KIRENJANI
Izmedu kinika i kirenjana postoji velika razlika: iako potiču iz iste filozofske struje, Antisten i Aristip imaju sasvim oprečna mišljenja. Ako su prvog upoređivali sa psom, drugi je po svemu imao karakter i ponašanje mačke. Da bi se to bolje shvatilo, dovoljno je osvrnuti se na ovu anegdotu double face, koju nam, po običaju, pruža Diogen Laertije.
Jednoga dana dok je Diogen iz Sinope prao na izvoru lišće repe, naišao je Aristip. ,,Kada bi umeo da jedeš lišće", obratio mu sc Diogen, ,,ne bi bio primoran da sc dodvoravaš tiranima". ,,A kada bi ti umeo da lepo postupaš s kraljevima", odgovorio jc Aristip, ,,ne bi bio primoran da jedeš lišće". Drugi interpretiraju istu epizodu, praveći samo obrat rečenicama. Ovog puta počinje Aristip: ,,Kada bi naučio da sc ophodiš s bogatima, ne bi morao više morao da jedeš lišće". I Diogen odgovara: ,,A kada bi ti naučio da jedeš lišće, ne bi morao da se klanjaš moćnicima". Na stranu lišće repe, u svakom slučaju iz ovoga proizilaze dva različita izbora života dostojna pažnje.
Iako se rodio u Africi (oko 437. g. pre Hrista), Aristip je grčki filozof: grad u kome se rodio, Kirena, osnovali su nekoliko vekova ranije grčki koloni, koji su došli s ostrva Tere. Po Pindaru, njegova porodica bila je najbogatija i najuzvišenijeg roda u celoj Libiji, Čime se objašnjava činjenica što je budući hedonista od malena bio naviknut da živi u raskoši. S oko devetnaest godina krenuo jc u Grčku na olimpijske igre gde je upoznao izvesnog Iskomaha, koji mu je ispričao da u Atini postoji čovek po imenu Sokrat čije diskusije oduševljavaju omladinu. Na te priče Aristip se toliko uznemirio ,,da je počeo da slabi i bledi sve dok se nije uputio u Atinu da bi, žedan i usplamteo, pio s izvora i tako stigao do spoznajc čoveka".
Neki istoričari smatraju da je Aristip, pre nego što je upoznao Sokrata, već bio u kontaktu sa sofistima, naročito s Protagorom, i da je i sam bio iskusni sofista; drugi, opet, veruju da se o njemu širio takav glas zato što je poučavao za novac. Moje mišljenje je da je Aristip bio ono što se u Napulju kaže 'nu signore' dopadalo mu se da lepo živi i da bi to sebi dozvolio, naplaćivao je po zasluzi. Kada mu je otac jednog učenika zamerio zbog visoke godišnje svote, protestujući: „500 drahmi! Ali ja s 500 drahmi mogu da kupim roba!", odgovorio je: ,,Pa onda kupi tog roba, tako ćeš ih imati dvojicu: svog sina i tog što si kupio". Naplaćivao je različito, zavisno od sposobnosti učenika: inteligentniji su imali popust, a od glupljih je zahtevao veću naknadu. Jednog dana je na svaki način pokušao da ubedi Sokrata da i on uzme dvadeset mina koje mu pripadaju, ali stari filozof je ,,diplomatski" odgovorio da mu demon to ne bi dozvolio.
Imao je malo snobovski odnos prema okolini: jednom se, za vreme velike nepogode na moru, toliko bio uplašio da je neki putnik počo da ga ismejava: ,,Čudno je da se jedan filozof tako mnogo plaši smrti, kad se ja, koji nisam mudrac, uopšte ne plašim." Na to je on zajedljivo odgovorio: „I ti hoćeš da upoređuješ svoj život s mojim? Ja se bojim za život Aristipa, a ti za život nekog ko ne vredi ništa!"
Da bismo shvatili Aristipa, neophodno je znati njegov odnos prema novcu. Nije uopšte bio škrt: zarađivao je dovoljno da usliši svoje prohteve (kojih jc bilo mnogo). uobičavao je da kaže: ,,Bolje je da novac propadne zbog Aristipa, nego Aristip zbog novca"! Nije neverovatno da bi umeo da živi, ako bi okolnosti nalagale, kao pravi siromah. Jednog dana, izlazeći iz javnog kupatila, ogrnuo je, šaleći se, Diogenov ogrtač, sav prljav i iscepan. Izlišno je napomenuti da je kinik, primetivši kako mu je ostao ništa manje nego kirenjaninov purpurni ogrtač, odlučio da izađe nag. Ovo nam ukazuje da je Aristip, u pogledu nezavisnosti, posedovao prednost više od svojih kolega, što nam potvrđuje i Horacije: ,,Više volim Aristipa koji ume s ležernošću da nosi oba ogrtača".
U vezi s tim postoji jedna anegdota gde jc upleten i Platon. Dva flozofa zadesila su se zajedno na nekoj svečanosti na dvoru Dionizija (ne zna se da li Mlađeg ili Starijeg), kada ih je tiranin pozvao da se preobuku u ženske haljine. Platon je odbio govoreći da to nikada ne bi učinio, dok je Aristip odmah prihvatio uz nonšalantni komentar: ,,Pa zašto da ne: ona koja je čedna, neće pokleknuti ni na Bahovim svetkovinama". I ovde smo stigli do srži problema: ,,Šta je unutarnja sloboda?" Aristip izjavljuje da ima takvu ravnotežu u sebi da ne bi ustuknuo ni pred morem bogatstva, moći i erotike. Kada su mu prebacivali što posećuje heteru Laidu, branio se govoreći: ,,Posedujem je, ali ne dozvoljavam da budem posedovan" Ili: ,,Nije sramno ući u njenu kuću, sramno je ne umćti izaći". Uzgred rečno, Laida nije od Aristipa zahtevala novac jer je smatrala da joj susret s njim podiže ugled, dok je od grešnog Demostena zahtevala ogromnu sumu od 10.000 drahmi.
Platon ga nije podnosio, Ksenofont ga jc mrzeo, Eshin se neprestano svađao s njim, Diogen ga je smatrao neprijateljem vrline, a u potonjim vekovima, s dolaskom hrišćanstva, crkveni oci i licemerni istoričari bacali su na njega drvlje i kamenje: ali zašto su se svi okomili na Aristipa? Neki smatraju da su ga kritikovali stoga što je naplaćivao svoje časove iz filozofije, drugi zato što je razuzdano živeo; po meni, nisu mu opraštali to što je uvek bio veseo.
Prvi ideološki spor među Sokratovim sledbenicima nastaje između Aristipovog hedonizma što je zapravo svest čulne realnosti, i Platonovog idealizma. Jasno je da dva tako različita filozofa nisu mogla da nađu zajedničku reč. Platonu, koji je državu i zajednicu stavljao iznad svega, individualista Aristip nije naravno mogao biti simpatičan; i nije slučajno što u dijalogu Fedon dok nabraja prisutne u času Sokratove smrti, naglašava nedolazak Aristipa:
,,A jesu li i stranci bili?" - pita Ehekrat.
,,Da, došli su Simija, Kebet i Fedonda iz Tebe, a iz Megare su stigli Euklid i Terpsion", odgovara Fedon.
,,A Aristip i Kleombrot?" - pita opet Ehekrat.
,,Ne, nisu bili, priča se da su otišli u Eginu."
E sad, Egina, ostrvce blizu Pireja, bilo je poznato kao mesto uživanja i raskalašnog života. Između ostalog, tu je živela i Laida, Aristipova ,,miljenica". Platon dalje ne precizira, dovoljno je bilo da nagovesti, pošto je znao da će Atinjani umeti da čitaju između redova. Zapravo kao da je napisao: Sokrat je tamo umirao, a ona dvojica su se zabavljala na Egini. Po Ciceronu, jadni Kleombrot je izvršio samoubistvo bacivši se u more kada je pročitao ovu zajedljivost.
Posle Sokratove smrti Aristip je mnogo putovao: zna se da je bio u Sirakuzi, Korintu, Egini, Megari, Siluntu i, naravno, Kireni, svom rodnom gradu. Priča se i da je u poodmaklim godinama bio rob satrapa Artaferna u Maloj Aziji. Umro je u Italiji, na Liparima, u sedamdesetoj godini. Napisao je mnogo dijaloga i nekoliko putopisa, od kojih tri knjige o Libiji. Do nas je doprlo samo nekoliko fragmenata ovog poslednjeg dela.
Aristipova misao se usredsređujc na sposobnost umeća življenja ,,u datom trenutku" i na napolitanski koncept, sažet u stihu: ,,Ako je život vrteška, uhvatimo trenutak koji protiče". Većna ljudi je sklona, zavisno od godina, da provodi svoj život ili prisećajući se prošlosti, ili razmišljajući o budućnosti. Manje je onih uzvišenijih (po Aristipu) koji umeju da žive uranjajući u sadašnjost. Često čujemo starije osobe kako uzdišu govoreći: ,,kako sam bio srećan u dvadesetoj" (kada dobro znamo da to nisu bili) i isto tako često vidimo mlade ljude na vrhuncu svojih fizičkih i intelektualnih sposobnosti da sve usredsređuju u neku hipotetičnu budućnost. Gotovo niko nije lako odvažan da prizna najosnovnije: ,,U OVOM MOMENTU NEMA PROBLEMA, OSOBE KOJE VOLIM ZDRAVE SU, DAKLE MOGU DA BUDEM SREĆAN!". Kirensko ponašanje je: biti žedan i popiti čašu vode, govoreći: ,,kako je ukusna ova voda".
,,Zadovoljstvo je povetarac, bol jc oluja, svakidašnji život je u sredini i može se uporediti s mirnim morem." Ovaj Aristipov način razmišljanja navodi nas na shvatanje da jc neophodno upraviti barku u pravcu zadovoljstva.
Da bismo se još više približiti kirenskoj misli, odabraćemo Heraklita, Aristipa i Pirandela, dobro ih izmešati i izvući iz toga teoriju. Vreme je sačinjeno od trenutaka koji se međsobno razlikuju, isto kao što se i čovek u toku svog života menja. Živeti znači, dakle, uskladili pravi trenutak s pravim duševnim raspoloženjem, ostajući pritom uvek po strani.
Ova ,,filozofija sadašnjosti" nije nikada naišla na simpatije intelektualaca: obeležena pečatom ne beri brigu, postala je sinonim moralne i političke nemarnosti i kao takva nekorisna u cilju transformisanja društva. Uprkos tome, ima onih koji Aristipa smatraju najvećim sokratovcem među sokratovcima upravo zbog njegove totalne nezavisnosti u odnosu na životne probleme. Ako jc za kinike ,,sloboda" značila zadovoljiti se sitnicom da čovek ne bi postao rob uživanja, za kirenjane je ,,još veća sloboda" da se prođe kroz sva uživanja u da se u njih ne zapadne.
Aristip prethodi Epikuru za gotovo ceo vek, a razlika među njima je u tome što je prvi veći ,,epikurejac" od drugog. Dok Epikur pravi razliku među uživanjima i, procenjujući njihove posledice, donosi zaključke, kirenjani se upuštaju u uživanje radi uživanja, ne unoseći se u mnoga razmišljanja o njima.
Najpoznatiji sledbenici Aristipa bili su: ćerka Areta, vaspitana u duhu uživanja i istovremeno preziranja izlišnog, Teodor zvani Bezbožnik i Hegesije. Kako često biva, sledbenici su i u ovom slučaju otišli dalje od svog učitelja.
Teodor je sugerisao da se uživanje prihvati po svaku cenu, ne obazirući se na lažni moralizam. Teoretičar egoizma, odbacivao jc čak i prijateljstvo: ,,To je osećanje uzajamne ispomoći potrebno jedino glupacima. Mudracima ono uopšte ne treba, jer su dovoljni sami sebi".
Hegesije je bio još izričitiji: ,,Pošto nije moguce dostići trajno stanje zadovoljstva i budući da nam život nudi uglavnom bol, bolje je umreti". Zaustavljao je prolaznike na ulici i ubeđivao ih da se ubiju: ,,Poslušaj me, prijatelju znaš već da moraš umreti, ali ne znaš kakva te smrt čeka: možda ti je sudbina odredila bolnu i užasnu smrt, ili dugu i mukotrpnu bolest. Počuj savet mudraca: ubij se!" Smatra se da je svakog meseca uspevao da ubedi po nekoliko Atinjana. Zvali su ga ,,podstrekivač na smrt".

MEGARSKA ŠKOLA
Euklid iz Megare (ne mešati s Euklidom matematičarem) bio jc najstariji od Sokratovih učenika. Njegovi anagrafski podaci nisu nam poznati, ali zatvorenih očiju možemo tvrditi da je živeo između 435. i 365. g. pre Hrista. Kao mladić počeo je da studira filozofiju, posvetivši se Parmenidu: očigledno jc filozof iz Eleje svojim dolaskom u Atinu 450. godine ostavio duboki utisak na grčke mislioce. Upoznavši potom Sokrata, Euklid je celog života pokušavao da objedini filozofiju svog učitelja s Parmenidovim teorijama. Njegovi sledbenici zvali su se megarani ili dijalekticari, jer su imali običaj da razgovore vode postavljajući pitanja i dajući na njih odgovore.
Od Parmenida je naučio da sve stvari ovog sveta imaju svoju pravu suštinsku vrednost, zvanu biće i skup prividnosti, nazvan ne-biće.
Kada hoćemo da postignemo neki cilj, neophodno je da predmct naših namera bude zapravo biće, a ne prividnost. Da bi se lakše shvatilo, evo jednog banalnog primera: ako želim da postanem šef države, jer mislim da ću time poboljšati životne uslove svojih sugrađana, morao bih da se približim biću zvanja šefa države; ako me je novoj dužnosti nagnala samo počast, prestiž i moć, znači da me jc privukla prividnost uloge i nemam nikakve nade da ću dostići Dobro.
Filozofi, uglavnom, nerado daju jednostavne primere o biću, kako sam upravo učinio, jer se verovatno plaše da bi time banalizovali značenje (bilo bi isto kao kada bi muslimani napravili portret Alaha), dok ja pokušavam na ovaj način da pomognem čitaocu.
Pošto je Sokrat govorio da je potrebno dostići spoznaju, odnosno Dobro, Euklidu je bilo lako da uskladi učiteljevu misao s Parmenidovom i zaključio, da je Dobro biće, odnosno Jedno, večno i nedeljivo, dok je sve ostalo zanemarljivo, budući da nije.

ZAKLJUČAK
Sokratovci su se prvenstveno bavili Etikom i zanemarivali su, za razliku od svojih prethodnika, proučavanje prirode. Sokratov značaj je u tome što je skrenuo pažnju na istraživanje čoveka i njegovih moralnih problema, dajući filozofiji praktičnu dimenziju koja nam je simpatičnija. Pokušajmo i mi iz toga da izvučemo neki koristan savet.
Sokrat jc smatrao da onaj ko spozna Dobro, ne može biti tako glup da ga ne bi prihvatio, jer bi na taj način delao protiv svog interesa.
Kinici su Dobro poistovećivali s ličnom slobodom i, da ne bi suviše zavisili od spoljašnjeg sveta, svodili su svoje osnovne potrebe na najneophodnije.
Za kirenjane je Dobro bilo zadovoljstvo a Zlo bol. Prihvatiti zadovoljstvo, ali pritom ne postati rob uživanja, po Aristipu, cilj je života.
Megarani su imali apstraktniju ideju Dobra: Dobro je biće, Zlo je nastajanje (transformacija). U suštini, religiozni stav, budući da je Euklid smatrao da je ,,najviše Dobro samo jedno, iako je moglo da se nazove različitim imenom: razboritost, Bog, mudrost i tako dalje".