Лудвиг ван Бетовен (нем. Ludwig van Beethoven 16. децембар, 1770. – 26. март, 1827.), немачки композитор, надмоћна музичка фигура у прелазном периоду између ере класицизма и романтизма.
Сматра се једним од највећих композитора свих времена. Његова репутација је инспирисала—и у многим случајевима плашила—композиторе, музичаре и публику која га је наследила. Међу његовим најпознатијим делима су Пета Симфонија, Шеста Симфонија, Девета Симфонија, клавирска дела као на пример, комад За Елизу, сонате Патетична Соната и Месечева Соната, Клавирска соната Бр. 23, Апасионата или последња, Клавирска Соната Бр. 32, ц - мол, опус 111.

Живот и дело

Лудвиг ван Бетовен рођен је у Бону у Немачкој, од оца Јохана ван Бетовена (нем. Johann van Beethoven) (1740–1792), фламанског порекла, и мајке Магдалене Кеферих ван Бетовен (нем. Magdalena Keverich van Beethoven) (1744–1787). Све до недавно, велики број референтне литературе означавао је 16. децембар као Бетовенов "датум рођења", јер је био крштен 17. децембра у времену када су новорођена деца крштавана дан након рођења. Како год, модерно учење одбацује такву претпоставку.
Бетовенов први музички учитељ био је његов отац, музичар у изборној скупштини у Бону и алкохоличар који га је у више наврата тукао, будио усред ноћи у друштву музичара - аматера Тобајаса Пфајфера (који му је био заправо, први учитељ), када би почињале лекције, а све то покушавајући да га начини "музичким чудом" попут Моцарта. Међутим, други су убрзо приметили Бетовенов таленат. Кристијан Готлоб Неф је подучавао и запослио Бетовена, који је уједно и примао спонзорство Управничког Електората. Бетовен је остао без мајке са 17 година и обавеза уздизања два млађа брата пала је на Бетовена. За Нефа је Бетовен имао пуно поштовања. Одлазећи из Бона почетком последње деценије осамнаестог века, Бетовен му је рекао да, ако икада постанем велики музичар, то ће бити и Ваша заслуга.
После очеве смрти 1792. године Бетовен се сели за Беч где је намеравао да студира код Јозефа Хајдна. Пошто је Хајдн имао мало времена за предавање, проследио је Бетовена Јохану Албрехтсбергеру. Убрзо је добио репутацију клавирског виртуоза, и постепеније, композитора. Бетовеново најлепше стваралачко доба обележила је и једна несрећа, која се убрзо претворила у још већи подстицај за уметничко стварање: са непуних 26 година, Бетовен је почео губити слух, због чега је 1808. године морао окончати пијанистичку каријеру (још једном се појавио само 1814. године), да би глувоћа 1818. године постала и дефинитивна. Због тога је током времена имао специфичну судбину и као диригент. У појединим тренуцима, морао се у извођење укључивати и помоћник, како би се интерпретација спасла.
Бетовенова пијанистичка техника биле је револуционарна за оно доба. Красила ју је невероватна снага у брзим и снажним музичким токовима и изразита мелодиозност у лаганим и распеваним. Била је то права детонација експлозива, према баратању луком и стрелом, пијанистичкој техници старог кова која је красила Бетовенове претходнике. Када би дириговао оркестром, Бетовен би се високо уздизао, снажно усправљао код силовитих и брзих звучних покрета, а готово сагињао под пулт код умерених, спорих и распеваних. Уопште узев, као интерпретатор био је немиран, плаховит, емотиван, али и веома изражајан, перфектан.
Када је глувоћа постала дефинитивна, последњих девет година Бетовеновог живота, он се повлачи у свој властити свет тишине, у коме ствара своја највећа ремек дела: Мису Солемнис, Хамерклавир сонату, Девету Симфонију и последње Гудачке квартете.

Музичко дело

Тридесет и осам клавирских соната (6 младалачких из 1783, што су званично прва Бетовенова дела и 32 зреле, са бројевима опуса од 2 - три прве сонате - до броја 111 - последња, 32 соната за клавир.
Клавирски комади, самостални или уједињени у циклусе, најчешће у облику варијација на основну тему, за клавир. Најпознатије су Ероика - Варијације и 33 Варијације на тему Дијабелијевог валцера, Ц - Дур, опус 120.

Седамнаест гудачких квартета (првих шест из опуса 18; следећа три из опуса 59; квартети опус 74. и 95; последњи квартети опус 127, 130, 131, 132, Велика Фуга за гудачки квартет, опус 133 и опус 135).

Девет Соната за виолину и клавир; пет Соната за виолончело и клавир. Концерт за виолину, виолончело, клавир и оркестар, опус 56. Дела за виолину и оркестар: Две романсе, опус 40. и опус 50. и Концерт за виолину и оркестар, опус 61; Вокални циклуси: најпознатији су песма Аделаида, опус 4. и циклус Удаљеној драгој, опус 96; Misa Solemnis (Свечана Миса), опус 123.

Клавирски концерти

1. Концерт, Ц - Дур, опус 15;
2. Концерт, Б - Дур, опус 19;
3. Концерт, ц - мол, опус 37;
4. Концерт, Г - Дур, опус 58:
5. Концерт, Ес - Дур, опус 73, Царски;
Фантазија за клавир, хор и оркестар, ц - мол, опус 80.

Увертире

Кориолан', опус 62;
Егмонт, опус 84;
Леонора циклус од три увертире.
Fidelio, једина Бетовенова опера, у два велика чина.

Симфоније

Уводни преглед Бетовеновог симфонијског стваралаштва
Симфонија Бр. 1
Симфонија Бр. 2
Симфонија Бр. 3
Симфонија Бр. 4
Симфонија Бр. 5
Симфонија Бр. 6
Симфонија Бр. 7
Симфонија Бр. 8
Симфонија Бр. 9