Prelazeći sada na prikaz korišćenja anglicizama u anglo-srpskom jeziku, odnosno onih za kojima postoji samo subjektivna potreba, ali ne i ona objektivna, u našoj svakodnevnoj praksi uočavaju se dve opšte tendencije: jedna bi se mogla nazvati strukovnom upotrebom, a druga statusnom. U nastavku, obe pomenute upotrebe biće razmotrene na odabranim i, čini se, u ovom trenutku najisturenijim primerima anglosrpsko-srpskih sinonima; (...). Iscrpniji popis anglosrpskih reči i njihovih srpskih sinonimnih takmaca ponuđen je u poslednjem odeljku.

Strukovna upotreba anglicizama najčešće je motivisana nedovoljno utemeljenim, ali zato sve uvreženijim, verovanjem stručnjaka iz gotovo svih oblasti da su u današnje vreme jedino termini iz engleskog jezika oni koji na pravi, autentičan i ubedljiv način izražavaju određeno stručno značenje, dok se postojeće domaće reči ili ignorišu ili se, što je češće (ali i poraznije), za njih uopšte i ne zna. Tako, recimo, možemo saznati da je neko dobio infekciju respiratornih, a ne disajnih, organa, da je važnu odluku doneo menadžment neke fabrike, a ne njeno poslovodstvo, rukovodstvo ili uprava, da je neophodna bolja saradnja s Haškim Tribunalom, a ne sa sudom. Nadalje, u kompjuterskim prodavnicama nude nam se kertridži (ketridži ili kertidži), a nikako kasete ili patrone, s tonerom za laserske štampače, te interni i eksterni (u cenovnicima često i EXTERNI) modemi, a nikako unutrašnji i spoljni, koji će nam omogućiti da uspostavimo konekciju, a nikako vezu, s internetom. Zbog svoje očigledne zvučnosti na posebnoj su ceni višesložni izvorni latinizmi koji se završavaju na -acija, kao što su aplikacija, asocijacija, edukacija, evaluacija, finalizacija, harmonizacija, implementacija, notifikacija, participacija, spekulacije, te glagoli koji su s njima tvorbeno povezani, poput edukovati, evaluirati, finalizovati, implementirati, participirati i drugih.

S druge strane, statusna upotreba anglicizama najčešće je motivisana neutemeljenim, ali zato vrlo čvrstim, verovanjem nekih ljudi da je povremeno ili stalno korišćenje takvih reči u govoru i pisanju modernije, otmenije i elegantnije, jer stvara utisak pripadnosti nadmoćnijem anglofonom kulturnom i jezičkom obrascu, u prvom redu američkom kao najpoželjnijem. Tako, recimo, turističke agencije organizuju putovanja radi šopinga, a ne kupovine, u inostranstvu; glumce, pevače i sportiste saleću njihovi fanovi, a ne obožavaoci; prijatelji pozivaju prijatelje da dođu na njihov parti, a ne na žurku, zabavu ili prijem. Oni koji žele da kupe televizor ili kompjuter ne mogu da odu u prodavnicu ili radnju po njega, nego u šop, dok poslovni ljudi ne rade u kancelariji, birou ili uredu, nego u ofisu, jer je to sada kul, odnosno vrlo moderno, otmeno, elegantno, itd. Kad vidi i čuje sve ovo leksičko kuliranje, neupućenom čoveku dođe da od miline ne uzvikne više Au! ili Oho! nego Vau!, da bi (p)ostao In, odnosno u modi, aktuelan ili popularan. No, viši stepen ,,kulnosti" predstavlja pisanje ovakvih i sličnih anglicizama (a ponekad i onih strukovnih) u izvornom engleskom obliku, ne samo u latiničkim nego i u ćiriličkim tekstovima: SHOPPING, PARTY, SHOP, OFFICE, COOL, COOLiranje, Wow!, što je u potpunoj suprotnosti s pravilima našeg Pravopisa. Pri tome, posebnu pažnju privlače reči koje gotovo i nemaju svoj domaći pisani oblik, kao što je FASHION WEEK (tj. nedelja mode), a još više one kod kojih je izvorni pravopisni oblik kombinovan s domaćim sufiksima, kao što su COOLiranje i BOOKirati (tj. rezervisati). Anglosrpski jezik u punom sjaju, zar ne?!

Ovde treba napomenuti i to da u statusnu upotrebu spada i umetanje engleskih reči i izraza (dakle, ne anglicizama, nego čisto engleskih oblika) u nazive domaćih proizvoda, ilustrovanih i specijalizovanih časopisa, televizijskih i radio emisija, firmi i preduzeća, te u reklamne slogane. Za njih, međutim, primeri neće biti navođeni, budući da ih svako može bez ikakvog napora sam pronaći u svakoj samoposluzi, u svakoj prodavnici, u svakoj trafici, na svakoj ulici, na svakom bilbordu (tj. reklamnom panou), na svakom televizijskom i radio kanalu - drugim rečima, svuda i na svakom mestu.

Otkud nam objektivno nepotrebni anglicizmi?

Ostaje još da se odgovori na dva važna pitanja: prvo, zašto se ovi anglicizmi smatraju objektivno nepotrebnima? I drugo, zašto su onda i kako ovi anglicizmi uopšte dospeli u srpski jezik? Što se tiče prvog pitanja, svaki anglicizam je objektivno nepotreban ukoliko u srpskom jeziku već postoji reč s istim značenjem. Takav anglicizam i njemu odgovarajuća domaća reč nalaze se, kao što je ranije istaknuto, u međusobnom odnosu sinonimije, oni izražavaju istovetan sadržaj i stoga su semantički potpuno istovredni. Razlikuju se jedino na stilističkom (asocijativnom) planu, jer se strukovni anglicizmi javljaju kao termini, stvarni ili prividni, u određenim oblastima, dok statusni anglicizmi odražavaju želju za pripadnošću određenom, navodno nadmoćnijem, kulturnom i jezičkom obrascu. U obe ove upotrebe, i strukovnoj i statusnoj, anglicizmi su svojim korisnicima subjektivno veoma potrebni, pošto služe i kao snažan simbol novog, modernog vremena. Pri tome, postojeće domaće reči srpskog jezika - usled sve učestalijeg ponavljanja konkurentskih anglicizama - ili polako bivaju njima potisnute, ili su već sasvim istisnute iz svakodnevne upotrebe, pa postaju u većoj ili manjoj meri zastarele. Ko bi se još setio, na primer, da je babun u stvari pavijan, da su tenzije u stvari napetosti ili zategnutosti, a da je implementacija u stvari sprovođenje ili realizacija! Uprkos tome što i mi sasvim dobru reč za trku imamo, to, nažalost, malo koga zanima, jer je anglosrpski očigledno u toj trci brži, žilaviji, poželjniji i - nadasve - pomodniji.

Što se drugog pitanja tiče, zašto su i kako ovi, objektivno nepotrebni, anglicizmi dospeli u srpski jezik, odgovor je nešto složeniji. Pre svega, za uvođenje svih anglicizama, i potrebnih i nepotrebnih, zaslužni su oni koji prevode s engleskog jezika, u bilo kom obliku i u bilo kojoj oblasti. Među njima ima vrhunskih umetničkih i stručnih prevodilaca, ali i samozvanaca koji nisu u dovoljnoj meri ovladali ni engleskim ni srpskim jezikom, i koji žive u ubeđenju da se prevođenje sastoji u mehaničkom prenošenju reči iz engleskog jezika u reči srpskog jezika, ne uzimajući u obzir njihovo značenje (više o tome videti u Poglavljima 5 i 16). To je, recimo, dovelo do toga da se engleska reč implementation „prevede" kao implementacija, kao da naših reči sprovođenje i realizacija uopšte nema. No, stvarni nastanak ovakve prakse i ovakvih „prevodilaca" omogućila je osnovnoškolska i, naročito, srednjoškolska nastava jezika, kako srpskog tako i engleskog, u kojoj se značenju i upotrebi reči, te englesko-srpskim jezičkim kontaktima ne poklanja skoro nikakva sistematska pažnja. A ukoliko se nešto ne predaje i ne neguje, ne može se očekivati da se zna i primenjuje - biljka se razvija na divlje. Otuda nikako ne treba da čudi to što se prevođenje sve redovnije vrši preslikavanjem, a odskora i čistim prepisivanjem, engleskih reči, poput engleskog FASHION WEEK, koje je, nakon mukotrpnog i dugotrajnog mozganja, na srpski izuzetno uspešno „prevedeno" kao FASHION WEEK.

U svemu ovome u potpunosti su zanemareni čitaoci, gledaoci i slušaoci, kojima se ovakve reči, njima uglavnom nepoznate, nerazumljive i neizgovorljive, svakodnevno „serviraju" u dnevnoj i nedeljnoj štampi, na televiziji i radiju, u titlovanim prevodima i „prevodima" filmova, itd., pri čemu se malo ko obazire na to da li će ih oni razumeti ili neće (up. Panić 2005). Kao da se podrazumeva, ili čak od njih očekuje, da odlično vladaju engleskim jezikom, koji je postao preduslov za valjano sporazumevanje na anglo-srpskom jeziku. Nepostojanje tog preduslova ponekad pruža i mogućnost za mistifikaciju, odnosno namerno zbunjivanje, nedovoljno upućenih, što se najčešće događa pri strukovnoj upotrebi anglicizama. Naravno, uprkos tome što danas priličan broj ljudi različitih stručnih sprema živi u ubeđenju da „perfektno zna" engleski jezik (koji su uglavnom usvojili putem televizije, filmova i kompjutera), ta iluzija se nikako ne može smatrati odgovarajućom kvalifikacijom za prevođenje s engleskog jezika ili za predavanje engleskog jezika, na isti način kao što neko ko samo sluša i pevuši Betovenove simfonije neće moći sam od sebe da postane kompozitor, dirigent ili muzički pedagog. Ne treba, valjda, isticati opštepoznatu činjenicu da ozbiljno bavljenje stranim ili maternjim jezikom, ili muzičkom umetnošću, ili bilo kojom drugom oblašću, pretpostavlja posedovanje temeljnog stručnog znanja i diplome kojom se stepen stečenog znanja dokazuje. Nedoučenost i diletantizam u pristupu jeziku, jezicima i lingvistici uopšte, koji u poslednje vreme kod nas poprimaju zabrinjavajuće razmere, najodgovorniji su za razmahivanje anglosrpskog jezika, a time i za potiskivanje i istiskivanje postojećih naših reči njihovim anglosrpskim sinonimima.

Sve dok se ovakva klima u celokupnom našem kulturno-obrazovnom sistemu - koja se najviše ogleda u manjkavoj i nedovoljnoj nastavi jezika na svim nivoima - ne bude promenila nabolje, anglosrpskom jeziku, sa svim njegovim posledicama po srpski jezik, širom će biti otvorena vrata i on će i ubuduće nesputano moći da buja. Ovaj prilog pokušao je da ukaže na samo jednu od tih posledica, tj. potiskivanje i istiskivanje ustaljenih domaćih reči, ali i na to da mi ipak reči za trku imamo - jedino im treba dati priliku da dođu do izražaja.

Najčešći anglosrpsko-srpski sinonimi

Ovaj popis sadrži 120 anglicizama (u levom stupcu), na koje se u trenutnoj našoj praksi najčešće nailazi, i njihove potisnute ili već istisnute srpske sinonime (u desnom stupcu). Da bi se lakše mogli staviti u kontekst, kod nekih anglicizama u zagradi se daju dodatne informacije. Pored anglicizama u užem smislu, ovde su uključene i neke domaće reči koje se koriste pod uticajem engleskog jezika (npr. ohrabriti, iskustvo, kratka priča), te nekoliko vlastitih imena (npr. Golfski zaliv, Silikonska dolina, Kristofer Kolumbo).

Tvrtko Prćić,
Engleski u srpskom