Бах је рођен у Еисенацху (Немачка) као потомак староседелачке породице у којој је било много музичара. Његов отац је имао звање градског музикуса, које је Баховој породици обезбедило скроман живот. Рано је остао сироче (са 9 година), те је за време школовања живео код старијег брата, Јохана Кристофера, такође музичара. Он је био ученик чувеног оргуљаша Пахелбела, тако да је Јохан Себастијан музику учио код брата. Већ у то време јавља се код Баха једна карактеристична црта - преписивање дјела великих мајстора. На тај начин је стекао изванредну технику писања. Поред виолине учио је и оргуље.
Завршивши школу, постао је 1703. године најпре виолинист у Вајмару, а затим 1723. године кантор у цркви Св. Томе у Лајпцигу. Ту је проживео најдужи дио свог живота -  недовољно схваћен и слабо цењен од својих савременика. Био је два пута ожењен и у та два брака имао је двадесеторо деце. Поткрај живота ослепео је. Бах је био један од највећих музичких мајстора свих времена. Почасни наслов "мајстор над мајсторима" стекао је у прво реду yбог дара у савршеном свладавању технике компоновања у полифоном стилу.
Бах је најизразитији представник барока и највећи мајстор инструменталне полифоније. Његов стваралачки опус је врло велики, али сва његова дела нису сачувана. Сва Бахова дела представљају јединствену цјелину и стоје на поједнакој умјетничкој висини.
Бах је написао следећа инструментална дјела: шест бранденбуршки концерата, два концерта за виолину и оркестар, концерт за двије виолине, седам клавирских концерата, три концерта за два клавира, два концерта за три клавира и концерт за четири клавира. За оргуље је написао сљедећа дела: шест соната, 140 коралних прелудијума, 17 великих прелудијума и фуга, 5 токата и фуга, двије свеске прелудијума и фуга издатих под називом За добро темперовани клавир, Уметност фуге, 6 француских и 6 енглеских свита, 18 прелудијума, двогласне и трогласне инвенције, фантазије, каприча, мале прелудијуме, 6 свита за виолончело, 6 партита и соната за виолину, 3 сонате за виолу и већи број соната за флауту и чембало.
Бахово вокално-инструментална дјела су: 220 кантата (Кантата о лову, Кантата о кафи, Свадбена кантата - све три су световног карактера), Миса у х-молл (24 нумере), Магнификат, Пасија по Матеју и Пасија по Јовану, Божићни ораторијум (духовног карактера). Ако се уопште може приказати Бахова величина у неколико речи, онда су у том успели Бетовен и Гете. Бетовен је за Баха рекао: Не Бах (бацх = поток) већ море требао би се звати због свога бескрајног знања и умећа, због непресушног врела из којих је црпио своје мелодије и хармоније. Гете је изјавио једном приликом: Кад слушам извођење Бахове музике, тада је читаво моје биће потресено и чини ми се као да ми не требају уши, очи, нити остала чула.

Харолд Шонберг, Велики пијанисти
издавач Нолит, Београд 1983.  (извод из текста)

... Наравно да је Бах свој начин свирања клавира стекао на инструментима које је учио у младости. Свирао је прстију савијених непосредно изнад дирки. Према сведочанству Баховог првог биографа Јохана Николауса Форкела "причало се да је Бах свирао са лаким и малим, једва приметним покретима прстију. Покретао је само прве зглобове - чак и у најтежим пасажима, шака је остајала заобљена. Прсте је веома мало подизао изнад дирки, једва нешто више него у трилеру и док је једним прстом свирао, други су остајали мирни". Ова мирноћа је прожимала цео његов став за клавиром. "Остали делови тела су још мање учествовали у свирању, а тако не свирају многи пијанисти који немају довољно лаку руку". Проучавајући његове композиције за клавијатуре, долазимо до закључка да је Бах у свом свирању успевао да задржи потпуну независност шаке и прстију. Ово потврђује и Форкел: "Сви његови прсти, и леве и десне руке, били су подједнако покретљиви, тако да су му омогућавали да изведе не само акорде и брзе пасаже већ једноструке и двоструке трилере подједнако лако и нежно". Очигледно је изузетно добро свирао инструменте поред којих је одрастао, а наравно да није тешко замислити какво је било његово опште музичко знање. Једном је неком пријатељу рекао како верује да би с листа могао одсвирати све што је икад написано. Међутим клавир се за њега сувише касно појавио - као и за Хендла и Скарлатија. Чембало, клавикорд, оргуље - то су били инструменти са клавијатуром ове тројице великана. ...
... Вероватно је Ј.С. Бах поставио основне принципе модерног прстореда. До тог времена, палац и мали прст десне руке једва да су се употребљавали. Скала за десну руку свирана је нагоре са трећим и четвртим прстом, а надоле другим и трећим. Палцем и кажипрстом су свиране скале за леву руку. Изгледа да је Бах први дозвољавао да се палац подмеће под остале прсте, или су бар његове теорије о овоме први пут привукле већу пажњу. ...
... Треба нагласити да се Ј.С. Бах и даље много ослањао на стару технику - прст преко прста. У неколико примера прстореда које је за собом оставио (можда свега стотинак тактова) стално пребацује трећи прст пеко четвртог у десној руци. Такав прсторед неминовно доводи до извесних ритмичких неравнина, које зналци називају "неуједначени ритам". И поред свега, изгледа да је Бах први почео да у великој мери употребљава палац. С подсмехом је говорио својој деци како је у младости слушао велике пијанисте који су употребљавали палац само када је то захтевао велики распон. Помогао је да се ово исправи и његови принципи су у Немачкој били познати као "Бахов прсторед"...