Постоје три врсте етоса (три групе):

1. ДИЈАСТАЛТИЧКИ (од грчког глагола што значи разашиљем, одашиљем, растежем, увећавам или уздижем нешто изнад нечег другог) - који изражава све узвишено и достојно хвале, који бодри дух и укрепљује га;
2. СИСТАЛТИЧКИ (од грчког глагола што значи шаљем, сакупљам) - који изражава осјећања скрушености, кајања и бола, али и љубави и умиљења;
3. ИСИХАСТИЧКИ (од грчког глагола што значи мировати, почивати) - који се налази између претходна два, а изражава осјећања мира, сигурности и стишавања страсти.

Глас први: Са становишта етоса, карактер првог гласа се одликује достојанством, узвишеношћу, племенитошћу и озбиљношћу. У мелодијама првог гласа исихастички етос игра доминантну улогу, док се у мањој мери јавља дијасталтички. Може се мирно рећи да се у њему складно сједињују скромност и једноставност са достојанственим, а озбиљност са веселим.
(Примједба оца Емилијана: Дакле, први глас је прије свега достојанствен, а једноставан и узвишен. Баш зато је у њему преовлађујући исихастички етос, јер је он достојанствен у својој смирености, а једноставношћу и племенитошћу стишава страсти.
Глас други: Он је најчешће систалтички и разликује се по суштини од првог гласа. Он је више сладак и страдалан. Зато је подеснији за изражавање покајања, топлих молитава трудбеника у подвижништву, за изражавање наде и љубави и жеље за посвећивањем молитви. Али он нема такву озбиљност нити такву достојанственост као први глас.
(Примједба оца Емилијана: Главна црта етоса овог гласа је покајање, али умилно. Топлину коју овај глас има, нема ниједан други. Зато, без обзира да ли се пјева лагано или живо, он исијава топлину која плијени и приводи људе покајању. Истовремено, он омекшава страсти и отупљује њихову оштрицу.)
Глас трећи: Етос трећег гласа је дијасталтички. Одликује га изражајност, храброст, сигурност, али и борбеност и уопште подстрекачки принцип.
(Примједба оца Емилијана: Овај глас је по свом карактеру заправо реалан - храбар и одважан, али не и непромишљен.)
Дакле, иако је трећи у реду, ипак се налази близу првом гласу (близак му је), пошто се кроз њега изражава слава јунака. није превише украшен, већ је једноставан по мелодији и мужаствен: због тога га и славимо.
Глас четврти: Етос овог гласа је на различит начин присутан у различитим мелодијама, другачије у ирмолошком пјевању, а другачије у стихирарном или у возгласима свештеника. У ирмолошком појању етос је весео и прикладан слављењу тј. прослављању. У стихирарном појању етос није више дијасталтички, већ исихастички (смирујући) и може се препознати по својој једноставности и достојанству. А возгласи свештеника се одликују озбиљношћу и достојанством, а такође надахњују слушаоца својом побожношћу (подстичући га на величање Бога и изражавање хвале Њему - примједба оца Емилијана). (Примједба оца Емилијана: Етос четвртог гласа је промјенљив. Стога, он чини синтезу прва три гласа, а истовремено је и равнотежа њима свима и идеалан прелаз ка осталим гласовима. Он је заправо круна и логичан завршетак низа основних гласова. Смисао овакве синтезе етоса је потреба за гласом који ће имати већу (разноврснију) изражајност од других гласова, а тиме и способност да изрази различита душевна стања кроз која пролази сваки православни Боготражитељ. Зато он није јасно одређен у погледу свога етоса.)
Глас пети: (Примједба оца Емилијана: Етос петог гласа је побједоносно - тужан, зато Штп он символише побједу извојевану након велике жалости. Етос овог гласа заправо спаја смрт Господа Исуса Христа са Његовим Васкрсењем и зато својом тугом прво оплакује Распеће, а онда високим тоновима побједоносно слави Васкрсење. Међутим, недостаје му мирноћа и достојанство који су, по мишљењу Отаца, непримјерени. Зато се етосу побједе у петом гласу можемо слободно препустити, баш као и етосу жалости и туге у пјесмама у којима преовладавају или владају.
Глас шести: Етос шестог гласа је најчешће систалтички. Мелодија тежи ка етосу који изражава страдање и бол.
(Примједба оца Емилијана: Етос шестог гласа је, дакле, страдалан, али и узвишен, у зависности од врсте појања. Ова дубока разлика у осјећањима којима влада, производи код слушаоца снажне реакције у циљу праћења пјесме, те спада у најстрасније гласове. Бол који њега карактерише је искрен бол вјерника, који осјећа сву тежину сопствених гријехова, као и гријехова овог свијета и који осјећа немоћ да сам ишта предузме. Међутим, узвишеност овог гласа, која се такође јавља, одвлачи нас од очајања и утврђује нас у увјерењу да је све у рукама Божијим. Његова топлина је одмјерена, није као у другом гласу, јер топлог бола нема, већ одмјерена према тексту.)
Глас седми: Етос седмог гласа тежи исихастичком етосу и чува карактер дубоког (унутрашњег) мира и смирења, а такође има и моћ да одражава (као у огледалу -примједба оца Емилијана) умјереност трећег гласа и да умирује духове.
Глас осми: Етос осмог гласа је углавном (у највећем броју пјесама) исихастички. Већина мелодија овог гласа, а нарочито оне које су лаганог карактера, одају утисак достојанства и благодарења. Мелодије овог гласа, такође, одају утисак уживања и задовољства.
(Примједба оца Емилијана: Глас осми својом смиреношћу из које избија ведрина, уставри показује завршетак хришћанског пута у смирењу и потпуно радосном предавању Богу. Његов мир је сигуран (постојан), а његово достојанство само назначеног присуства. Зато је погодан за смирена благодарења Богу. Својим миром он одмара душе намучене страстима, ослобађајући их њихових терета. Осми глас је дакле символ благодати Божије.)

ДОДАТАК ОЦА ЕМИЛИЈАНА:
Из ових се текстова може створити представа о карактерима сваког гласа посебно, али оно што недостаје је објашњење које нисам нашао ни у оригиналној књизи. По ријечима искусног старца, осам гласова чини осам степеника на подвижничком путу, који се завршава поновним задобијањем Духа Светога. А тај пут тече овако:

1 степеник: вјера, као осјећање Божијег бића, а која рађа страх - ГЛАС И;
2 степеник: покајање, које се рађа од страха и које рађа молитву, сузе и исповијест - ГЛАС II;
3 степеник: покајање, сузе и молитва доводе до дјелимичног ослобођења од страсти што рађа наду - ГЛАС III;
4 степеник: нада умножава подвижнички труд и молитву, и дефинише и продубљује осјећање гријеха - ГЛАС IV;
5 степеник: труд и молитва уз благодат Божију дају смисао човјековог постојања, и откривају домострој човјековог спасења, усљед чега се јавља благодатни страх - ГЛАС V;
6 степеник: благодатни страх прелзи у најдубље покајање, које привлачи Божије милосрђе - ГЛАС VI;
7 степеник: осјећање и свјесност милости Божије доводи до потпуног и правог смирења - ГЛАС VII;
8 степеник: смирење је сасуд у коме борави Дух Свети; човјек постаје храм Духа Светога и испуњва се свјетлошћу Божанске љубави - ГЛАС VIII.

Ево, овако Оци тумаче гласове. Ако се будете држали овог распореда и реда, бићете слични вашем узору - Јовану Дамаскину, који је боравио на осмом степенику када је Дух Свети стварао кроз њега. Дакле, слиједите пут савршених!