditelji odlučili da ga povere kakvom učitelju koji bi mu formirao karakter. Izbor je pao na kinika Kratesa, koga je bio glas da je strog. Krates mu je najpre preporučio gimnastičke vežbe kako bi ojačao fizički. Ali za vreme vežbe u podizanju tegova Metroklu se desilo da iznenada pusti vetar iz stomaka i to ga je do te mere ponizilo, da je odlučio da sebe umori glađu. Jadni Krates pokušao je sve kako bi ga odvratio od te namere i na kraju, kad je već izgubio svaku nadu, upitao ga je:
,,Više voliš smrt nego zivot?"
,,Da."
,,Iz toga zaključujem da dobro znaš šta je smrt a šta život?"
,,Ne, ali i porcd toga želim da umrem."
„I ne interesuje te da saznaš šta bi mogao da postigneš ako odlučiš da živiš, i šta ćeš izgubiti odričući se života?"
,,Šta ću izgubiti?" - upitao je mladić.
,,Sledi me i saznaćeš."
Sledcceg dana, pošto se dobro najeo pasulja, Krates je poveo Metrokla arhontima.
,,Evo, ovo su arhonti grada; jednog dana možeš da postaneš jedan od njih."
Govoreći to, poklonio se arhontima i ispustio vetar još gromoglasnije nego njegov učenik u vežbaonici. Onda ga je odveo do stratega, do sudija, do pritana, i svaki put ponovio isti gest, sve dok dečaku ovo nije postalo toliko uobičajeno da je odustao od samoubistva. Metrokle je s vremenom postao veliki filozof i umro u dubokoj slarosti zadavivši samog sebe.
* * *
Hiparhija, Metroklova sestra, jedina žena filozof u našoj istoriji, izgleda da je bila veoma lepa, jer se inače ne može objasniti onoliko čuđenje Diogena Laertija kada govori o njenoj vezi sa starim Kratesom. Govori se takode da su najlepši i najbogatiji mladići iz Maroneje hteli da se ožene njome, no ona nije želela da se odrekne svog učitelja, pa je čak zapretila da će se ubiti. Onda su se njeni roditelji obratili samom filozofu, moleći ga da je on odvrati od namere. Krates, koji jc u suštini ipak bio dobar čovek, svestan svoje ružnoće, pojavio se Hiparhiji potpuno nag i rekao: ,,Evo, Hiparhija, tvog mladoženje u svem svom bogatstvu"! I ona, naravno, kao pravi kinik, udala se za njega uprkos svemu. Vodili su ljubav javno i dobili sina koji se zvao Pasiklej.
* * *
Kinizam je više bio stil života nego filozofski pravac. Oslobođeni svih ličnih potreba, kinici su odvraćali pažnju od politike, fizike i bilo kojih filozofskih spekulacija koje nisu bile etičke. Nazivali su sebe ,,građanima sveta, bez kute, bez grada, bez otadzbine". Kinika je bilo uvek svuda i u svakoj epohi. Pomenućemo ovde jednog u ime svih: zvao se Demonakt i rodio se na Kipru 90. godine naše ere. Demonakt je bio čovek koji nikome nije smetao: jednostavan, uvek vedra duha, miroljubiv i prijatelj svih. Ljudi su mu davali da jede i da sam nije tražio. Kada bi se pojavljivao na skupovima, arhonti su ustajali i svi su ga dočekivali u apsolutnoj tišini. U dubokoj starosti umorio je sebe glađu. Atinjani su mu ukazali počast time što su ga sahranili o drzavnom trošku i ukrasili njegov grob cvećem. Verovatno su bili svesni svojih poroka i u poređenju s njim osećali se na neki način krivi.