Господин професор узима шестар, с неким нарочитим уживањем га раскречи, заврне клин што чвршће може да ниједна тачка не мрдне и не утекне, забоде шиљак у таблу, и шкрипи, шкрипи, шкрипи, а за шестаром остаје ислупчени, надувени, досадни траг линије која једва чека сама у себе да утрчи, и сама у свој почетак да се сјури.
А мени непријатно, осећам како се мало моје чело мршти. Изгубићу ону ситну белу тачкицу која је била прва и почела нешто ново, и почетак и свршетак биће једно, биће све равно и исто и једнако, празно и споља и изнутра.
Лакше ми је било кад би клин развалио рупу у дрвету табле и склизио мало наниже, и: кад би креда одједаред обишла малу почетну тачкицу и почела око ње да пише веселу спиралу.
Господин професор би се тада љутио, брисао и удешавао, али би на линији ипак остајале неке задебљалости и истањености, које су пркосно штрчале на глупо упарађеној најпокорнијој правилности, и показивале јасне знаке отимања, ослобођења  и  бекства.
Касније, исти тај професор причао нам је о духу и слободи и прогресу човека који копа и преврће дубоко у земљи, и лети и влада високо над земљом.
Заборавио је само да каже да тај дивни човек, и у дубини и у висини, удара главом и разбија се о периферију оног средишта коме је роб и које га вуче и у границама својим држи. Толико и толико над земљом, и толико и толико под земљом, и ни корака даље. На самој ивици човек мора да скрсти руке и да умре, и никада, никада не може онамо куд га душа и жеља и очи вуку.
Лежала сам једаред тешко болесна, у ватри и заносу грознице. Привиђало ми се да нема ни таванице ни крова, и да из велике висине, брзо, и окрећући се око своје осовине, пада нека грдна светла метална лопта. Одједаред се зауставила, заглавила, застала, лебдећи у ваздуху. Затим, у правцу једног меридијана, начинила се уска пукотина, а мене нешто подигло, и, као да сам перце, утиснуло ме кроз уску пукотину у лопту, и лопта се опет затворила.
Како се затворила, да ли се стопила, склопила или скопчала, не знам, као што, поред све пажње и страха, нисам ни то могла да видим и да запамтим на коме су се месту сјединиле ивице отвора.
Исто као и онај круг на школској табли. Ни почетка ни свршетка, ни уласка ни изласка. Сами од себе се привлаче, мешају, сједињују и слажу апсолутно исти молекули, апсолутно истог смисла, на апсолутно истим местима, под гвозденом вољом центрума који их држи.
А унутра, у лопти, било је ужасно. Округла шупљина без иједног укрштаја, без иједног угла, без иједне истурене тачке на којој би мисао стала или се поглед задржао.
На средини, неутврђена и необешена, гори нека јака светлост, и сваки комадић унутрашње површине лоптине осветљен је потпуно, једнако, блештаво, отужно, без нианса сјаја, без сенчице, без цртице полусена или мрака.
А по зидовима гмижу, клизе, падају, и опет се пузају и лентрају гомиле узверених, измучених, очајних људских прилика, у дугим болесничким кошуљама као и ја.
Очи им уморне, закрвављене, неиспаване, удови мршави и суви, и неприродно скљештени као да једнако четвороношке пузе. Прсти на рукама и ногама богаљасто згрчени, и дрхте од умора и нервне изнемоглости и беса, јер на глатком металу нигде не могу да се укопају и тело да одрже.
Нигде не могу да загребу, да раскину, да ишчупају, да разрију, да пробију, да прокопају или продеру зид лопте, и да се барем један од њих ослободи страшног робовања у округлој шупљини.
Стале су очи и пене се уста тим јадницима у округлој тамници, која је, због лудачки досадних једноликих удаљења и праваца, тесна као орахова љуска и празна као мехур воде.
А сваки од њих има сећање и свест да изван лопте постоји простор, бескрајан и безмеран, пун дугих вијугавих путева, пун углова, где се сукобљавају правци и тежње, тонови и осветљења, пун савијутака, где се ломе ветрови и увек има зиме, шушња и треска.
Сваки има болно осећање да је изван лопте бескрај, и слобода. Али, не бескрај кривих линија које саме у себе пониру, и само зато немају краја што прогутају и прождеру свој почетак, него онај несагледљиви, неслутљиви бескрај са недокучивим одметницима -правцима и одбеглицама - тачкама, са једном језовитом слутњом о даљно далеким станицама, иза којих се наставља бескрај, бескрај, бескрај, и у њему пуно скривених тајни, тајни у тајнама, догађаја у догађајима, бића у бићима и клица у клицама.
А у металној кугли је био ужас, и очајање. Дахтање, зној и лудачки напор изгубљених људи. Свугде кров, свугде патос, свугде облина која плаши, свугде глатко и равно, нема кутића, нема тачке на коју не сија она жижа из средине, и не можеш се сакрити, не можеш побећи, не можеш се стрмоглавити, јер је свуд царство истога и једнаког удаљења.
И свугде избечено блеште светла места метала, и нико не може даље да оде од другога, и кога год погледаш исто је што и ти, и у тој је помисли ужас, очај и лудило. И онај слева, и онај здесна, и онај који ти под ногама гмиже и зубима шкрипи, и онај, који се сав унакажен од страха и мокар од зноја, попео над твоју главу, сви без разлике, сви су апсолутно исто, на истом месту, на једнаком размаку од центрума који држи, вуче, влада...
Оздравила сам, и тај безумни сан је прошао. Остала је само мисао о томе, како је и зашто је идеја круга извучена из сивога хаоса, и остало је болно уверење да нигде у природи, и нигде у животу човека нема много више слободе него у оном страшном привиђењу грозничавог болесника.
Мрзим обожавање средишта, и страх ме је од робовања њему.
И зато желим да дође неки страшан преврат, и у том преврату да се сатре инстинкт и идеја круга, и као последица тога да се растворе и распадну облици и могућности круга. Да ми је да се искорени то блесасто враћање у себе, и да не буде круга ни докле око допире, ни докле само сећање и фантазија допиру.
Да ми је да у једном истом тренутку дочепам, и рукама и зубима зауставим све што у кругу живи к што се у кругу врти, и дотле да задржим кружење и оптрчавање, док се не изгуби сва глупа традиција вртоглавице око средишта, и сва глупа меморија о истом и једнаком удаљењу.
И тада, уз радосни врисак, да пустим да се слободно распрште, и као туђинци једно мимо друго разлете ослобођене тачке бивших и покојних сфера.
Да ми је да дигнем све ветрове и буре, и да их научим како ће разјурити и раздувати оне досадно упарађене хармоничне тачке, којима је, као клинцима, приковано све што би иначе по бескрају вијугало, што би увек недостижно било, што би увек збогом говорило.
Туга ми је због те једне или због неколико тачака које вечност и бескрајност скраћују, које, у домашају равних наших мозгова, сапињу и спутавају одношаје флуида и атома. Оно што по недостижности и по тајанствености изгледа да је најближе божанству, и што би, као и божанство, требало увек себе да даје, и увек да је цело, то је стегнуто у кругове и лопте које једна једита изгубљена и померена тачка доводи до ништавости и расула.
Дође ми жеља да се опет разболим, или да полудим, и да бар у грозници или у лудилу проживим и просањам фантазију да су из крви и сржи светова и атмосфера нестали мртви чворови центрума и жижа. Чворови, који се не даду ни убити, ни запалити, ни прогонити, и због којих нема слободе у природи, па је зато нема ни у друштву ни у појединцу.
Нема слободе, јер су та средишта и хармоничне тачке неваљала места васелене. Те тачке лажу и варају да је кретање оно што је у ствари идиотско стајање, и да је развиће оно што је само тромо и тупо враћање и понављање.
А свугде је послушно враћање и ропско понављање, свугде одређује и побеђује центрум.
Баците камен у море, и станите тренут два. Камен ће кроз густе уљане слојеве црне воде нагло тонути. Тај камен, који је само минут пре тога миловала ваша рука и грејала ваша крв, сишао је онамо куда ви не можете сићи, и нашао је места у свету који ваша чула не опажају и ваше срце не може волети.
И место каквог симбола, пуног слутње и чежње, на површини морској јавило се неколико концентричних кругова, и нестало их је одмах пошто је кроз њихово средиште прошао сунцем угрејани шљунак који сунце више огрејати неће.
Ударите руком о стакло, прснуће зраци око једне тачке. Пробијте метком главу, мозак ће шикнути у кругу око ране. Забодите нож у жилу, млазеви крви ће у једнаким размацима понети живот у смрт. Погледајте, кроз микроскоп, ћелије органа, видећете да се сав живот у круговима и у лоптама слаже и разлаже.
Свугде је круг, и свугде одређује и побеђује центрум.
Запрегните сву вољу, и све добре и зле силе у центрифугу, узалудна ће бити свака револуција, и на крају крајева ће опет доћи власт сталне тачке и једнаког удаљења.
Круг је одвратни симбол ропства и комике. Бити круг и бити у кругу, значи бити баналан и смешан, бити увек код куће и бити увек при себи.
И колико је год генијалан и естетичан био дух закона кад је хтео да светови и створења и идеје буду кривине и конкаве, толико је исто дегенерисан и вулгарисан био тај дух, кад је стезао слободне и ћудљиве кривуље у завршености које се у себе враћају.
Још нема закона о слободи, још нема живота и службе без ропства.
Понижено ми се чини небо, са тим филистарски одмереним путањама, са учтивим и буржоаским склањањем с пута, и са страхом и избегавањем ватре, боја, судара и катастрофа.
Јупитер, Сатурн и звездани системи! Лопте, лопте, лопте!... Униформа и респект од еклиптике!
Округли трабанти, округли прстени, трчање по округлом путу, играње у округлом колу, и све што виде и што сретају, све је круг, круг, круг, и свугде чуче оне црне тачке од којих се не може удаљити ни утећи.
Све што је материја круг је, и све што није материја круг је. Бог је круг, магла је круг, живот је круг, организам је круг, друштво је круг.
Па и ум, и машта човечја, увек неуверени, увек незадовољни, увек устремљени напред на стази нових истина и слобода, и њих савлада једнога дана сањиво искушење средишта, да још једаред окрену лице путевима које су оставили и прошли. Једнога седог, остарелог и предгробног дана, учини им се очајно и тешко да сачекају смрт далеко од циља, на каквом усамљеном, хладном, снегом завејаном месту, где око пободених барјака науке и лепоте урличу хијене и вуци, и пролазе ветри и облаци.
И ум и машта окрећу своје очи од будућности, и траже своје старе стопе, и кад дође време да човеку отежа глава, погрбе се леђа, и стану у земљу пропадати ноге, некадашњи револуционари у њему одавно већ труну у округлим кавезима старачке ироније и резигнације.
Има још један круг, још један круг који ми дању душу стеже, а ноћу ме из сна буди. Круг који ће заробити чежњу моје чежње, слободу моје слободе!
Ти си то, ти, слободни путниче из слободних незнаних земаља и далеких прошлих и будућих времена, ти који столећа кријеш у очима и градове носиш у срцу!
И у теби трули и гњили једно здраво место, и спрема се гнездо црној тачки што ће заробити лепи хаос и бесконачност твога бића.
А у теби је, још доскора, живела једна слободна и дивна репатица пуна наглости и ћуди, и јурила по бескрају без осовина, жижа и средишта. У теби је био један силни талас, вечити талас од судара оног што је било и оног што ће бити. Ти си био једно немирно пророчко осећање времена, и једна нестална енергиЈј, састављена из воље и бола, из великог смеха и великог плача.
Сав неприпитомљен, и сав нехармоничан, ниси признавао свест која са једнога места и једнаком светлошћу светли, и ниси признавао запт који са једнога  места и  једним  законом  влада.
Свест и запт су робовање, из свести и запта су дошле оне црне тачке у скерцу Девете и у Валдштајн-сонати, црне тачке у Мојсију и Христу.
Ти ме зачуђено гледаш, и не знаш шта хоћу да кажем.
Ти, Давиде, ти велики пагане с оне стране хришћанства и културе, ти јуначе и борче недостижних мета, ти махнити човече са махнитим чежњама, зар ти не видиш да није више ведра и светла бесконачна бела мисао што ти је међу очима живела! Прошло је време кад су у тој мисли дрхтале све нијансе и пустог и смиреног живота, кад је у њој буктала ватра без дима, и кад се из ње ширила зараза од које су скапавала средишта и жиже.
Пре тога, пре тога сам бележила сваки дан другу симфонију твојих црта и облика и другу симфонију твојих жеља и циљева, и једнако те гледала како живиш у вечитој чежњи стварања, и у вечитом блаженству промене, и у вечитом триумфу слободе и испуњавања.
Часом си био исток, а часом запад, часом си био ударање срца а часом мотив смрти. Па онда си био ветар који је све птице и облаке терао на југ, а затим си био бура која је сва дрвета повијала на север.
И готкад се ниси освртао за оним што је прошло, и ниси дизао оно што си оборио, и ниси облачио хаљине које си скинуо, да не би опет постао што си био.
А сад ти је тешко да будеш изгубљен и залутао, и да одеш па да се више не вратиш. Тешко ти је да будеш ничији и сам, да живом енергијом обараш хипнотисану и забленуту енергију чучања у средини, да будеш несвесно хуктање унапред и дивље бежање од враћања и понављања.
Једно тужно вече ми је у памети. Седели смо поред отворених прозора, и гледали у ведар простор и даљину. У нама су живели само нерви и слутње, и притискивала нас је нека општа слутња и бескрвност, и чудно нам је било како се руже још црвене.
Мртве су биле на полицама моје књиге, и свесно и у боловима је венуло цвеће, које иначе не слути смрт и без страха и отпора умире.
Покушавали смо да разговарамо, али је оно главно увек западало међу речи, и ми смо најзад заћутали. Слушали смо како коњске копите звече по калдрми у округлој мелодији, и гледали како голубови круже око голубињака и димњака, и како пси трче у кругу за својом сенком на месечини.
Ти си први прекинуо тишину, али си говорио на неки нов и необичан начин. Неке опрезности је било у твојим речима, неке послушности у твојим гестовима, неког стишавања у твојој жеђи, неког опадања у твојој мржњи, Нешто те је згазило и стегло, и давило у теби пркос твоје крви.
Те вечери, ја сам много разумела и много изгубила.
Тебе је једнога дана изненадио ласкави шум, и ти си разабрао да је то множина људи која иде за тобом, и пева песму твојих мисли. И тада си први пут застао, и први пут си заповедио своме ћутању да говори, и први пут си пожелео да се вратиш и будеш тамо где си био.
И од тога доба све чешће застајеш на једном истом месту, јер ти се допада да светлиш, и од тога доба се стеже круг око тебе јер си пожелео да те људи воле.
Затворио си у круг буну свог живота и целу мисао међу очима, и верујеш у круг среће у кругу.
Не волиш више разобимљеност и скок у помрчину, враћаш се, јер хоћеш да си међу људима, и над дубином свога ћутања дижеш мост од речи.
Зар не видиш да си раздрљио своју светињу, и пустио да се око ње скупи круг будала и злочинаца...
Сув и незанимљив и мали је сада задатак за који живот хоћеш да дадеш, и неодређено је оно што на плећима носиш, и твоја борба је као битка лептира, који опијен пада у круг својих мртвих другова у чијем средишту је отров баналне  георгине.